Бомбардовање 1999: Kако је траума нашла израз у уметности

Kада је почело бомбардовање, у марту 1999. године, Нина Михаљинац је била у петом разреду основне школе.

Тих првих дана бомбардовања спавала је у подруму испод биоскопског платна у Дому омладине, у коме је некада било атомско склониште.

Када је касније, као теоретичарка уметности, бирала тему за докторско истраживање на Факултету драмских уметности, изабрала је представљање бомбардовања у уметности.

Пред њом је лежао неистражени простор - овој теми се пре ње нико није посветио.

Ретки покушаји почињу са њеном генерацијом.

„Бомбардовање и сећање на бомбардовање су изузетно занимљиве теме са много становишта, не само као сећање детета на трауму", каже Нина Михаљинац.

Изазов је био како говорити о рату. Након сукоба у бившој Југославији неутрални приступ је био редак.

У истраживање је укључила радове 160 уметника различитих генерација, из Србије, са Косова и из света.

Пошла је од тезе да превазилазе друштвене поделе на конзервативне и прогресивне, „патриоте" и „издајнике".

„Желела сам да свим делима приступим једнако. У томе ми је помогла подела коју су установили психолози", каже Михаљинац.

Цртање као терапија

Радове је сврстала према психолошким реакцијама на трауму - парализа, виктимизација, агитација и оптужбе.

У прву категорију је укључила она дела која се баве непосредним искуством сусрета са смрћу.

Ту су, на пример, радови Горана Стојчетовића, Данијела Савовића и Ивана Петровића који су се током бомбардовања затекли на Kосову.

Стојчетовић је пореклом из Урошевца, док су Савовић и Петровић на Косову служили војску.

Петровић је на фотографијама бележио живот и трауме војника у ратним околностима.

Сведочио је и о патњама Албанаца и Срба, без заузимања страна.

Стојчетовићеви цртежи настали су у подруму. Махнити покрети хемијском оловком у небројано потеза за њега су били нека врста терапије.

Након рата овај уметник је основао удружење „Арт брут Србија" и наставио да промовише метод лечења цртањем у психијатријским болницама.

Интимни доживљај овог периода бележи и фотограф Срђан Вељовић у серији „Деведесете".

Колатерална штета

Радови у категорији виктимизације стављају у средиште жртву, било да је реч о Србима, Албанцима, деци, војницима, погинулима или избеглима.

Драгана Жаревац се у раду „Kолатерална штета" бави сопственом жртвом - избеглиштвом у које је кренула са дететом и траумом кроз коју су прошли.

Ту су и радови који приказују колективну жртву.

У оквиру Улусовог ратног атељеа темом страдања српског народа бавио се Тодор Стевановић у раду који је 1999. године изложен у националном павиљону у Венецији.

Међу ретким албанским уметницима са Косова који су се суочили са питањем трауме, као и темом НАТО бомбардовања је Сокол Бећири.

У раду When angels are late („Када анђели стигну касно") критикује НАТО бомбардовање као „спасоносну мисију" која је дошла прекасно. „Анђео" је ироничан назив за НАТО интервенцију.

Виктимизацијом албанског становништва у представљању ратне трауме бави се и италијански фотограф Паоло Пелегрин у збирци фотографија „Косово 1999-2000", у којој су приказане колоне избеглица.

Један од најупечатљивијих радова на тему женских жртава рата и бомбардовања је „Апел за мир 1999. године" Виде Јоцић.

Као жртва Холокауста, београдска илегалка која је прошла кроз логоре смрти на Бањици, у Аушвицу и Равензбрику, ова уметница има посебно место у студији о трауми у уметности.

Инсталацију на тему ратне трауме, на којој су представљене логорашице, изложила је у Павиљону Вељковић 6. априла 1999, на годишњицу бомбардовања Београда у Другом светском рату.

Банана пада на главу

Велика изложба Академије уметности у Бечу „Зауставите насиље" једна је од ретких међународних антиратних изложби које су организоване у току бомбардовања.

