Југославија и кошарка: Како су Студенти дипломирали и „скинули страх" југословенској кошарци

„Нек' се чује, нек' се зна да је наша Босна непобедива", одзвањало је 6. априла 1979. улицама Сарајева, града који је стао на један дан.

На аеродром су из француског Гренобла слетели кошаркаши Босне, нови шампиони Европе, који су победом над италијанским Варезеом донели први трофеј Купа Шампиона у Југославију.

За само осам година, Студенти, како су звали кошаркаше Босне, успели су да дипломирају - кренули су од друге лиге и постали најбољи тим Европе предвођени професором Богданом Тањевићем и тандемом одликаша Мирзом Делибашићем и Жарком Варајићем.

„За мене је то вече у Греноблу било само дан искрцавања - завршница онога што смо градили осам година", каже Тањевић за ББЦ на српском.

Хиљаде Сарајлија су формирале шпалир од аеродрома до хале Скендерија, где су одржаване свечаности поводом Дана ослобођења града.

„Ако треба неко да се роди и да доживи нешто што ће памтити читав живот, онда је то тај дан", истиче Нихад Изић, члан златне генерације Босне, за ББЦ на српском.

Славни дани Босне су прошли, а клуб се данас уместо за трофеје, бори за опстанак - због вишемилионских дугова, рачун клуба је блокиран, а судбина неизвесна.

Клуб је 2014. склопио партнерство са удружењем Ројал, како би могао да настави да се такмичи.

„Врло је тешка ситуација, а нико се много не обазире на њу - Босна је у фази клиничке смрти и не видим решење за ту ситуацију", каже Никола Билић, један од оснивача клуба и бивши новинар Радио Сарајева.

„Дан искрцавања" у Греноблу

Кошаркаши Босне пласирали су се у финале Купа шампиона, тежак посао је тек следио - преко пута је био Варезе.

Овај клуб је између 1970. и 1979. одиграо 10 узастопних финала тог такмичења, освојивши пет титула првака.

Ни стање на трибинама није ишла на руку сарајевским Студентима - Гренобл, француски град домаћин финала, удаљен је мање од 400 километара од Варезеа, па је хиљаде италијанских навијача испунило дворану.

Од око 12.000 присутних, тек неколико стотина стигло је из Сарајева и целе бивше Југославије.

Погледајте причу о томе како се уклапа улога мајке и професионалне спортискиње:

Пред долазак у Гренобл, Италијани су као браниоци титуле заборавили да понесу прелазни пехар, а многи су то протумачили као потцењивање Босне, попут Жарка Варајића, који је о томе говорио за телевизију Спорт клуб.

Тањевић сматра да то није била намера Италијана.

„У ситуацији кад очекујеш да ћеш да победиш и да ћеш пред пуном двораном подићи тај лепи пехар, то би био рат против себе - тада је у Варезеу саветник био професор Александар Николић, који је врло добро знао каква смо екипа и не верујем да су нас потценили", објашњава.

Босну је задесио пех ноћ пред утакмицу - центар Ратко Радовановић добио је високу температуру.

„Пред утакмицу сам био јако забринут због Радовановића - температура 39,2 поједе човека, а он је био играч који никада не упрска велику утакмицу и нисам могао да га заменим.

„На крају је прогурао је ту ноћ са повраћањем и одиграо одлично", истиче Тањевић.

До почетног подбацивања многи играчи су имали осећај страхопоштовања према звездама Емерсон попут Дина Менегина или Американца Боба Морса.

„Мало је било страха када смо видели да ћемо играти против одличне екипе, 10 пута познатија од наше, али када је почела утакмица видели смо да можемо", каже Нихад Изић.

Мирза Делибашић и Жарко Варајић, обојица данас покојни, почели су да затрпавају кош противника, а како је меч одмицао, шансе Босне су расле.

Игра Тањевићевих кошаркаша те вечери „личила је на једну дивну босанску севдалинку", оценио је тада Зоран Поповски, коментатор који је преносио утакмицу.

Делибашић је на крају постигао 30 поена, а капитен Варајић убацио је 45, што је до данас остао рекорд у финалима најбољег клупског такмичења у Европи.

Неколико минута пре краја Тањевић је, како каже, „знао" да су Студенти постали прваци Европе.

Босна је победила са 96:93, југословенски навијачи заиграли су коло на паркету, а кошаркаши у бордо дресовима покушавали су да се навикну на чињеницу да су најбољи тим Европе.

„Била је то шок, питао сам се да ли се ово стварно догађа и све године напорних тренинга, припрема су ми одједном прошле испред очију", присећа се Изић, један од најмлађих у том тиму.

Међу стотинама који су славили на паркету био је и Никола Билић, који је предводио делегацију југословенских новинара у Греноблу.

