Русија и Украјина: „Гранатирају мој град, али моја мама у Русији ми не верује“

Александра и њена четири спасилачка пса крију се у купатилу њеног стана у Харкову откако је почело гранатирање.

„Кад сам чула прве експлозије, истрчала сам из куће да извучем псе из њихових ограђених одељака у дворишту. Људи су почели да паниче, остављају аутомобиле на улици. Јако сам се уплашила", каже она.

Ова двадесетпетогодишњакиња редовно прича са својом мајком, која живи у Москви.

Али у овим разговорима, па чак и након што је послала слике из њеног избомбардованог родног града, Александра не може да убеди мајку у опасност у којој се налази.

„Нисам желела да плашим родитеље, али сам почела отворено да им говорим да цивили и деца гину", каже она.

„Али, иако се брину за мене, они и даље тврде да се то сигурно дешава грешком, да руска војска никад не би гађала цивиле. То Украјинци убијају властити народ."

Неретка је појава да Украјинци имају породицу са друге стране границе у Русији.

Али за неке, као што је Александра, њихови руски рођаци имају супротстављено разумевање сукоба.

Она верује да су за то криве приче које им се сервирају преко строго контролисаних руских државних медија.

Александра каже да њена мајка само понавља верзију приче коју чује на каналима руске државне телевизије.

„Стварно сам се уплашила кад је моја мама почела од речи до речи да цитира руску телевизију. Испрали су људима мозгове. А људи им верују", каже Александра.

„Моји родитељи признају да ту има некакве војне акције. Али они кажу: 'Руси су дошли да вас ослободе. Ништа неће уништити, неће вас дирати. Они само нападају војне базе'."

Док смо интервјуисали Александру, гранатирање није престајало. Интернет веза је била слаба, тако да смо морали да размењујемо гласовне поруке.

„Готово да сам заборавила како звучи тишина. Гранатирају нас нон-стоп", каже она.

Али на руским државним телевизијским каналима истог дана није било ни помена о пројектилима који погађају стамбене делове Харкова, погибији цивила или четири особе које су страдале док су чекале у реду за воду.

Руска државна телевизија оправдава рат окривљујући Украјину за агресију и наставља да га назива „специјалном ослободилачком операцијом".

Сваки руски медиј који користи речи „рат", „инвазија" или „напад" може да буде угашен од главног медијског регулатора у земљи због „намерног ширења лажних информација о активностима руског војног особља" у Украјини.

Популарни телевизијски канали тврде да претња по украјинске цивиле не потиче од руских оружаних снага, већ од украјинских националиста који користе цивиле као живи штит.

Неки Руси су изашли на улице да протестују против рата, али тих демонстрација нема на главним државним телевизијским каналима.

Михаило, славни кијевски ресторатер, није имао времена ни жеље да гледа извештавање руске државне телевизије о инвазији.

Кад је почело гранатирање украјинског главног града, он и његова жена су се сконцентрисали на то како да заштите шестогодишњу ћерку и сина који је још беба.

Током ноћи њихова деца су се будила на звуке експлозије и нису престајала да плачу.

Породица је донела одлуку да се пресели на ободе Кијева, а потом да побегне у иностранство.

Отпутовали су у Мађарску, где је Михаило оставио жену и децу, те се вратио у Западну Украјину да помогне у ратним дејствима.

Изненадило га је што му се не јавља отац, који ради у манастиру близу Нижњег Новгорода у Русији.

Позвао је оца и описао му шта се дешава. Његов отац је говорио да то није истина; нема рата и - заправо - Руси спасавају Украјинце од нациста.

Михаило каже да је мислио да зна снагу руске пропаганде, али кад је то чуо од властитог оца, био је скрхан.

„Мој рођени отац ми не верује, знајући да сам ту и да сам све видео својим очима. А моја мама, његова бивша жена, такође мора да пролази кроз све то", каже он.

„Она се од бомбардовања крије са мојом баком у купатилу."

Руски медији су под строгом контролом државе већ годинама, а гледаоцима се сервира некритички поглед на Русију и њена дела широм света.

„Државна верзија представља Русију искључиво у позитивним светлу", каже докторка Џоана Состек, стручњакиња за Русију и политичке комуникације на Универзитету у Глазгову.

„Чак и у причама које се причају о Другом светском рату, Великом отаџбинском рату, Русија никад није учинила ништа лоше. И због тога неће поверовати у то ни сада."

Већина Руса, каже она, ни не жели да чује другу тачку гледишта.

Она сматра да једнострани наратив који је изразито критичан према Западу помаже да се објасни зашто Руси имају другачије погледе у односу на родбину у суседним земљама.

„Људи који критикују Русију одавно се представљају као издајници или страни агенти; критичари су сви одреда страни агенти који раде за Запад. Тако да на крају не верујете ни рођеној ћерки."

Анастасијини родитељи живе у малом селу 20 километара од Доњецке Народне Републике коју држе побуњеници.

Само село је и даље под контролом власти из Кијева, али је у њиховој кући увек укључена руска државна телевизија.

Чак им је и сат намештен на московско време - из поштовања према совјетској прошлости.

И зато кад се 24. фебруара Анастасија пробудила на звуке сирена, знала је како ће њени родитељи реаговати.

„Моја мајка је била прва особа коју сам позвала кад сам искочила из кревета у пет ујутро, сва дезоријентисана. Била је изненађена што је зовем и звучала је крајње смирено, готово нехајно", каже она.

Анастасија, дописница ББЦ Украјине која се преселила у Кијев пре 10 година, чула је експлозије бомби након што се пробудила и забринула се коју ће мету гађати следећу.

„Поново сам позвала маму. Рекла сам јој да се плашим. 'Не брини', рекла је она умирујући ме. 'Русија никад неће бомбардовати Кијев'."

Али они то управо чине, одговорила је Анастасија.

„Рекла сам јој да има цивилних жртава. 'Али и ми смо их имали кад је Украјина напала Донбас!', одговорила је она смејући се. На тренутак нисам могла да дишем. Кад сам чула рођену мајку да говори то са таквом суровошћу, срце ми се сломило."

Анастасија верује да су руски медији створили слику о „величанственој Руској војсци" која ослобађа Украјину од нациста.

Она је годинама избегавала политичке расправе са родитељима, али овај пут је рођеној мајци спустила слушалицу.

Разговарали смо са Анастасијом док је путовала из Кијева након четири ноћи проведене у склоништу. Била је заокупљена неизвесном будућношћу.

„Много ми се тога врзма по глави у овом тренутку. Шта ће бити са свима нама? Куда све ово иде? Хоћу ли се икада вратити? Хоћу ли икада поново видети родитеље? И даље их веома волим, али нешто у мени се сломило и мислим да више никад не може бити залечено."