Интервју петком: Глумац Феђа Штукан о рату, наркоманији, алкохолизму и животним преокретима

- Аутор, Јована Георгиевски
- Функција, ББЦ новинарка
Док у тишини пребира мисли као пред ударну реплику, глумац Феђа Штукан одаје утисак да му не сметају паузе у разговору које су многим људима неугодне.
Обучен је у црно од главе до пете, а док са великом концентрацијом проучава ивицу стола, на лицу му се играју светлост са прозора и сенка коју баца завеса.
А онда подиже поглед, мачје се протеже и узима ваздух.
„Са осамнаест сам отишао у војску јер је почео рат [у Босни и Херцеговини], а онда сам се направио луд како бих побегао из војске, па сам био у лудници, после сам имао бенд, отпутовали смо у Њемачку и снимили албум, онда сам отишао у наркоманију, а када сам се скинуо са дроге постао сам алкохоличар", почиње причу која би могла да се распореди и на девет живота.
Окренуо је потом нови лист.
„Магистрирао сам глуму, постао пилот, падобранац и мотоциклиста, оженио сам се и добио ћерку - то вам је живот мој", каже четрдесетосмогодишњак за ББЦ на српском.
Поједине епизоде из живота описао је у аутобиографској књизи „Бланк", на којој је радио девет година.
Живи у Сарајеву, одакле га је глумачка каријера неколико пута одвела у Холивуд.
Домаћој публици познат је по улогама у филму Нечиста крв и серији Клан, а стални је глумац ансамбла Камерног театра у Сарајеву.
Вера
Штукан долази из мешовите породице и за себе каже да је „мјешавина сва три" конститутивна народа у Босни и Херцеговини.
Истиче да људе зато „не може" да дели на Бошњаке, Хрвате и Србе.
Међутим, није одувек тако размишљао.
Када је на пролеће 1992. почео рат у Босни, Штуканово родно Сарајево се нашло под опсадом, а он се прикључио Армији БиХ.
„Волео бих да сам био паметнији и да сам успео да избјегнем етничко груписање на самом почетку", каже са дистанце од тридесет година.
„Полетио сам здушно, патриотски, из чисте глупости", додаје.
Данас људе на Балкану дели на муслимане, католике и православце.
А не осећа се као да припада некој од тих група.
„Вјера ме једноставно не занима, ја не знам да ли бог постоји", наводи.
Каже да по томе дели ставове са покојним дедом Миланом Инђићем, пуковником некадашње Југословенске народне армије и професором војне стратегије у Сарајеву, који је имао „велики утицај" на глумчев живот.
„Одрастао сам са њим, деда је био весељак страшан, циркао је сваки дан по мало", каже.
Када се заратило, Штукан је тек напунио 18 година - отишао је на војну обуку, научио да пуца из снајпера.
„Већ сам био пробао хероин, али га нисам узимао редовно", каже.
Његов деда, који је је био у пензији, „укључио се као саветник Армије БиХ".
Као мали је од деде слушао „разне приче о Другом светском рату", али каже да „није било времена за дубинске разговоре" када је Сарајево опкољено.
„Били смо избезумљени", нерадо се присећа.
Каже да су и он и деда „осјећали неправду, јер смо били опкољени од много наоружанијег непријатеља".


Његов деда је тешко поднео улогу коју је ЈНА заузела у ратним сукобима деведесетих.
„Није могао да поднесе што је учествовала у злочинима, јер је у његовим очима ЈНА била нешто највеће икада направљено."
Штукан каже да је деда „пао у депресију, добио терапију и касније се објесио".
За то време, будући глумац „пузио је по рововима, подметао мине, осматрао, пуцао, пио и дувао".
Сећа се да су око 1993. године религиозна осећања у Армији БиХ порасла.
„Када је селам алејкум постао малтене званични поздрав, ја сам схватио да то више није моја ствар", каже.
Селам алејкум је верски поздрав међу муслиманима, а у преводу значи „Мир и спас Божји вам желим".
После више од годину дана на фронту, одлучио је да се „направи луд" како би изашао из војске.
„Тврдио сам да чујем гласове и да имам жељу убити саборце", каже и додаје да је све то била глума.
Пас, метак и шапутање иза леђа - три важна тренутка
Штукан каже да је одлуку да напусти војску донео „постепено", а на то су га подстакла „три важна тренутка".
Линију фронта на којој се борио често је прелазио један пас, скитница.
„Међусобно смо се мрзели, али смо њега сви вољели", присећа се.
„Ми смо га звали Жућа, а с оне стране линије вероватно Србољуб или тако нешто", додаје.
Једног дана, Штукан је поставио мину у непријатељски ров, а пас ју је активирао и угинуо.
Ову смрт је „тешко поднео".
Други пут је из снајпера пуцао на човека који је стајао на брду.
Промашио је, али је био пренеражен.
„Схватио сам да имам жељу да убијем, коју никада раније нисам имао зато што сам читав живот одгајан као пацифиста", присећа се.
А затим је једног дана чуо саборце како се дошаптавају да му не верују јер „нема муслиманско име".
Донео је одлуку и чекао тренутак да одглуми прву улогу.