Тријумф Босне описује као „чудо", а испратио га је са клупе Студената са диктафоном у руци, снимајући радио репортажу.

„Морамо бити објективни - људи у Сарајеву, па ни ја нисмо веровали да то може да се деси, а уследило је невероватно славље", описује он за ББЦ на српском.

На паркету није било тренера Тањевића.

„Ја сам гуштао тај успех током последњих минута меча, од кад сам схватио да добијамо до краја сам стварно уживао.

„А када смо заиста победили, осећао сам се као испражњена врећа, без икаквих мисли у глави.

„Нисам се ни радовао, само сам одмах побегао испред хале да запалим цигарету", препричава Тањевић.

Овај осећај није био случајан, јер освајање трофеја није било последица састанка пред меч или неколико тренинга, већ су се кошаркаши из Сарајева за то припремали осам година, каже Тањевић.

Тим Босне из финала у Греноблу:

Тренер: Богдан Тањевић

Како је Сарајево „стало" на један дан

Кошаркаши Босне слетели су у Сарајево дан после меча у Греноблу.

Њихов повратак поклопио се са прославом Дана ослобођења, а главна свечаност одржавала се у дворани Скендерија, дому кошаркаша Босне.

Од аеродрома до хале делегација Босне прошла је неколико километара, а дочек и одушевљење Сарајлија премашило је њихова очекивања.

„На аеродрому је било 10.000 људи, па је после ишао шпалир до наше дворане и после тога се више ничега не сећам", прича Тањевић.

Врхунац славља у Скендерији био је тренутак када је капитен Варајић подигао мали пехар, који је му је као замена уручен у Греноблу, прича новинар Билић.

„Када је Варајић изашао са пехаром и обратио се Сарајлијама, аплауз је трајао неколико минута", присећа се Билић.

Затечен је био и Нихад Изић, који тај дан описује као „сан или транс".

„Сви су били на улицама, желели су да нас виде и да нам махну", каже он.

Осмогодишње путовање до Гренобла преко Пала

Један од преломних тренутака у историји КК Босна била је одлука Тањевића, тада 24-годишњег играча ОКК Београда, да се пресели у Сарајево.

Решио је да прекине играчку каријеру и постане тренер, иако је био југословенски репрезентативац, а Босна се у то време такмичила у нижим лигама.

Убрзо су Студенти дошли до прве лиге Југославије, а Тањевић је одмах зацртао нови циљ - шампионску титулу.

„Већ 1973. године сам ја говорио да ћемо бити шампиони Југославије, а људи су ме у Сарајеву гледали као пајаца", прича уз смех.

Како каже, сличну амбицију имали су и у управи, а то је касније успео да пренесе и играчима.

Играчи који ће касније постати прваци Европе били су у клубу током већег дела Тањевићевог мандата - Варајић га је дочекао, Светислав Пешић стигао је исте године, а 1972. су им се придружили Делибашић и Радовановић.

Тим који је покорио Европу био је у потпуности састављен од југословенских кошаркаша.

Спортисти су у то време имали прилику да оду у иностранство тек после навршене 28. године, па је било довољно времена да се између тренера и играча изгради „идеолошка веза и пријатељство", наводи Тањевић.

„Момци су били твоји док их желиш, није постојало тржиште као данас и није било много новца - наш цео годишњи буџет тих година није могао бити већи од 300.000 немачких марака.

Екипи се 1977. придружио Нихад Изић.

Босна је тада већ била „озбиљан играч" за југословенске прилике, али начин живота спортисте неупоредив је са данашњим, тврди Изић.

Данас га памти као „најчистији и најлепши период каријере", иако је деценијама касније у Турској био запажен играч и тренер.

„Ми тада нисмо ни тражили никакве паре, нису нам биле ни на крај памети, а ја сам истовремено четири године студирао и играо европска такмичења са Босном", објашњава.

Тањевић је испунио обећање 1978. и Студенти су освојили првенство Југославије, пласиравши се у Куп шампиона по први пут.

Али, почетак наредне сезоне није мирисао на успех, пошто је Босна остала без неколико најважнијих играча.

Делибашић се са Светског првенства у Манили, где је 1978. освојио златну медаљу са репрезентацијом Југославије, вратио са повредом леђа и провео је два месеца у болници.

Пешић, плејмејкер тима и актуелни селектор репрезентације Србије, био је такође повређен, а Тањевић није могао да се ослони ни на капитена Варајића, који је служио војни рок у југословенској армији.

„Збир чудесних околности" - овим речима тренер Тањевић 43 године касније описује најбољу сезону у историји клуба из Сарајева.

