Психологија: „Престаните да будете опседнути срећом“, кажу стручњаци

Да ли је потрага за срећом животни циљ или само замка?

Ако питате психолога Едгара Кабанаса, он ће вам рећи да је срећа постала „себични" концепт, једнако као „потрошачки производ" или „бизнис".

Кабанас је коаутор, заједно са социолошкињом Евом Илуж, књиге „Срећократија: Како наука и индустрија среће контролишу наше животе".

Аутори доводе у питање многе идеје које промовише вишемилионска „индустрија среће" - међу њима, сугестију да је срећа само питање избора.

Уместо тога, кажу они, слогани попут „Ако стварно то желите, можете то и да добијете" могу да учине да се људи осећају кривим и незадовољним кад све не испадне баш онако како су желели.

У интервјуу за ББЦ-јев сервис на шпанском језику, Кабанас, који је научни сарадник на Универзитету Камило Хозе Цела у Мадриду, доводи у питање научну основу онога што је познато као позитивна психологија.

Он каже да треба да престанемо да будемо опседнути нашом индивидуалном срећом - и да уместо тога порадимо на заједничкој срећи.

Рекли сте у говору на ТЕД конференцији да је могуће удаљити се од концепта среће - али зашто кажете да је то „добра вест"?

Један од главних проблема у вези са дискурсом о срећи је да је он постао опсесија, малтене нека врста зависности од обећања која дају гуруи, књиге о самопомоћи и коучеви: бољи живот, испуњенији живот, живот у ком смо напреднији.

То је незгодно обећање зато што та срећа никад заправо не стигне.

Тај циљ се никад не оствари зато што је то бесконачан процес.

Ми упаднемо у замку и постанемо зависни од тих производа.

Особа која, на пример купи књигу о самопомоћи да би остварила самоспознају или срећу, не купи само једну. Купи и следећу, и ону после ње.

Да се у тим књигама заиста крије кључ за срећу као што оне тврде, довољно би било да прочитате само једну да бисте постали срећни, зар не? Али то никад није тако.

Морамо да се искобељамо из те петље, морамо да будемо свесни да је то замка.

Ви тврдите да идеја да ми контролишемо властиту срећу може да доведе до осећаја кривице код оних међу нама који се не осећају срећно. Како то утиче на наше ментално здравље?

Прилично негативно.

Кад чујемо да наша срећа зависи искључиво од нас самих, да сте ви све што је потребно за добар и испуњен живот, то звучи као атрактивна идеја.

Међутим, то није тако.

У савременој идеји о срећи, улога наших околности се минимизује, ако се и потпуно не избацује из једначине.

Популаран мит, иако нема научну основу, јесте да срећа зависи 50 одсто од наших гена, 40 одсто од наше воље и само 10 одсто од наших околности.

Другим речима, 90 одсто среће дефинише се као да зависи само од нас, а не од свих производа околности који су, у реалности, оно што чини живот око нас: наша плата, друштвена класа, културне норме тамо где живимо, наше породице, подршка коју добијамо…

Чудно је рећи да све то чини само 10 одсто среће.

У ком тренутку смо ми, као друштво и као појединци, постали опседнути срећом?

Релативно недавно.

Литература о самопомоћи и „коучеви" среће појавили су се у САД-у педесетих и шездесетих, и ова култура је од тада у сталном порасту.

Изван САД-а, постала је распрострањенија после 2000. године, кад је основана тзв. позитивна психологија, која је желела да овим идејама да некакву научну обланду.

На то тржиште није утицала никаква криза.

Финансијска криза из 2008. године била је чак подстицајна за њега и константно бомбардовање вестима и саветима са друштвених мрежа, из медија и часописа о здравом животу постало је све учесталије.

У нашој мисији да пронађемо срећу, проналазимо и страх од бола и туге, што је можда и разлог зашто постајемо опседнути срећом. Да ли је то тако?

Јесте и све је више тако што више истичемо да је срећа најважнија ствар у животу.

Можемо да причамо о томе да ли је срећа најважнија ствар у животу или није, али прво морамо да знамо шта је она.

Необично, али нико заправо не зна како да дефинише срећу.

Ако срећа заиста зависи само од вас, како гуру среће може да зна шта је вама потребно да бисте били срећни?

А ако то није баш тако индивидуална ствар, онда је то противно дискурсу који истиче да је срећа само ваша ствар.

Иза свега тога крије се све већа стигматизација такозваних „негативних" емоција, што је само једна веома лоша етикета.

Емоције никад нису саме по себи позитивне или негативне, већ њихова негативност или позитивност зависи од ситуације и њихове улоге у датом тренутку.

На пример, можемо да осећамо анксиозност, што може да изазове патњу.

Али неке анксиозности умеју да буду добре: пред трку или испит, она игра позитивну улогу.

За бес се каже да је негативна емоција. Бес је реакција која може да буде заиста веома негативна, ако доведе до насилних радњи или злостављања.

Али он је позитиван ако нас натера да се боримо против неправде или ако променимо нешто што је погрешно.

Могли бисте да помислите да је позитиван став према свему у животу увек добра ствар, али то није нужно тако.