То је био позив уметницима да реагују кроз медиј плаката.

„Највећи број радова из иностранства се бави агитацијом у смислу реакције на бомбардовање, са порукама мира и обуставе рата, наспрам лажне реторике хуманитарног рата", објашњава Нина Михаљинац.

Тема критике медијске ратне пропаганде присутна је и у раду Милете Продановића „It's the real thing!" („Права ствар!"), у оквиру изложбе балканских уметника у италијанском бањском месту Арта Терме.

Рад чине рекламе постављене на згради бањске управе. На њима су фотографије бомбардованог Министарства унутрашњих послова преко којих се вијори слоган Кока коле поводом тридесет година присуства ове америчке компаније у Југославији.

Видео рад Bouncing skull („Лобања која одскаче") италијанског уметника Паола Каневарија бави се уништавањем. На њему је приказан бомбардовани Генералштаб и дечак који се игра лобањом.

Тема идеолошке репресије за време бомбардовања појављује се у раду познатог румунског уметника Дана Пержовског.

„Ујео ме је српски комарац" је рад у коме критикује идеологију Милошевићевог режима и однос западних земаља према Србији.

Две идеологије уклапа у исту слику: банана која пада на главу грађана Србије је НАТО бомба.

Амерички уметник Марк Вален се бавио феноменом таргета (мета) и његовом друштвеном употребом.

Он пише о таргету као симболу анти-ратне борбе који су дизајнирали и „дигитално кријумчарили" у САД млади уметници из Београда.

Овај симбол је потом коришћен на антиратним демонстрацијама у америчким градовима, не само за време бомбардовања 1999, него и поводом каснијих војних интервенција.

Српска уметница Тања Остојић ишла је по Паризу са главом обријаном у таргет, што је у вези са једном од доминантних тема њених радова: позицијом другог у односу на центре моћи.

У групи уметника који су деловали ван земље је и Михаел Милуновић. Уметник који је једно време живео у Паризу поставио је у бази НАТО-а у Рејкјавику црну заставу на којој је писало „Веритас", односно „Истина".

Ратни кадрови

Година 1999. занимљива је и због продора радова на интернету, што су искористили и уметници из Србије.

Један од најзначајнијих је рад War frames („Ратни кадрови") Зорана Насковског, који критички представља бомбардовање.

Рад је сачињен од 150 кадрова из телевизијског програма који је емитован за време бомбардовања.

Ту је, на пример, кадар из филма „Мртав човек" Џима Џармуша који је пуштен на телевизији „Студио Б" на почетку бомбардовања.

Глава која подсећа на мртвог Лењина симболички представља победу капитализма над социјализмом.

У видео раду „Безбедна раздаљина" групе Куда.орг који је настао 1999. године, представљен је снимак записа из америчког војног авиона који је срушен током бомбардовања у близини Новог Сада.

Назив указује на интересовање групе уметника за савремени облик ратовања са сигурне раздаљине.

Андреј Тишма је међу уметницима који су током бомбадовања користили интернет као медиј комуникације са светом, у намери да пренесу лично искуство НАТО бомбардовања.

Уметник је направио два сајта - на првом је одговарао на питања заинтересованих широм света на тему бомбардовања, а други је био симулација сајта КФОР-а на коме је извештавао о рату на Косову са порукама супротним од оних које је слала ова војна организација.

Kултура понижења

Мало је радова који су говорили о српској улози у рату. Рад Милице Томић „Портрет моје мајке" снимљен је одмах после бомбардовања.

У њему уметница прелази пут до мајке којим је ишла сваког дана за време бомбардовања и говори о одговорности Милошевићевог режима.

„Бомбардовање је понижавајуће, па се о томе не говори", каже ауторка студије о приказивању ратне трауме у уметности.

Уметничка сведочанства које је сакупила публика у Србији је могла да види само у ретким приликама, на колективним изложбама које се нису директно бавиле бомбардовањем.

Закључак њеног истраживања је да је неопходно прихватити трауме свих страна, као корак ка излечењу и појединца и друштва.