Женска кошарка у Србији: Како су медаље постале навика за српске кошаркашице - „Марина Маљковић и њена војска"

Аутор фотографије, Fiba basketball
- Аутор, Грујица Андрић
- Функција, ББЦ новинар
Остало је нешто више од две секунде до краја финала Европског првенства за жене, али француске кошаркашице неће ни покушати да дају кош - славље је на другој страни терена већ почело.
Србија је земља кошарке - женска кошаркашка репрезентација још једном је потврдила ово неписано правило.
Даме у плавим дресовима Србије постале су шампионке Европе други пут у последњих шест година победом над Француском у шпанској Валенсији, а у истом периоду успеле су да освоје и по једну бронзану медаљу на првенству Европе 2019. године и Олимпијским играма у Бразилу три године раније.
„Успели смо опет да од укупно 30 играчица у Србији направимо првака Европе", у шали каже Владислав Лучић, некадашњи тренер који је током каријере водио и мушке и женске екипе.
Лучићева иронична опаска односила се на то каква је популарност женске кошарке у Србији.
„Ово је наша најбоља женска селекција у историји", додаје.
Србија је успела да дође то трофеја, иако је, каже потпредседница Кошаркашког савеза Србије Ана Јоковић, одлазак кошаркашица на Европско првенство готово био непримећен.
„Не знам колико је јавност уопште знала када смо отишли на првенство, а сада смо видели да се слави уз ватромет, петарде и сирене на аутомобилима.
„Нема ништа слађе", каже за ББЦ Ана Јоковић, потпредседница Кошаркашког савеза Србије за женску кошарку и бивша репрезентативка у овом спорту.
Сада је већ постала традиција да женска репрезентација на велика такмичења одлази тихо, а враћа се са једним од одличја.
Повратак на балкон
Очекивања од репрезентације Србије нису била велика пред овај турнир и она није била међу најужим кругом фаворита за освајање трофеја.
После полуфиналне драме против Белгије, где се победник одлучивао у последњим секундама, кошаркашице Србије су се у финалу састале са Француском.
И као у неколико ранијих кључних утакмица против Францускиња, српски тим је поново био бољи.
„Марина Маљковић их је убедила да су победнице што се најбоље видело у мечевима где смо губили великом разликом, па смо се враћали", каже за ББЦ на српском Ненад Марковић, тренер у стручном штабу младе женске репрезентације Србије.
Студенткиња Ана Карајловић из Београда пратила је мечеве наше репрезентације током читавог турнира, а то је чинила од 2015. и прве медаље у овој ери.
Маљковић предводи тим који „зна да побеђује", сматра она и додаје да јој се посебно допало што је у свакој утакмици друга играчица искакала у први план.
Када је финални меч завршен победом Србије, почело је славље на терену, али и широм Србије.
Карајловић каже да се радовала са укућанима, док се „пуцало" у неколико кућа у њеном комшилуку.
„Одушевила сам се кад сам видела како Ивон Андерсон (плејмејкерка српског тима, Американка) пева химну на победничком постољу", истиче Карајловић.

Аутор фотографије, Fiba basketball
Соња Васић (девојачко Петровић), која је као најбољи стрелац екипе водила Србију до пехара, проглашена је за најбољу играчицу на турниру.
„Фантастично је што после Николе Јокића, Василија Мицића, Милоша Теодосића и Филипа Петрушева сада имамо и најбољи женски тим у Европи и најкориснију играчицу првенства", сматра Владислав Лучић.
„За оволику земљу то је огроман подвиг", додаје овај стручњак.
Дочек спортиста и прослављање успеха на том месту данас је традиција у Србији, а све је почело 1995. године када су кошаркаши донели европско злато из Атине.
Дуго је то било резервисано за кошаркаше, да би временом чувеним балконом продефиловало много других спортиста и спортисткиња.
Српске кошаркашице су се 2015. године једном већ попеле на чувени балкон, а Ана Дабовић тада је поручила да се нада да ће се поново наћи ту.
И остварила се њена нада.
Александар Срећковић, студент из Београда, са пријатељима ће бити на месту које симболише највеће успехе репрезентативне кошарке.
„Свака част девојкама што су нас опет учиниле поносним, веровао сам да ће освојити злато, нарочито након тесне победе против Белгије", каже Срећковић за ББЦ.
Деценија Марине Маљковић и генерација шампионки
За успехе које Србија остварује у репрезативној женској кошарци претходних година заслужан је рад играчица, стручног штаба репрезентације, али и Кошаркашког савеза Србије.
Савез већ годинама обезбеђује одличне услове за припреме свим репрезентативним екипама, без обзира на узраст и пол, напомиње Ненад Марковић који ради са младом женском репрезентацијом.
Селекторка Марина Маљковић је први синоним за успехе женске кошаркашке репрезентације током претходних година, као и неколико играчица које су учествовале у освајању свих медаља у последњих шест година.
Српска стручњакиња и ћерка прослављеног тренера Божидара Маљковића преузела је 2011. године тим који није успео да се пласира на Европско првенство, да би две године касније Србија заузела четврто место на континенталном шампионату у Француској.

