Светско првенство у Кини: Како је улични баскет подигао српску кошарку

За причу о српској и југословенској кошарци делом је заслужан и улични баскет. Од њега су сви почели и управо је он стварао велике играче.

У „школском" - дворишту Правно-биротехничке школе у Земуну - увек су била три коша.

Међутим, један је увек био погрешно нацртан, а други превисок и са поломљеном таблом, тако да је циљ увек био играти на оном у десном углу терена за фудбал.

Њега смо присвојили и од њега направили домаћи терен.

Средили смо таблу и обојили је у заставу Јамајке - зашто, не знам - поставили добар обруч, бринули о мрежици и тамо проводили дане и ноћи.

Правила су јасна: Игра се три на три или два на два, а фаул сам тражиш, иако то нико није радио, таман посла.

А најважније правило - ко победи, остаје. Па се ти усуди да изгубиш...

Иако се много озбиљнији баскет у Земуну играо у „Саватићу", као и на чувеном новобеоградском „Ранчу" и бројним теренима широм Србије, сви они у збиру донели су много тога српској кошарци.

„Чак је и Саша Ђорђевић причао да је на 'Ранчу' одрастао, калио се и, игравши против Славнића, Јарића и Далипагића, стекао прву кошаркашку рутину и самопоуздање", каже за ББЦ на српском Александар Милетић, аутор књиге „Џез баскет".

„Улични баскет је заиста значајно утицао на развој кошарке у читавој Југославији и Србији".

Шампиони Европе

Добар пример какав се баскет у Србији игра гледамо на мечевима кошаркашке репрезентације у Кини, али се то видело и у мађарском Дебрецину.

Репрезентација Србије у баскету три на три освојила је у недељу друго Европско првенство у низу, а већ имају четири злата са Светских првенстава.

Редом су пали Немачка, Пољска, Украјина, Литванија и Француска.

„Очекивали смо да ће у финалу бити мало лакше", каже за ББЦ на српском Дејан Мајсторовић, репрезентативац Србије у баскету.

„Французи нам леже и никада нису били ни близу да нас победе. Ипак, одиграли су најбољи баскет на турниру и погодили неке нереалне шутеве, али и ми смо.

„Заслужено смо победили", истиче Мајсторовић.

Мајсторовић је рођен у Старим Бановцима, али је познат као баскеташ екипе из Новог Сада - уз Душана Домовића Булута, Марка Савића, Данила Мијатовића и Марка Ждера - која редовно осваја турнире широм света.

Како каже, цео живот је провео на терену.

„Од кад знам за себе на сваком ћошку неко игра баскет... Тако сам ја почео, тако су почели и моји саиграчи. Ако немаш тренинг, онда одмах на баскет са другарима на улици.

„Гледао сам чак и оца како игра баскет испред куће сваког дана... То је српски спорт, дефинитивно".

Чачак

„Лакше ми је било да играм против СССР-а, него да добијем баскет на Желовом", пише на једном зиду у Чачку.

Слова су велика и бела, позадина плава, а одмах поред је мурал бркатог кошаркаша спремног да шутира слободно бацање.

То није обичан зид, већ зид у близини терена КК Железничар из Чачка, а познато је да у Чачку „испод сваког камена имаш једног поентера".

Ни бркати кошаркаш није било ко, већ Драган Кићановић - освајач три Европска првенства, Светског првенства у Манили 1978. и Олимпијских игара у Москви две године касније.

Али џаба му то све.

„Некадашњи играч Југопластике Жељко Јерков је тих година служио војску у Чачку, па су он и Кићановић тамо ишли на баскет - и губили", каже Милетић.

„Двојица Олимпијских шампиона нису могла да победе у баскету", додаје.

О томе је било приче и у серијалу Златни момци, који је недавно емитован на РТС-у.

„Тешко је овде победити, мало ко је победио. Тај ко овде победи нешто значи у свету кошарке", изјавио је тада Кићановић, шеткајући се по чувеном терену.

Милетић каже да је таквих ситуација било широм Југославије.

„У свим кошаркашким центрима... Зрењанин, Чачак, Београд... Сви су живели на баскету, то није никаква тајна.

„Ћосић у Задру, Данеу у Љубљани, Кораћ у Београду... Сви су играли баскет", наводи Милетић.

Мока и генерал

Ту негде, у међувремену, настала је Југословенска школа кошарке.

Ни Америчка, ни Совјетска, већ аутохтона врста кошарке са Балкана, заснована на машти, креацији и доброј техници.

Део заслуге за то носи и баскет.

„На баскету нема ограничења", каже Милетић.

„Баскет је пре свега слобода, а ако ту слободу имате и у 'великој кошарци', то је онда велика ствар.

„Наши тренери су често говорили, а међу њима је чак и велики Александрар Николић, да су постали то што јесу због великих играча, који су од њих направили велике тренере".

Како наводи, то се догађа само ако имате довољно знања и слободе да покажете оно што знате.

Најбоља илустрација тога су речи Моке Славнића чувеном совјетском тренеру Гомељском, који је у том тренутку записивао шта југословенски репрензетативци раде: „Пуковниче, џаба пишете, ни ми не знамо шта ћемо да играмо".

„То је то", истиче Милетић. „То је та слобода".

Сале Ђорђевић о „Ранчу"

„Када сам кренуо у Десету београдску гимназију, осим успеха у школи једна од главних преокупација у животу била ми је победа на локалном кошаркашком игралишту које су сви звали Ранч.

Био је то терен за баскет у Блоку 2 у којем су се одигравали прави кошаркашки вестерн обрачуни.

Старија екипа је играла на главном кошу и ретко су примали пријаве клинаца за следећи баскет три на три.

Моје друштво је дивљало на другом кошу, па су нам неколико пута пружили прилику да покажемо шта знамо.

Нико од наших супарника на Ранчу није тренирао кошарку или се бавио активно неким спортом, али сви су похватали 'фатале' на главном кошу. Буквално нису могли да промаше.

Победа над старијом екипом у Новом Београду је вреднована као освајање Светског првенства", изјавио је Ђорђевић 2010. за Блиц.

Гарбахоса

Времена су се променила, па је мало вероватно да данашњи кошаркаши играју баскет чак ни током летње паузе, а камоли док им траје сезона.

„Немају времена, а и питање је колико би им било здраво да играју на бетону, па им клубови сигурно то не би дозволили", каже Милетић.

„Ипак, техника игре три на три и два на два је приметна у кошарци, то су врло честе акције".

Зато је веома битно да млади редовно обилазе баскет терене, јер то што се тамо научи не може да се научи нигде другде... Ни на тренингу.

Примера је доста, али нека буде оно што је Душко Савановић урадио Гарбахоси на Светском првенству 2010. у Турској.

„На баскету све зависи од тебе", каже Мајсторовић.

„Од твоје маштовитости и луцидности, јер нема тренера да ти говори шта да радиш, све на своју главу играш.

„Дођу тако неки играчи, светски шампиони и не проведу се баш најбоље.

„На пример, Миленко Тепић игра са нама баскет готово сваки дан и на почетку му није било баш најјасније... Прва два, три месеца се није снашао.

„Сада је већ ушао у ритам", наводи Мајсторовић уз осмех.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]