Свет након еколошке катастрофе у новој видео игри српских аутора

Шачица богаташа склонила се у Тесла град на Марсу након еколошке катастрофе на Земљи. Носталгични су за животом који су напустили и чезну да се врате.

Опустошени предели на Земљи су претворени у терене за голф за авантуристе који се крећу кроз рушевине бившег света.

Ово је радња нове видео игре „Голф клуб Недођија" (Golf Club: Wasteland) чији је аутор визуелни уметник Игор Симић.

Прстом вучем потезе на екрану таблета пратећи његове инструкције док седимо у кафеу недалеко од београдског парка Ташмајдан.

Мој лик, астронаут, пролази кроз ниво на коме се копају биткоини. Наилазим на Ајфелову кулу разрушену у катастрофи, реклама „лотус покус", попут „хокус покус", алузија је на савремену помаму за јогом.

Други ниво је насловљен „ковфефе", по речи коју је „измислио" амерички председник Доналд Трамп када је на свом Твитер налогу погрешно откуцао „медијско покривање".

У Игоровој игри је „ковфефе" постављен изнад комунистичког споменика, као подсећање на крај идеологије.

Теслин град на Марсу

Наилазим на споменик Илону Маску, једној од звезда Силицијумске долине.

Маск је оснивач „Спејс икс-а", предузећа за летове у свемир и компаније „Тесла" која производи електричне аутомобиле. Жеља му је да направи колонију на Марсу како би спречио уништење људске врсте.

„То је човек са емотивним развојем дванаестогодишњака који је тренутно најутицајнија личност на свету. Тврди да ће да спасе човечанство у случају Трећег светског рата", каже Симић.

Инспирацију за радове Игор налази у савременој култури, у политичкој сатири какву налазимо у анимираним сатиричним серијалима „Саут парк" и „Рик и Морти".

За ову видео игру надахнуле су га приче о дивљем дечаку, као у „Kњизи о џунгли" и филму „Ничије дете" Вука Ршумовића.

Када стигнемо до краја игре, упознајемо мутираног албино дечака, јединог преживелог после катастрофу која је задесила Земљу.

Јапански техно и српско домаћинство

Симић је нетипична појава међу српским визуелним уметницима. Студирао је филм и филозофију у Њујорку, на Kолумбија универзитету, а онда одлучио да се врати у Београд.

Са другарима из Математичке гимназије је пре две године основао „Демагог студио", у коме укрштају филм, видео радове, видео игре и музику.

Највећи пробој је доживео у савременој уметности видео-радовима „Меланхолични дрон" и „Мислилац у супермаркету".

Први је ушао у сталну колекцију Музеја савремене уметности у Барселони, док је „Мислилац" добио прву награду на сајму уметности у Kелну.

„Почнем од идеје о уметничком раду а онда стигнем до сценарија за играни филм и видео игру или до текста за музику", објашњава уметник који ускоро пуни тридесет година.

„Голф клуб Недођија" је трећа видео игра његовог студија, чији чланови „долазе из њујоршке филмске школе, источноевропске архитектонске традиције, јапанских техно клубова и са српског села", како се представљају.

Никола Степковић је илустратор, Немања Јованов је директор фотографије, а за музику је задужен Шејн Бери, аутор електронске музике из Јужне Африке који је дуго живео у Јапану, а сада је између Београда и Париза.

Прва игра на којој су радили, „Стручњак за кризу" (Crisis expert ) замишљена је у периоду од 2008. до 2011. године, када је у свету избила велика економска криза.

Потрошачка корпа се помера по графикону, а циљ је да се згрне профит тако што се избегавају јавна улагања у образовање, здравство, животну средину.

У „Дечијој игри" (Children's play), управљате фабриком у којој деца производе играчке, а ваш задатак је да пробудите дете које заспи на производној траци.

На овом пројекту је притекла у помоћ илустраторка за децу Мања Лекић.

„Игра је изазвала шок када смо је приказали на Бијеналу у Франкфурту", каже Игор.

Најновија игра, „Недођија" награђена је на „Гејмап", регионалном скупу стартапова за видео игре који је 31. марта одржан у београдском Дому омладине. Његов студио намерава да је објави у мају.

Шта ће у овој причи сценариста „Таксисте"

Оваква врста игара је недавно добила назив „уметничке игре". Једна од најпопуларнијих у свету је „Долина споменика" (Monument Valley), инспирисана јапанском цртежима и графиком холандског уметника Мориса Kорнелијуса Ешера, која се појавила у америчкој серији „Kућа од карата".

Ту је и минималистичка игра „Скривени људи" (Hidden folks) у којој се трага за скривеним ликовима, предметима и животињама, као у британском књижевном циклусу за децу „Где је Гиле" (Where's Wally?).

Најзвучнија у овој категорији је видео игра „Путовање" (Journey). У њој незнанци са интернета који се укључе у игру помажу да преживите у непрегледној пустињи на путу ка удаљеним планинама.

„Разлог што сам се окренуо видео играма је Пол Шредер", каже Игор.

Сценариста „Таксисте", „Разјареног бика" и редитељ „Америчког жиголоа" је на предавању коме је присуствовао објаснио да ће се будући велики пробој догодити када виртуелна интеракција постане уметност.

„Тада сам одлучио да не одем на мастер из филма, иако сам био примљен", сећа се тренутка када је решио да се посвети другачијој врсти причања прича.

У последњих пет година, индустрија видео игара је постала уноснија од филмске. Неке игре су зарадиле више од најгледанијих холивудских филмова.

„То је тржиште на које сви покушавају да уђу и на коме је атмосфера живља него у филмским круговима", каже Игор.

Мешавина апокалипсе и љубави

Уз видео игру иде албум „Радио носталгија на Марсу" који ће бити објављен одвојено.

„Данас за игре компонују велики композитори који добијају Оскаре", објашњава Симић.

Сараднице на албуму су, поред Берија, Ана Ћурчин и Сара Ренар, српска и хрватска кантауторка.

У Тесла граду на Марсу се пушта ретро музика из 2030-их.

„Све песме су мешавина апокалипсе и љубави", каже Игор.

Саундтрек је замишљен као радијски програм у коме се рекламирају пилуле против пропадања костију услед гравитације и упозорава на радијацију у космосу.

Слушаоци који се јављају деле сећања са Земље - Kубанка пева, Немица се присећа клупског живота у Берлину.

Једна од две песме које изводи Ана Ћурчин говори о америчком и руском астронауту који се свађају у међународној свемирској станици.

У сусрет крају света

Игор своје радове не види као „друштвено ангажоване".

„То би указивало на неку врсту моралисања, што је лоше у уметности. За видео игре које би требало да буду забавне то нарочито важи", каже.

У „Недођији" је ангажованост у дубљим слојевима.

„Прва тестирања су показала да су у стању да је играју деца од три, четири године, која не знају ни ко је Маск ни ко је Трамп", објашњава.

Рачуна, ипак, на старију публику, између 20 и 45 година, на оне који „су довољно расположени да се играју, а имају довољно година да су се разочарали у свет".

Да ли то важи и за њега?

„Донекле, јер имам иронијски отклон према стварности. Али волим кад нешто направим, у томе је налазим смисао, иако стално сумњам у значај стварања док идемо у сусрет крају света", каже Симић.