„На старту сезоне изгледа немогуће да се пласирамо међу најбоља четири тима, али су сви моји играчи навикли да буду протагонисти и знали су да морају да приме мало већи терет на леђа", каже он.

У јануару долази до преокрета - Делибашић се враћа тренинзима, а Варајић из војске.

„Варајићу на прегледу у војсци установе да има повишен билирубин због хепатитиса који је прележао у младости, приметили су да се повећава када није у тренингу - после само четири одслужена месеца ето њега у Сарајеву", препричава Тањевић.

Тада талентовани тренер шаље Варајића на Пале, брдовити део Сарајева на истоку града, а на папиру му исписује план по којем би требало да се спреми.

„Он ти тако преко дана тренира горе у снегу, а увече се спуштао у град на кошаркашки тренинг.

„Деси се да постигне такву форму, да је после одиграо вероватно најбоља три месеца у каријери и много допринео да освојимо трофеј", сећа се Тањевић.

„Скидање страха" југословенских клубова

Југословенска кошарка низала је успехе током седамдесетих година - репрезентација је освојила две златне и једну сребрну медаљу на светским првенствима, три пута је била првак Европе, а освојила је и сребро на Олимпијским играма 1976.

И клубови су постајали све значајнији фактор на европској сцени.

Сплитска Југопластика је 1972. изгубила финале Купа шампиона од италијанског Варезеа, као и финале Купа победника купова годину дана касније, а 1976. и 1977. освојила је два трофеја у Купу Кораћа, тада трећем клупском такмичењу по квалитету.

Ово такмичење освајао је и београдски Партизан - 1978. и 1979. године.

Међутим, југословенским клубовима фалио је најпрестижнији трофеј, док га сарајевски Студенти нису донели из Гренобла до 1979.

Босна је тако пробила лед и дала „велики подстрек" другим клубовима у Југославији, оценио је Душан Ивковић, бивши кошаркашки тренер и селектор, у документарном филму „КК Босна".

У наредних 13 година, загребачка Цибона освојила је две титуле европског првака (1985 и 1986), Партизану је то пошло за руком 1992., а Југопластика је три године узастопно (од 1989 до 1991) била најбољи тим Европе.

Актер финала из Гренобла, Нихад Изић, наглашава „велики значај" титуле из 1979, која је помогла клубовима из тадашње земље да пробију психолошку баријеру у борби са највећим тимовима Европе.

„Босна је скинула страх осталим екипама и као да је рекла: 'видите нас, мала смо екипа са младим тренером, из малог града Сарајева - ако смо могли ми, зашто не бисте могли и ви'", каже Изић.

Револуција коју је направила Босна имала је још једну димензију - тренер Тањевић је екипу преузео са само 24 године, а са 33 подигао је пехар намењен најбољем тиму Европе.

Касније ће хрватски тренер Жељко Павличевић са 34 године одвести Цибону на кров Европе, Жељко Обрадовић ће из кошаркашког дреса ускочити у одело и са 32 године освојити Куп шампиона са Партизаном, а и Божидар Маљковић је био у тридесетима када је у Сплит донео два трофеја шампиона Европе.

Босна је утемељила начин рада који је подразумевао поверење у младе тренере и пружила је Тањевићу довољно времена да напредује, као што су и играчи из године у годину бивали бољи, сматра Нихад Изић.

„Врло је важно што је Боша имао поверење свих у клубу и онда када није ишло - веровали су му и због тога смо и дошли до тих великих успеха", каже овај 62-годишњак.

Тањевић сматра да је успех југословенске кошарке и плод „логике" коју су у игри под обручима примењивали Борислав Станковић, Небојша Поповић, професор Александар Николић и остали, који се сматрају „очевима кошарке" у бившој СФРЈ.

Веровали су младе тренере, доносили исправне одлуке и имали визију пута којим би кошаркашка лопта требало да се котља на овим просторима, додаје.

Кинђе - „кошаркашки поета" из Тузле и симбол Сарајева

Имала је Босна и Мирзу Делибашића, тада једног од најбољих играча у Југославији, који је из родне Тузле стигао у Сарајево 1972, а касније је проглашен за најбољег спортисту Босне и Херцеговине у 20. веку.

Босна је тако победила Партизан који је желео да Делибашића упари са Драганом Кићановићем, једном од најбољих кошаркаша у европској историји.

„Он је сам одлучио да хоће код нас, а не у Партизан, иако је ризиковао да му не дозволе да буде регистрован, што у Београду не би био случај.

„Да се то није десило, вероватно не бисмо касније били прваци Европе", објашњава Тањевић.

Врло брзо је мршави момак са бројем 12 на леђима постао миљеник Сарајлија, али и љубитеља кошарке широм бивше Југославије, чак и на теренима на којима се гостујући играчи нису увек осећали пријатно.

