Протести у Белорусији: Како је песма Виктора Цоја од пре 33 година постала химна промене

Сви који прате протесте у Белорусији мора да су приметили да се међу демонстрантима упорно провлачи једна песма.

Наслов песме је „Хоћу промене" (Хочу перемен), а говори о чекању да се промене догоде, па се у њој проналазе милиони људи широм Источне Европе.

Како бисмо схватили значај ове песме, морамо се вратити на младог фабричког мајстора за бојлере из Санкт Петербурга, који је умро пре 30 година.

Данас просторија коју је осамдесетих користио као канцеларију представља неку врсту рок храма.

Међутим, није посао који је Цој радио од 9 до 5 оно што га је учинило познатим.

У култном совјетском филму „Асја" из 1987. године, Цој се у завршној сцени појављује као млади певач који пристиже у ресторан, где му читају листу правила за званичне извођаче ресторана.

Уместо да стоји и слуша, Цој одговара да је песник и одлази. Придружује се бенду који га чека, а камера се затим преусмерава на окупљену масу, којој свирају песму „Хоћу промене".

Ауторка радова о Цоју Каролин Ридлер са Универзитета у Нотингему каже да га је та сцена од њега направила „симбол промена".

Почетком осамдесетих у Совјетском Савезу, рок музика била је андерграунд покрет.

Људи су кријумчарили плоче западних бендова преко границе, док је у земљи постојала стриктна контрола ко може да наступа.

Филму „Асја" говори управо о културним променама које се у бившем СССР-у брзо дешавале.

Ове промене почеле су са такозваном политиком гласности, односно попуштања цензуре, коју је увео Михаил Горбачов током Перестројке (процеса политичког и економског реструктурирања земље 1985-1991).

Више од тридесет година касније, песма Виктора Цоја ори се улицама Минска. Међутим, то није први пут да је песма постала химна протеста: певали су је демонстранти на антивладиним протестима у Москви 2011. године, а затим и на контрамитинзима.

„Сада је то химна опозиције", примећује Каролин Ридлер. Међутим, додаје она, Цоја представљају као политичког револуционара, што он никада није имао намеру да буде, нити је желео да буде револуционарна фигура.

„Током епохе гласности, Цој је успео да се пробије. Био је на државној телевизији, користило му је оно што се догађало. Певао је о унутрашњој промени", сматра Ридлер.

Почетком осамдесетих у Совјетском Савезу, рок музика била је андерграунд покрет.

Људи су кријумчарили плоче западних бендова преко границе, док је у земљи постојала стриктна контрола ко може да наступа.

Филму „Асја" говори управо о културним променама које се у бившем СССР-у брзо дешавале. Ове промене почеле су са тзв. политиком гласности, односно попуштања цензуре, коју је увео Михаил Горбачов током Перестројке (процеса политичког и економског реструктурирања земље 1985-1991).

Више од тридесет година касније, песма Виктора Цоја ори се улицама Минска.

Међутим, то није први пут да је песма постала химна протеста: певали су је демонстранти на антивладиним протестима у Москви 2011. године, а затим и на контрамитинзима.

„Сада је то химна опозиције", примећује Каролин Ридлер. Међутим, додаје она, Цоја представљају као политичког револуционара, што он никада није имао намеру да буде, нити је желео да буде револуционарна фигура.

„Током епохе гласности, Цој је успео да се пробије. Био је на државној телевизији, користило му је оно што се догађало. Певао је о унутрашњој промени", сматра Ридлер.

Follow us on Facebook or on Twitter @BBCNewsEnts. If you have a story suggestion email [email protected].