Изудин Бајровић у Интервјуу петком: „До 1992. сам мислио да је рат ствар прошлости, а сада знам да се може десити сваког тренутка“

Осам сати увече није време за кафу, али глумац Изудин Бајровић пије еспресо у једном београдском хотелу после целодневног снимања.

Благог гласа и насмејан док говори, Бајровић је у Београд дошао због снимања серије Пад, у режији Бојана Вулетића (Породица) по аутобиографској књизи Дан прође, година никада Жарка Лаушевића.

Иако је у Босни и Херцеговини одиграо прегршт филмских и позоришних улога, публика у региону бивше Југославије га је ближе упознала у популарним серијама хрватског редитеља Далибора Матанића.

Првобитно је замишљено да лик Маринка Прскала у серији Новине, емитоване на платформи Нетфликс, буде присутан само у једној сезони, али је касније улога проширена, а серију Подручје без сигнала публика у Србији је могла да гледа на јавном сервису од 19. фебруара 2022.

У овој серији, он игра Владимира Јанду „заборављеног инжењера у заборављеном радничком месту" који добија другу шансу да оживи фабрику турбина неколико деценија после рата и неуспеле приватизације.

Као детету социјалистичке Југославије, познат му је миље у коме живи његов лик, а јаз између „људи који су некада били корисни у изграђивању друштва и данашњих генерација које стварају друштво на другим основама", делује му „непремостиво".

„Познат ми је осећај кад човек мисли да то што ради вреди, а онда схвати да је то само један балон од сапунице који прсне," каже Изудин Бајровић за ББЦ на српском.

Рат је провео у Сарајеву под опсадом, где је играњем у позоришту покушао да створи „нормалан живот колико је то било могуће у тим околностима".

Учење преживљавања

Година 1993. је била посебно тешка за људе у Сарајеву - гранате су падале скоро сваког дана, број цивилних жртава је био велики, честе су биле рестрикције струје, воде и несташице хране.

У Сарајеву је те године, каже Бајровић, одржано више премијера „него што имамо данас".

„После првог шока, јер нисмо ми баш навикли да ратујемо, људи су осетили потребу да се врате стварима које су некада радили, а једна од тих ствари је позориште," присећа се он.

„Сале су биле пуне, људи су долазили у немогућим условима, као што смо и ми долазили под гранатама.

„Није било струје, играли смо под свећама, били смо гладни и прозебли", описује он рад у ратним условима.

Мучне ствари људи забораве, каже он, али нада се да ће остати упамћена чињеница да су „те представе радили људи на максималном професионалном нивоу у датим околностима".

Ко је Изудин Бајровић

У априлу 1993. америчка списатељица Сузан Зонтаг посетила је опкољено Сарајево.

То није било неуобичајено, објашњава Бајровић, пошто су многе светске звезде, попут оперског певача Хозеа Карераса или фронтмена групе Ајрон Мејден Бруса Дикинсона, тих дана били гости престонице Босне и Херцеговине.

Првобитно је желела да снима документарни филм о Сарајеву, али је на крају одлучила да режира драму Чекајући Годоа Семјуела Бекета.

У чувеној представи, Владимир и Естрагон чекају мистериозног господина Годоа, који се неће појавити, што је за Зонтаг била метафора града у Европи који гори, а нико му не пристиже у помоћ.

„Сузан је самосвесна жена, све што се тиче културног поља деловања њој није страно, не сумњам да је била врсни познавалац театра", описује Бајровић познату списатељицу.

Додаје да је „врло је јасно знала шта жели као редитељка, није тражила помоћ са стране".

Зонтаг је била смештена хотелу Холидеј ин, у коме је било хране, сећа се Бајровић.

„А ми смо углавном живели без хране, па би она донела неку кифлу с доручка", каже глумац који је о овом искуству говорио и у документарном филму Don't Cry for Me Sarajevo - Сузан Зонтаг у Сарајеву у режији Нихада Крешевљаковића, приказаном у априлу 2019.

Са 30 година, у пуној животној, али и глумачкој снази, Бајровић је, као и његови суграђани, „учио да преживи".

Његова кћерка Хана рођена је у августу 1992. у ноћи када је горео хотел Европа.

„Цело небо је било обасјано изнад Сарајева када смо покушавали да се пребацимо до болнице", сећа се Бајровић.

Није имао времена да размишља о томе како се осећа, јер су му дани били испуњени обавезама, а људи су се увек поздрављали кад се сретну у граду са „чувај се".

„Као отац сам морао обезбедити најосновније ствари за бебу, нисмо могли да купимо Памперс пелене, морали смо некако да пронађемо оне платнене, па нађемо начина да их оперемо ако нема воде."

Хана Бајровић је направила прве кораке у позоришту, зато не чуди што је организовала изложбу Театар под опсадом и објавила књигу о овом периоду 2020.

