Олимпијске игре у Токију: Пет разлога за успон словеначке кошарке

До краја полуфиналног меча Олимпијских игара остало је пет секунди, Словенија губи од Француске 90:89, а лопта стиже до Клемена Препелича.

Креће Препелич ка обручу и Словенци широм света задржали су дах.

Успео је кошаркаш Валенсије да се пробије и крене на улаз, видео је вероватно већ лопту у кошу, финале је било на само неколико центиметара… И ништа.

Николас Батум се одједном појавио иза њега и блокирао га - Француска је у финалу.

Словенци се тако, после злата на Европском првенству 2017. године, у Токију нису борили за најсјајнију медаљу, али мало је рећи да су и без тога постали хероји нације.

„Јуче сам био у Меркатору и сви су причали само о њима", каже за ББЦ на српском Гашпер Петовар, словеначки новинар.

Петовар истиче да је за Словенију, која од самосталности никада није била у врху светске кошарке, невероватан успех бити у четири репрезентације на ОИ.

„Велика је сензација што смо уопште учествовали на Играма и наравно да бисмо волели да су дошло до злата, али ето… За то је фалило мало среће", додаје.

За Луку Дончића и његове саборце се током Игара навијало широм Балкана, а ББЦ вам представља пет разлога добрих игара словеначке репрезентације.

Дончић

Разлог број један је наравно Лука Дончић, један од најбољих кошаркаша на свету.

„Пре 30 година сви су волели Дражена Петровића, био је атрактиван, добар, симпатичан… Такав је и Дончић", каже за ББЦ Змаго Сагадин, бивши селектор Словеније.

„Његова слика је овде где год се окренете", додаје уз осмех.

Дончић има 22 године, кошаркаш је Далас Маверикса и са Словенијом већ има злато са Европског првенства 2017. године.

Колико утиче на игру Словеније говори и то да је против Француске претрпео тек први пораз у репрезентативном дресу, а дебитовао је 2017. и до сада одиграо 18 мечева.

И то све у репрезентацији која пре њега није била важан фактор на кошаркашкој мапи Европе, а камоли света.

„Не само што је најбољи, већ и све друге играче у репрезентацији чини бољима… Он је мотор екипе, даје јој енергију - то је квалитет праве звезде", сматра Петовар.

„Он је каменчић који је фалио мозаику, са њим се све поклопило", додаје.

Против Француске је, на пример, постао тек трећи кошаркаш у историји Игара који је на једном мечу остварио трипл-дабл учинак - 16 поена, 18 асистенција и 10 скокова.

Пре њега то је успело само Леброну Џејмсу у Лондону 2012. и чувеном Александру Белову из Совјетског Савеза у Монтреалу 1976. године.

На Светско првенство у Кини 2019. Словенија се није пласирала због контроверзних „прозора" - квалификационих мечева на којима нису могли да играју кошаркаши који наступају у Евролиги и НБА лиги.

Чим му је омогућено да наступи, Дончић се појавио у репрезентацији и почео да прави разлику.

„Вероватно је најбољи бек на свету у овом тренутку, прави је лидер, такмичар, све је узео под своје и једноставно хоће да направи врхунски резултат", каже Сагадин.

Дакле, Дончић је у Словенији као Новак Ђоковић у Србији.

„Да, људи који никада нису гледали НБА, сада због њега прате утакмице", каже Петовар уз осмех.

Тим

Наравно, ни Дончић не може све сам.

Када га чувају двојица или тројица противничких играча, на сцену ступају остали.

„Шпанци су, на пример, до неке мере одсекли Дончића, али остали су онда погурали", каже Петовар.

Пре свега Клемен Препелич и Мајк Тоби, кошаркаши шпанске Валенсије, као и Зоран Драгић из Басконије.

Ту су и Влатко Чанчар, саиграч Николе Јокића у Денвер Нагетсима, као и четири играча Цедевита Олимпије - Едо Мурић, Јака Блажић, Жига Димец и Лука Рупник.

Значајну улогу на Европском првенству 2017. године имао је и Горан Драгић, кошаркаш Мајами Хита.

Сагадин истиче да окосница репрезентације игра заједно већ седам-осам годинама, као и да је Кошаркашки савез Словеније „направио одличан посао са странцима".

„Тоби (иначе Американац) је играо са Препеличем, који га је препоручио и то је испало изузетно, (Ентони) Рендолф је помогао да се освоји Европско првенство, а и (Џордан) Морган је исто био одличан."

Он сматра и да начин игре словеначке репрезентације одговара модерној кошарци.

„Пре 10 година све је ишло на висину и Гасол је све млео под кошем - у данашњој кошарци одлучују бекови, а ту је Словенија најјача", каже.

Атмосфера

Оно што љубитељи кошарке у Србији веома добро знају, јесте да велика имена никако не значе и добар тим.