Понекад нам оптимизам помаже да одржимо известан ниво очекивања и мотивише нас да урадимо неке ствари, али у неким другим приликама усађује нам погрешну идеју о нашим властитим могућностима - и онда ми не успемо да остваримо оно што смо сами себи зацртали.

Преваримо се у прорачуну, погрешно проценимо властите способности.

Туга није пријатна, али то не значи да она није нормална реакција на нешто.

Како не бити тужан кад доживите неки губитак?

Није, међутим, здраво осећати се још и лоше поред тога што се осећате тужно, зато што сте онда кажњени двапут.

Емоције не смеју да буду стигматизоване.

Говорите о људима који, иако се осећају добро, осећају и да би требало да су још срећнији. И зато упорно трагају за срећом. Зашто се то дешава?

То је у сржи онога што у књизи називамо хепихондрима.

Играмо се идејом о хипохондрима, људима који верују да нешто стално није у реду са њима - да су болесни, иако то нису.

Као и хипохондар, и хепихондар мисли да нешто није у реду с њим, зато што није довољно срећан.

Он верује да није остварио свој пуни потенцијал.

Хепихондар је опседнут тиме да се осећа лоше иако му је заправо добро.

Има нечег перверзног у том дискурсу: он не нуди да вам помогне да вам буде добро кад се осећате лоше - она вам нуди да вам помогне да се осећате боље иако вам није лоше. Том „бољем" никад нема краја.

Када постајемо срећни?

То је нешто што нам се никад не каже. Нико нам не каже: „Већ сте срећни, не морате више да се трудите."

Уместо тога, говори вам се да никад не можете бити до краја срећни, а чак и ако сте срећни, не смете никад да спустите гард, морате увек да будете на опрезу, ако се опустите, могли бисте да изгубите све оно што сте до тада постигли по питању среће.

То је иста логика која стоји и иза потрошачких производа: ако купите софтвер или мобилни телефон, никад нећете добити најбољу верзију зато што ће најбоља верзија тек изаћи.

Коју рупу гуруи среће покушавају да попуне у нашем друштву?

Постоји укрштање културолошких и економских промена, као што су пораст индивидуализма, ширење слободног тржишта у свим сферама живота и, наравно, појава псеудо-научног дискурса око идеје да постоји научни, доказан, објективан начин да се пронађе срећа.

У нашој књизи, ми доводимо у питање идеју да нешто као што је срећа уопште може да се проучава на научни начин.

Мислим да се показало да смо имали неколико деценија све већих и значајних економских и друштвених потешкоћа.

Што више осећамо да је немогуће променити ствари око нас, осећамо се немоћније.

Почињете да размишљате о томе да промените себе уместо своје околности, зато што мислите да се оне не могу променити.

Не само да влада осећај све већег индивидуализма, већ и осећај да су мале шансе да дође до великих промена у свету.

И у том процесу, идеја друштва се оставља по страни, зар не?

Мислим да је тако. Када сада говоримо о благостању, то је увек лично благостање.

Водите рачуна о себи. Нико вас неће спасти.

Урадите оно што је најбоље за вас. Водите рачуна о свом здрављу.

То су све заблуде, зато што смо се уверили у то да индивидуално здравље није толико важно као колективно здравље.

Видимо то код овог корона вируса.

Можете да пазите на себе колико год хоћете, али оно што је заиста важно је да су и сви други доброг здравља, иначе нема смисла да водите рачуна само о себи.

Нешто слично се дешава и са срећом: човек може да брине о себи, а опет да схвати да не може да се осећа добро ако ствари око нас нису добре, зато што смо друштвена бића.

Допадало нам се то или не, ми зависимо од свих осталих. Ако не постоји друштвено благостање, неће бити ни индивидуалног благостања.

Ми замењујемо идеју друштвеног благостања идејом о индивидуалном благостању, а ја мислим да је то грешка.

Има ли било каквог смисла у инсистирању на потрази за срећом?

Не за оном врстом среће која нам се обећава ових дана.

Постоје занимљиве студије које потврђују парадокс среће: што се више неко труди да буде срећан, то он више саботира властиту срећу.

То је веома слично ономе кад желите да изађете у провод с очекивањем да ћете се сјајно провести и онда стигнете на ту журку и она буде само обична.

Не проводите се баш добро, зато што сте мислили да ће бити боље него што јесте.

Џон Стјуарт Мил, један од највећих заговорника среће, рекао је пред крај живота да није вредело учинити срећу главним циљем нашег читавог живота, зато што ми не знамо шта је срећа, нити где да је тражимо, и што се више трудимо, све смо незадовољнији у потрази за њом.

Морамо да изађемо из читаве те приче о срећи, а да бисмо то постигли, морамо да престанемо да будемо опседнути њом.

Многи од нас доносе новогодишње одлуке за годину која нам предстоји. Шта бисте поручили неком ко жели да буде срећан или се труди да буде срећнији?

Уместо „Бићу срећнији", он треба да каже: „Усрећићу некога", што значи да нисмо усредсређени на себе, већ на друге.

То се налази изван парадокса среће и то би био мој савет.

Погледајте видео: Он тера људе да плачу и тако се ослободе стреса

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]