Ко је Марина Маљковић?
- рођена је 26. септембра 1981. године у Београду
- ћерка је познатог српског тренера Божидара Маљковића
- дипломирала је на Високој спортској и здравственој школи у Београду 2002. године
- тренерску каријеру започела је у Женском кошаркашком клубу Ушће 2004. године
- водила је у каријери и Хемофарм, Партизан, француски Лион, турски Галатасарај, кинески Шангај и јапански Денсо Ирис
- била је селектор женске кошаркашке репрезентације Србије у два мандата - први је почео у августу 2011. године и завршио се у јануару 2017. године, док је други стартовао децембра 2017. године и још траје
- са репрезентацијом је освојила четири медаље на великим такмичењима - два злата и једну бронзу на шампионатима Европе и бронзану медаљу на Олимпијским играма 2016. године.

Прва медаља у ери Марине Маљковић стигла је 2015. године када су српске кошаркашице мимо очекивања постале европске шампионке у Будимпешти.
Окосницу тог тима чиниле су Јелена Брукс, Соња Васић, Ана Дабовић, Дајана Бутулија, Невена Јовановић и Саша Чађо, уз неколико искуснијих играчица.
„Ова генерација је најављивала успехе још 2013. године и ево већ осам година се гради све ово што смо направили", подсећа Ана Јоковић.

Аутор фотографије, Fiba basketball
Исте девојке су се уз помоћ млађих снага попеле на кров Европе шест година касније у Валенсији, али су пре тога освајале и бронзане медаље на Олимпијским играма у Бразилу 2016. године и првенству Европе 2019. године.
Оне су водеће играчице у својим клубовима, освајале су медаље у млађим селекцијама и одлично се познају, наводи Ненад Марковић.
Психолошка припрема и добра атмосфера у тиму ствари су на којима инсистира Маљковић, а ти детаљи знали су да направе разлику у битним тренуцима и важним мечевима.
„Марина Маљковић је направила једну `војску` у којој се зна шта је чији задатак", каже Марковић, тренер у стручном штабу младе женске репрезентације Србије.
Круна ове генерације дошла је ове године у Шпанији са другом европском титулом, те шансом да се на Олимпијским играма у Токију освоји још једна медаља.
Соња Васић и Јелена Брукс најавиле су да ће се опростити од репрезентативног дреса после Олимоијских игара, па се очекује подмлађивање екипе у ближој будућности.
У Јапану их чека „последњи плес", а Србија тамо иде са великим плановима.
„На Олимпијске игре идемо као шампионке Европе - то је довољно рећи када се говори о нашим амбицијама у Токију", подвлачи потпредседница КСС Ана Јоковић.
Женска кошарка у Србији - мало заинтересованих, а много талента
Темељи успеха женске кошарке у Србији постављени крајем осамдесетих и током деведесетих година прошлог века, сматра Владислав Лучић.
У периоду од 1987. године до 1991. године, женска сениорска селекција Југославије освојила је четири сребрне медаље - на европским шампионатима 1987. и 1991. године, на Светском купу 1990. године и Олимпијским играма у Сеулу 1988. године.
Актуелна генерација српских репрезентативки обележила је нову кошаркашку еру.
Ипак, досадашњи успеси нису били довољни како би порасло интересовање за овај спорт.
„Промоција женске кошарке мора да се спроводи на свим нивоима, јер то није посао за једног човека, један клуб, савез или репрезентацију", тврди Ненад Марковић
„Мора да се направи већа база из које ће се извући квалитет", додаје он.
Према његовом мишљењу, злато освојено 2015. није имало жељени ефекат и није се довољно деце заинтересовало за женску кошарку.
Нада се да ће овога пута бити другачије.
Владислав Лучић у шали каже да је Србија „од укупно 30 играчица успела да постане шампион Европе".
Иако то сматра подвигом, он у тој чињеници види и проблем - талента има довољно, али не и интересовања девојчица и њихових родитеља за кошарку.
Такође, квалитетни тренери углавном се одлучују за рад са мушкарцима, наводи Ненад Марковић који је током каријере радио у обе конкуренције.
„Да би пребацио тренера из мушке у женску кошарку мораш да му даш нешто - то је пре свега плата, али и слободу и неки дугорочни пројекат и систем у који ће веровати", сматра овај тренер.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]