Погледајте видео о 30. годишњици почетка опсаде Сарајева

Нада
Уследило је једанаест месеци које је провео у психијатријској установи у Клиничком центру у насељу Кошево у Сарајеву.
Каже да је прва три месеца углавном лежао, везаних руку и ногу и примао је лекове који су му „потпуно променили понашање".
„Неподношљиво је шта се у глави дешава, немаш чисту свијест, не можеш нормално ни да ходаш, ни да једеш", каже.
Тврди да му је терапија укинута на његову молбу, викендима је одлазио кући.
На наговор пријатељице, спремио је пријемни и уписао глуму, па је почео да одлази на предавања.
Боравак у психијатријској установи постајао је угоднији.
„Нисам више био на линији, нисам морао да размишљам да ли ће ме нека граната убити док ходам улицом", каже.
Али, рат се и ту увукао, а Штукан је смрт избегао пуком срећом - у установу је једног дана „упала граната и убила двоје".
Ипак, рат није једино искуство у Штукановом животу које немају срећу да преживе сви који кроз њих прођу, да би касније могли да причају о томе.
По изласку из установе, постао је члан бенда Алманах, са којим је маја 1995. отпутовао у Немачку да сними албум на позив Католичке цркве.
Каже да је тамо почео „интензивно да се дрогира", што се наставило када је 1996. вратио у Сарајево.
То је потрајало наредних пет година, а када је оставио хероин почео је „интензивно да пије" и тако још пет година.
Добио је и хепатитис, али се излечио „без већих последица".
„У октобру се навршава 20 година од како сам се скинуо са хероина", каже, док му на лицу титра понос.
Уместо дроги и алкохолу, посветио се послу, хобијима и породици.
Штукан примећује да се „лоша особина одавања пороцима" преточила у „потпуну преданост ономе што радим".
„Не стидим се прошлости и онога што сам радио, важно је да су промене могуће", каже.
Љубав
Штукан каже да је у животу има неколико великих љубави - једнаестогодишњу ћерку Ају, супругу Амру, глуму, летење и падобранство.
Појавио се у неколико холивудских филмова - Курск - последња мисија (2018), Савршен дан (2016) и Дете 44 (2015).
Ипак, каже да је најпоноснији на улогу коју је остварио у Србији, у серији „Нечиста крв", за коју је морао да савлада „како да говори српски са албанским нагласком".
Летење и падобранство доживљава као хоби, а са породицом се труди да проведе „што више времена".
„Славим сваки нови дан", каже.
Међутим, неретко размишља и о смрти.
Бави се екстремним спортовима, а као искусан пилот и падобранац свестан је да „није све у његовим рукама".
Човек који је смрт избегао неколико пута, сада предузима мере предострожности.
Једну од њих је тетоважа које има на рукама је урадио „из чисто прагматичних разлога" - на десној надланици исписао је крвну групу.
„Ако ми се нешто деси, та информација ми може уштедети неколико секунди, што је у екстремним спортовима много", каже.

Друга је писање аутобиографске књиге, коју је посветио је ћерки и наменио јој да прочита када још мало порасте.
„Нисам желео да се деси да ја погинем, а да се она сутра пита ко јој је био отац.
„Хтео сам да зна да сам био лош, да извуче неку поуку из те приче ако може", додаје.
Исписао је двестотинак страница, али примеђује да је „живот ипак много више него што може да стане у једну књигу".
„Нисам се штедео, али једноставно није могуће испричати све", каже.
У априлско поподне док шета Београдом, Штукан много пута из џепа вади мобилни телефон да услика нешто што је видео.
Са сваким кликом на телефону, један тренутак спасен је од заборава.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]












