Марина Абрамовић и перформанс у Србији из женског угла: Тело као почетак и крај

Иако је више од 50.000 људи посетило изложбу „Чистач" Марине Абрамовић, од седамдесетих до данас ову форму уметности многи ниподаштавају - најчешће тврдећи да то уопште није уметност.

Изложба водеће светске уметнице у области перформанса, отворена 21. септембра, многима је била први сусрет с перформансом, формом уметности која је изнедрила неке од најзначајнијих аутора у последњих педесет година.

О искуствима током извођења перформанса, као и реакцијама публике и критике разговарали смо с Драганом Жаревац, Марином Марковић и Иваном Смиљанић, уметницама које су одабрале перформанс као начин изражавања.

Моћ и мука тела

Када је први пут присуствовала перформансу, Ивана Смиљанић је била тинејџерка и признаје да јој „није било добро неколико дана".

У београдском Студентском културном центру 1997, уметница Мима Орловић је седела за столом, лица офарбаног у белу боју, љубила мале стикере и затим те пољупце, утиснуте црвеним кармином делила посетиоцима.

До тада је цртала и желела да се бави уметношћу, али каже да јој се у том тренутку „отворило ново поље" и да је схватила шта све уметност може да уради.

„Схватила сам да нема граница", описује Смиљанић први сусрет с перформансом.

Како се од малих ногу бавила плесом, наступ пред публиком и изражавање телом није јој страно.

„Од почетка мени је то било узбудљиво, осећала сам се добро док то радим, да ме људи гледају, да изводим неки гест, не осећам нелагоду", каже она.

Чињеница да уметност може да представља спој звука, слике и уметниковог тела подстакло је Драгану Жаревац да почне да се бави перформансом пре 40 година.

Током првог перформанса је користила звук флауте, кретање, цртеж и простор.

Перформанс схвата као однос према телу, суочавање са њим, а освешћивање тог процеса доживљава као неку врсту муке.

Због аутоимуне болести с којом живи, ограничено јој је кретање, па је и своје стање интегрисала у рад.

Њен перформанс Још један окрет из 2014. састоји се од извођења танга, али и поставке великог броја празних бочица лека који мора да пије.

У том раду хтела да је покаже „колику количину напора морам да уложим да бих могла да функционишем привидно 'нормално' као и сва друга тела у простору."

„Тај рад ми је био ослобађајући и са тим се пуно људи идентификовало, јер већина људи има некакав проблем са телом," каже Драгана Жаревац.

Смиљанић каже да је „данима била опчињена овим радом".

Она верује да кад уметник подели себе с публиком то има већу снагу, јер „није исто кад говориш о личном проблему и када се бавиш загађењем у свету".

Чињеница да се у животу борила са анорексијом ставила је тело у средиште уметничке праксе Марине Марковић.

Први перформанс који је извела Pressure Me представља „мапирање женског тела тетоважом кројачког метра на идеалне мере".

После извођења у Њујорку, где је публика навикла да прилази уметнику и додирује га током трајања перформанса, исти рад је поновила у Цириху и Београду.

Чудно јој је што публика у Србији има зазор према овој форми уметности, иако су се у Београду седамдесетих дешавале ствари које су „ужасно важне у историји светског перформанса".

Поред перформанса, она се бави цртежом и видеом.

Признаје да се није сусрела са перформансом током периода образовања, већ је интуитивно почела да се бави тиме.

„Жена је одувек била присутна у уметности, женско тело је главна инспирација у уметности, али до седамдесетих жена сама није користила своје тело", каже Марковић за ББЦ на српском.

За њу је перформанс вид „преузимања назад те моћи да причаш из првог лица једнине."

Пионири/ке уметности перформанса

Иако су перформанси извођени и почетком 20. века, ова форма је доживела процват седамдесетих година.

Након студентских демонстрација 1968, појаве хипи покрета, долази до супротстављања ауторитетима и институцијама и жеље ка потпуном ослобађању, каже Уна Поповић, кустоскиња Салона Музеја савремене уметности.

Уметници више не размишљају само о облицима и боји, већ себе стављају у средиште уметности, постављајући питање „Ко сам ја?" или „Које је моје место у систему уметности?".

Перформанс значи изведба или деловање, а у склопу тога издвајају се боди арт, перформанс дуета, перформанс дугог трајања, перформанс с објектом, перформанс у месту, спиритуални перформанс, као и аутобиографски перформанс.

Нова уметничка пракса јавља се код нас у истом тренутку када је појавила у западној Европи и Америци, каже Уна Поповић.