„Доживео је у оно време као најбољи играч екипе да му на гостовањима попут Задра аплаудирају, био је омиљен на свим теренима старе Југославије", прича Нихад Изић, бивши саиграч и пријатељ Кинђета, како је гласио Делибашићев надимак.

Мирза је за Босну одиграо 700 утакмица, био је шампион Југославије и Европе, један од најбољих стрелаца у историји европске кошарке и олимпијски, светски и европски првак са репрезентацијом.

Напустио је Босну 1981. и отишао у Реал Мадрид, где се задржао две године и потом завршио каријеру.

Делибашић је био омиљена фигура у свлачионици, где год је играо, напомиње тренер Тањевић.

„Био је посвећени алтруиста. Имао је невероватан шарм, био је Босанац по доброти - увек шала на сопствени, а не туђи рачун", каже он.

Изић се присећа времена када је као 18-годишњи дечак стигао у Сарајево, а у Делибашићу је видео „идола".

„Умео је да се односи према људима, имао је став и знао је да приђе нама млађима - био је пример је какав треба да буде један спортиста.

„Ако смо ишли негде или радили нешто, то смо чинили сви заједно, никада себе није истицао", описује Изић.

Многе дане у Мирзином друштву провео је и Никола Билић, некадашњи кошаркаш Босне, који се у време Делибашевићевог боравка у клубу бавио новинарством.

Током седамдесетих година прошлог века, млади спортисти углавном су се састајали у Соколском дому „Партизан" у Сарајеву или „Фис", како су га називале Сарајлије, присећа се Билић.

„Мирза је на терену био кошаркашки поета, а ван њега један врло дружељубив човек", каже овај новинар у пензији.

У Сарајеву су се потрудили да успомена на Киђета, који је умро 2001. године, настави да живи - Скендерија данас носи назив дворана „Мирза Делибашић", у центру града направљен је Парк Даворина Поповића и Мирзе Делибашића, а ускоро ће испред дворане бити постављен и споменик чувеном кошаркашу.

„Од успомена се не живи" - како је шампион Европе доживео „клиничку смрт"

Време Тањевића, Делибашића, Варајића и других је за Босну далека прошлост.

Прошлост је и Југославија која се током деведесетих распала у грађанском рату који је био најкрвавији у Босни и Херцеговини.

КК Босна је преживела, али је данас реалност суморна.

Рачуни некадашњег првака Европе су у блокади, а 2014. су због тешке финансијске ситуације у клубу одлучили да уђу у партнерство са Ројалом.

Дуг клуба данас је нешто мањи од 5,4 милиона конвертибилних марака (2,7 милиона евра), саопштио је председник Алмир Брадић на конференцији за медије у децембру прошле године.

„Тај споразум је био једино решење и Босна је у бољем стању него 2014. године - не праве се нова дуговања - нека су отписана, а нека успевамо да решимо", објашњава Брадић за ББЦ на српском.

Он подсећа да су и некадашњи шампиони Европе из бивших југословенских република, попут загребачке Цибоне, београдског Партизана и Сплита (некадашња Југопластика), били или су тренутно у финансијским проблемима.

„Око Босниних дугова се прави фама, а она мање дугује од великих клубова бивше Југославије - с тим што се они такмиче, а ми патимо.

„У Србији и Хрватској су пронашли институционална решења и некакву подршку локалних власти, само се на Босну гледа као на сметњу", сматра председник Босне Ројал.

Највећи кошаркашки клуб у Босни и Херцеговини од 2008. није био шампион државе, а 12 година није освојио ни трофеј националног купа.

На регионалној сцени Босне нема четири године, колико је прошло и од када је учествовала у ФИБА Лиги шампиона, последњем европском такмичењу у којем је наступала.

Због неизвесне судбине клуба забринут је и Никола Билић, један од оснивача и бивши капитен јуниорског тима некадашњег шампиона Европе.

„Група ентузијаста" из Ројала покушава да спасе клуб, али делује да сами неће моћи да се изборе са беспарицом, објашњава.

„До данас није враћено ни фенинга у Босну, јер и Ројал дугује, а кад дођу извршитељи немају шта више ни да заплене", разочарано каже овај новинар у пензији.

Из актуелне управе поручују да неће одустати од циља да Босна „хода без штака" попут Ројала или било ког другог партнера.

„Колико нам је јорган дуг, толико се и покријемо - покушавамо да сведемо издатке на најмању меру, имамо млад тим, па су резултати такви какви јесу.

„Живи смо и боримо се, али тешко да ћемо опет моћи да доживимо оно што је Босна била пре 40 година", истиче Алмир Брадић.

Погледајте причу о успеху српских кошаркаша:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]