Светско првенство у Кини: Како су кошеви из улице и краја створили „Земљу кошарке“

Ако ме питате од када је тај кош у нашој улици - немам појма. Одувек. А такве кошеве има готово свака улица у сваком граду у Србији... И од њих све почиње.

Операција је била једноставна - таблу имамо, потребно је било само набавити обруч и онда то све закачити на праву висину.

Обруч смо набавили... Некако, не сећам се како.

Добро, та табла баш и није била табла, више огромна даска коју је Лука из улице користио као преграду да му пас изађе из дворишта, али обављала је њен део посла.

Онда је дошао наш кум Лаза, који одавно живи у Аустралији, а који је некада радио у дистрибуцији, обезбедио неку професионалну справу за качење на бандеру.

И то је било то - Улица Светозара Милетића у Земуну добила је прави правцати кош.

Наравно, играло се дан и ноћ, на велику жалост тетка Зоре - љутила би се кад би јој рекли да је баба, иако није да није било основа за то - која је живела на оближњем прозору и мрзела лопте.

Од тада је прошло више од 20 година, а тај кош и даље стоји - хвала куму Лази, иако смо са њим изгубили сваки контакт.

Мало се накривио, али стоји.

Нико од нас из улице није постао кошаркаш, али су кошеви попут нашег прави симбол зашто баш Србију многи називају земљом кошарке.

Дрво

Једноставно је - увек све почне од тог једног коша у крају, улици, дворишту, паркићу или школском.

Тај један кош је увек посебан, без обзира на то да ли сте стигли до НБА или је све остало на повременом баскету у крају.

На једном таквом кошу почео је и један Богдан из Пожаревца.

„Први кош ми је направио деда у дворишту", каже двадесетседмогодишњи Богдан за ББЦ на српском.

„Био је висок око 2.30 - кош, не деда - и како су године пролазиле одбијао сам било какву могућност да се тај кош подигне на праву висину.

„Зашто? Па у супротном никада у животу не бих закуцао.

„Ено, кош и даље стоји на свом месту, али већ неко време нема мрежицу. Средићемо то".

Како наводи, и други важан кош у његовом животу налази се у Пожаревцу, на терену „у Ђури" - насељу Ђура Јакшић.

„Фора са кошем у Ђури је што готово насред терена стоји дрво... Дуго нисам могао да разумем ове београдске терене за баскет без дрвета, али навикне се човек на све", истиче он уз осмех.

Са тих кошева убрзо се прешло на неке озбиљније.

„Почео сам да тренирам са осам и тренирао до 18. године и одласка на студије у Београд...

„Тих сат и по тренинга су ми увек били најлепши део дана, уз приче о кошарци у шетњи до куће... Ту сам стекао неке од најбољих пријатеља".

„Сада имам 27 и не могу да замислим да макар једном недељно не одиграм неки баскет", истиче Богдан.

Дивац

Тај неки посебан кош имала је и једна Милена из Панчева.

„У четвртом разреду основне била сам баш тужна што моји нису имали новца за тренинге тениса, који су били прескупи.

„Ишла сам потом на одбојку и рукомет, који су ме брзо сморили, да би потом до мене стигао флајер за најјефтиније тренинге кошарке у ЖКК Динамо - коштали су 150 динара".

Како каже, веома брзо је свима постало јасно да је то њен спорт.

„Девојчица коју су у крају звали 'мала Мица' је буквално одједном била висока 1,83.

„А за такмичење из математике нисам се спремила - искакала сам кроз прозор учионице где нас је остављала наставница да вежбамо, да играм баскет са дечацима који су били на физичком.

„И није било доста, па смо и после наставе ишли право у Машинску школу, кад оду средњошколци, ту је кош био праве висине и обруч ширине".

На том терену је провела читаве године.

„Остајали смо лети и после један ујутру. Кад нико неће, а ја опет у Машинску...

„Могу и да не раде рефлектори и да креће вејавица намештам шут у мрклом мраку са рукавицама без прстију", присећа се двадесетосмогодишња Милена.

Иако јој се каријера завршила у средњој школи, остале су бројне лепе успомене.

„Пропустила сам два тренинга у животу и са мале матуре без спавања отишла на утакмицу - победиле смо", наводи она.

Ипак, репрезентација се не пропушта.

„После утакмице те пукне адреналин и правац на кош, да се ложиш... У подели улога ја бих тада била Владе Дивац.

„Данас, ми је од свега остало умирање после повременог баскета, редовна питања 'одбојка или кошарка' и чуђење странаца колико су Српкиње кршне".

Милош, Немања...

Не, Лука и ја нисмо постали кошаркаши.

Убрзо смо мало порасли, добили овлашћење да прелазимо Тошин бунар и одлазимо у школско, на прави терен.

Нису ни Богдан и Милена, који данас живе неке „обичне животе", као ни неколико стотина хиљада оних који су некада пробацивали лопту кроз обруч.

Али зато јесте онај чувени Милош из Ваљева, као и Немања са Новог Београда - чули сте можда за њега, Бјелица се презива - један познатији Богдан и још много других.

Сви они имају неки кош који су скрпили како знају и умеју, кош на којем су почели и кош на којем су проводили дане и ноћи, нервирајући тамо неку баба/тетку Зору.

А све то заједно створило је Земљу кошарке и много лепих тренутака.

Ево, нек вам Богдан каже:

Памтим Пеђине тројке из 2001. и Шаренца како губи глас већ у групној фази, памтим Шћепановићево куцање за крај тог европског првенства у Турској.

Сећам се Бодироге који узима пешкир Реџију Милеру 2002. и Јарића који даје бацања "хладан као шприцер".

Знам напамет конференцију Жељка Обрадовића после дебакла 2005. у Новом Саду - ко коме није хтео да дода лопту и ко је лумповао по Атини током припрема.

Деси се да ми кроз главу прође понека од Миличићевих псовки с првенства у Шпанији 2007, а да ме пробудиш у пола ноћи знао бих где сам и с ким гледао Теодосићеву тројку Шпанцима 2010.

Био сам присутан када је Богдановић дао тројку „с друге планете" 2014. у Мадриду.

Добро памтим и осећај када се залетео против Литванаца наредне године и промашио, а нисам заборавио ни Јокићев допринос медаљи на Олимпијским играма у Бразилу.

Месецима ишчекујем 31. август и да већ једном почне.

Шта знам, ваљда смо због тога земља кошарке.

Е, па, 31. август је стигао.

Почело је.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]