Београдска шесторка, коју су чинили Слободан Ера Миливојевић, Драгољуб Раша Тодосијевић, Недељко Неша Париповић, Зоран Поповић, Гергељ Урком, учинила је да Студентски културни центар (СКЦ) постане место које је било значајно за перформанс и у светским оквирима.

Водећи уметници у овој области попут Џозефа Бојса, Ђине Пане и групе Art&Language су гостовали у СКЦ-у.

Хвала Марини

Драгана Жаревац је сведок дешавања у СКЦ-у седамдесетих.

Тада је упознала Марину Абрамовић, чија препорука јој је касније отворила врата међународне каријере у Француској.

Уз подсећање да неки од перформанса изведених у СКЦ-у нису забележени, Уна Поповић каже да су сви аутори промишљали телесне изведбе и сви радови су били јасно теоријски утемељени.

Подсећа да је Марина Абрамовић била врло агилна према архиви - на пример, уметница је сачувала папир са осушеним капљицама крви из рада Ритам 10, у коме је користила ножеве.

Марина и Улај, са којим је годинама радила и живела, чували су све аспекте заједничког рада.

„Она и Улај су промишљали сваки корак и све су чували", каже Поповић.

Да документ о изведеном перформансу може да буде и важнији од самог рада, потврђује и Ивана Смиљанић.

Она чувеној уметници одаје признање да је заслужна за то како се данас приказују перформанси, али и материјално вреднују.

Ипак, када планира перформансе, Смиљанић се не оптерећује начином на који ће то бити забележено.

„Пролазност није моја брига", каже.

Марина Марковић сматра да је перформанс постао мејнстрим медиј захваљујући Марини Абрамовић.

„Она је синоним за перформанс, преко поп културе, Лејди Гаге и Кањеа Веста, заводила је људе да прихвате перформанс као легитимни медиј", сматра Марковић.

Ретроспектива рада Марине Абрамовић у Музеју савремене уметности, између осталог, организована је и како би се млада публика упознала с њеном уметношћу.

„Њу можете волети или не, али не можете оспорити да се она у континуитету скоро педесет година бави перформансом", закључује Уна Поповић.

„То није уметност"

Све док шира јавност није показала разумевање за перформанс, ову форму уметности су игнорисале и традиционалне уметничке институције.

„Чланови Шесторке су били ликовно образовани, али њихови професори нису сматрали да је оно што они раде уметност, нико од њих никада није предавао на академији", каже Уна Поповић.

Пре уписа на Факултет ликовних уметност, Ивана Смиљанић је сматрала да је потврда професора неопходна за бављење тим послом.

Данас мисли да је најважније да те систем уметности интегрише у себе.

Сматра да је публику навикла на „интимније теме" којима се бави.

„Што живим то и радим", њен је кредо.

Каже да је рад Запамтићеш ти мене, у коме се бави психолошким насиљем над женама , „нешто најличније" што је урадила.

Уследили су мејлови подршке жена које су погледале изложбу, због чега је схватила да „уметност може нешто конкретно да уради".

Марина Марковић такође жели да се обраћа публици изван уских уметничких кругова.

Чини јој се да је пројектом Азил који је извела са Борисом Шрибаром 2013. у галерији Културног центра Београда успела у тој намери.

Суочени са немогућношћу да живе од извођења перформанса, двоје уметника је затражило азил у галерији.

Како су били затворени у том простору 11 дана, публика је могла да посматра њихов свакодневни живот, што призива поређење са веома популарним reality show серијалима.

„Ми смо циљано флертовали с том идејом, да публика може да нас гледа док ручамо, спавамо, правимо нове радове", каже Марина с осмехом.

Људи су прилазили стаклу галерије, гледали их, доносили храну, а када је коначно изложба отворена за публику, дошло је пуно посетилаца.

„Одмах су сви желели да дођу јер је претходно улаз био забрањен", закључује она.

Са друге стране, Драгани Жаревац се чини да је отпор према перформансу жешћи него раније, пошто су званичне институције игнорисале перформанс када се појавио.

„Данас знамо да то постоји, али већина људи то одбацује као нешто што нема везе с уметношћу", каже она.

Млади јој делују конзервативније него што би требало да буду јер уместо „у ослобађање и нову креативност, налазимо се у фази затварања, враћања сигурним вредностима".

Разлог томе види у количини информација којима смо окружени, па људи „морају да праве селекцију и да се заштите".

„Добар савет за публику је да буде мало храбрија", њена је препорука онима који оспоравају перформанс.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]