Сарајевска бајка и немоћ обичног човека

Прве године после рата, за Бајровића су „најоптимистичнији период", када су становници Босне и Херцеговине покушавали да дају најбоље од себе, да би се обновио нормалан живот.

Тај узлет је пратио и успех босанско-херцеговачке кинематографије - редитељ Данис Тановић освојио је Оскара за најбољи страни филм 2002. са Ничијом земљом, а фестивал у Сарајеву сваке године походи велики број најзначајнијих филмских стваралаца на свету.

Бајровић сматра да постоји огроман несклад између онога што је босански филм постигао у свету и тога колико је улагано у њега.

У години у којој је светом завладала пандемија вируса корона, Бајровић је играо главну улогу у филму Десет у пола Даниса Тановића о пријатељству двојице власника ћевабџиница у сарајевској Башчаршији и такмичењу за најбољи ћевап, које покреће хрватска фуд блогерка.

Улога власника ћевабџинице Иза писана је за Бајровића, а он каже да се препознао у свакој реченици.

Филм, који је српска публика могла да види на Фестивалу ауторског филма 2021, хрватски писац Миљенко Јерговић описује као „боливудско-босанску комедију", а за Бајровића то је „сарајевска бајка".

„Иако Сарајево није бајковито, као што ниједан град на свету то није, овај филм је извукао најбоље из чаршије и тих људи, а њих данас нема, време је превише сурово.

„Ти људи старог кова су диносауруси."

Погледајте видео: „Quo vadis, Aida": Филм о Сребреници изазива контроверзе

Још један филм из Босне и Херцеговине недавно је привукао велику пажњу публике и критике широм света.

Филм Quo vadis, Aida Јасмиле Жбанић добио је номинацију за Оскара за најбољи страни филм, а освојио је награду за најбољи европски филм у 2021. години.

Бајровић у овом филму игра Нихада, супруга Аиде Селимбегић, човека који, попут Јанде из Подручја без сигнала, „не може да утиче на свој живот".

„Он је некад био pater familias, успешан за провинцијске прилике, а сада више не може да помогне ни себи, а камоли својој породици, својим синовима, остало му је само да се нада у снагу своје жене, да ће она, следећи мајчински инстинкт, помоћи синовима."

Гледаоци филма на почетку знају каква је судбина Нихада и његових синова, због чега „само гледамо како је прича испричана".

Трагичност геноцида у Сребреници, током кога је убијено више од осам хиљада људи, може бити спутавајућа када се ради једно уметничко дело мотивисано тим догађајем, сматра Бајровић.

„Танка је ивица којом се хода, може се скренути у непотребну патетику, може се скренути у извртање чињеница."

Филм Quo vadis, Aida није приказан ни у Србији, ни у Републици Српској, што Бајровићу делује као привремена одлука, пошто је добио пуно порука људи из Србије којима се филм допао.

Недавни сукоб око мурала Ратка Младића у Његошевој улици у Београду, између момака који мурал „чувају" и оних који желе да он буде уклоњен, га не чуди.

„Рођен сам у Пљевљима, то је мултиетничка средина, тамо су живели Срби, Црногорци, Бошњаци, а данас на улазу Пљевље имате мурал Ратка Младића - не морам да дођем у Београд да бих га видео."

Манипулације национализмом и опасно југословенство

Током снимања Пада разговарао је с колегама из Србије о ономе што описује као „провидно манипулисање масама од чега ове наше такозване вође одлично живе".

Чини му се да је подељеност између народа у бившој Југославији, последица „веровања да ће ове ограде између торова остати вечно".

Зато не верује у искреност особе која је насликала мурал Ратка Младића.

„То су навијачке снаге које је најбрже мобилизовати, преко њих власт постиже циљеве који рачунају на производњу мржње, све националне вође опстају на мржњи."

Данас није сигуран колико је било стварно било братство и јединство, којим су се народи Југославије поносили, али каже да „ако смо веровали у то, значи да је било могуће, јер смо га живели, дружили смо се међусобно, а сада је то опасно споменути".

„Ако се ствари табуизирају, значи да су опасне, оне могу поново изронити као нека понорница, сакрију се, па измигоље, а тога се плаше људи који владају овом уситњеном Југославијом."

Сарадња између уметника на простору бивше Југославије му делује најприродније, „ма колико се ми трудили да од једног језика направимо четири", па он данас снима и у Хрватској и Србији.

Као и милионима људи у региону, рат у Украјини који букти отворио је многа мучна сећања на ратове деведесетих у Југославији.

„Наравно да ме потресло кад видим сад већ милионе избеглица, кад видим разарања која су ми позната, али наравно да сам свестан да рат може да почне тек тако и да нас нико не пита да ли желимо да ратујемо."

Народ зна шта га чека, страдање и погибељ, народ не одлучује, народ гине, каже он резигнирано.

„До 1992. сам мислио да је рат ствар прошлости, а сада знам да се рат може десити сваког тренутка."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]