Због тога су, на пример, неуспеси националног тима и изостанак медаља на Европском првенству 2005. и Светском првенству у Кини 2019. тако горке успомене.

Оно што је важно за успех словеначке репрезентације јесте да свако зна сопствену улогу и да играчи гину један за другог.

„Да, хемија је врло добра", каже Сагадин.

„Један мој пријатељ је гледао квалификације за Токио у Београду и већ после првог дана ми је рекао 'ово није то, ово неће на добро да изађе'… И тако је и било."

Кошаркаши Србије поражени су у финалу квалификационог турнира од Италије, а Словенци су, на пример, на гостујућем терену победили Литванију.

Каква је атмосфера види се и у изјавама после мечева.

„Ми смо мала држава, али смо показали да увек дајемо све од себе, да остављамо све на паркету", изјавио је Дончић после пласмана у полуфинале.

Драгић је додао да се велики труд уложен у протекла два месеца исплатио.

„Знамо шта желимо од старта, сада је то постало стварност - оставили смо срце на терену", навео је.

„То је прави тимски дух, ми смо као породица, сваког дана неко други може да искочи - знамо да имамо Дончића и да је много лакше играти са њим, али ту су и бројна друга оружја", додао је.

Треба истаћи и то да Дончић, иначе светска звезда, који на дресу носи број седам, у репрезентацији носи 77 - зато што је број седам већ дуго код Препелича.

И то нешто говори о атмосфери у тиму.

Менталитет

Када се све то уклопи, онда се лакше дође и до победничког менталитета - да се екипа не плаши и увек иде на победу, ко год да је са друге стране.

„То су донели злато на Европском првенству и Дончић, пренео је самопоуздање на остале играче", сматра Сагадин.

„Он је велики такмичар, хоће све да победи и ако се то не догоди онда убија", каже уз осмех.

Петовар наводи да је све то велики напредак, јер су, како тврди, словеначки репрезентативци у екипним спортовима увек имали проблем са самопоуздањем.

„Увек су играли добро и онда попуштали кад је најважније.

„На пример, фудбалери су на Европском првенству 2000. године мислили да је против Југославије све готово и да су победили и на крају ништа", додаје.

Словенија је тада водила 3:0, али су репрезентативци Југославије успели да изједначе и меч је завршен 3:3.

То се променило пре неколико година, каже Петовар.

„Сада у мечеве улазе са ставом 'хоћемо да победимо, можемо да победимо и даћемо све за победу'", каже.

Селектор

На крају, најважније је да на клупи седи неко ко зна кошарку и ко се добро слаже са играчима.

А очигледно је да Александру Секулићу, селектору Словеније, добро иде.

„Он је велико изненађење за све", каже Петовар.

„Био је помоћник Игора Кокошкова, па Трифуновића и Савез је желео да после њега доведе неког странца, нису могли да се договоре и постављен је Секулић", додаје.

Како наводи, Секулић до тада „није био трофејни тренер, нити је радио у великим клубовима".

Водио је, између осталог Крку, Триглав и Приморску у Словенији и дуго радио са млађим категоријама у репрезентацији.

Последње две године је главни тренер у чешком Нимбурку.

„Умерен је, студиозан и склопио је коцкице тако да све функционише како треба", каже Петовар.

Будућност

Дакле, словеначка кошарка је последњих година у великом успону - као и бициклизам - али ни Сагадин, ни Петовар нису баш сигурни да је будућност тако светла.

„Словеначка клупска кошарка је испод сваког нивоа, не ради се са младима и када ова генерација престане да игра то ће бити то", каже Петовар.

Он то сматра иако Дончић има тек 22 године и воли да игра за репрезентацију.

„Да, али шта ће он без саиграча… Сам не може", каже.

Који су проблеми?

Сагадин ту пре свега истиче велики број странаца у клубовима читавог региона, не само Словеније.

„Бивша Југославија је била позната по врло добром селектирању и стављању младих талената у први план, а сада шест-седам странаца носи квалитет у свим клубовима", сматра бивши тренер Црвене звезде.

„Мене та легија странаца убија, то није будућност, већ корак уназад", додаје кратко.

Петовар указује на недостатак визије када је реч о раду са младима.

„Упис младих у Словенији на неки спорт увек буде већи после великог успеха", каже он.

„Зашто сада имамо добру рукометну репрезентацију? Због Европског првенства 2004. године, када смо освојили сребро.

„Момци који данас играју су тада били клинци, уписали су се на рукомет и имао си касније велики избор играча".

Слична навала на један спорт догодила се и пре неколико година са кошарком, после злата Словеније на Европском првенству.

Међутим, како каже, за развој нових кошаркаша потребне су године, као и визија савеза и клубова за рад са њима, а тога сада нема.

„Ништа ти не вреди што имаш много младих који желе да играју, ако немаш програм да нешто од њих направиш", закључује.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]