Кошарка, Светислав Пешић и репрезентација Србије: Пет ствари које морате знати о Истанбулу 2001. и Индијанаполису 2002.

„Још једном ће Турци вероватно покушати за три поена", каже спортски коментатор Слободан Шаренац узбуђеним гласом.

До краја меча остало је тек пет секунди, а семафор показује да кошаркашка репрезентација Југославија води девет разлике.

Да, све је готово.

Турски кошаркаш уместо тројке ипак иде на полагање и кошаркаши у плавим дресовима му се склањају.

Лопту узима Дејан Томашевић, баца је преко целог терена, а на противничкој половини, сам као дух, Владо Шћепановић неометано закуцава.

„Југославија је шампион Европе", виче Шаренац, док публика звижди, а репрезентативци Југославије се радују.

Пре 20 година Југославија је у Истанбулу постала првак Европе, а годину дана касније у Индијанаполису и првак света.

То су последња освојена злата „Земље кошарке", а репрезентацију је тада, као и сада, са клупе предводио Светислав Кари Пешић.

Пешић ускоро креће у нове походе са репрезентацијом, па је ово добар тренутак за присетити се пет ствари које су обележиле историјске успехе.

Доминација у Истанбулу

На Европском првенству 1999. године, кошаркашка репрезентација Југославије после два узастопна злата освојила је „само" бронзу.

Годину дана касније плави су се у четвртфиналу Олимпијских игра у Сиднеју одбили од Канаде, предвођене Стивом Нешом, што је значило тада шокантно шесто место.

Наравно - одмах резови и промене.

Екипу од Жељка Обрадовића преузима Светислав Пешић и почиње пројекат „Европско првенство у Турској 2001. године".

„Дуго сам био у Немачкој па су ме ови наши 'стручњаци', којих у Србији има колико год хоћете, прозивали да сам немачки тренер", изјавио је Пешић у интервјуу за ББЦ пре две године.

„Зато је мој долазак у Србију изазвао доста буре код ових који једино не знају да оперишу, иначе знају апсолутно све", додао је уз осмех.

По чему се памти тај Истанбул?

Најкраћи одговор био би - по доминацији.

Не само да је злато освојено без пораза, већ је само у финалу против Турске било мање од десет разлике, што се мора знати.

„Таква доминација стварно није одавно пре тога виђена на неком Европском првенству", рекао је недавно за Нову Владо Шћепановић, тадашњи репрезентaтивац.

Редом су падали Хрватска (80:66), Летонија (113:58), Немачка (86:73), Летонија (114:78), Шпанија (78:65) и Турска (78:69).

Милан Гуровић, тадашњи репрезентативац, изјавио је да је у полувремену меча против Летоније међу играчима пала опклада ко ће више тројки да постигне.

Ко изгуби - води на вечеру.

На крају је Шћепановић дао шест, Гуровић седам, а Стојаковић осам.

То се све дешава на четвртфиналном мечу, углавном пуном напетости и стрепње, јер је најважнији на турниру - или идеш или у борбу за медаљу.

А почетак, као што сваки почетак зна да буде, није био лак, јер пред Турску долази до благог подмлађивања репрезентације.

Пешић је тада изјавио да су му Александар Ђорђевић и Владе Дивац, главни актери доминације репрезентације током деведесетих, најавили да неће играти.

Нешто касније то је урадио и Жељко Ребрача, а није било ни Предрага Даниловића.

Репрезентацију су зато, то се мора знати, чинили: Дејан Бодирога, Веселин Петровић, Саша Обрадовић, Игор Ракочевић, Пеђа Стојаковић, Владо Шћепановић, Марко Јарић, Предраг Дробњак, Драган Тарлаћ, Дејан Милојевић, Дејан Томашевић и Милан Гуровић.

Стојаковић, тада НБА звезда у Сакраменто Кингсима, проглашен је за најкориснијег играча турнира.

Међутим, то првенство увек је некако било у сенци Индијанаполиса.

Неправедно, јер то је једно од ретких спортских такмичења на којима није било стрепње, секирације и грицкања ноктију.

Нек „Тим снова" и даље сања

Наредне године у америчком Индијанаполису играло се Светско првенство.

У екипу се вратио Владе Дивац и амбиције су по обичају биле велике, али није све ишло тако лако.

После лагане победе над Анголом (113:63), плави су у групној фази поражени прво од Шпаније (69:71), а онда и од Порторика (83:85).

Због тога се до финала морало тежим путем - преко Американаца у четврфиналу, оном мечу који је, знате, много важан - па су многи помислили да је то крај.

„Да, ми то тако, отпишемо врло брзо", изјавио је Пешић раније за ББЦ на српском.

Ипак, играчи су веровали.

Остаје упамћено да је Гуровић, пред меч са Американцима, Пешићу рекао: „Коуч, не брините ништа, покидаћемо их", а да је Дивац при изласку на терен звиждао Марш на Дрину.

Бодирога је чак нешто касније стигао да обрише руке о пешкир Реџија Милера, што се америчком репрезентативцу нимало није свидело.

Све то се мора знати, уз, наравно, чињеницу да је Југославија победила Америку.

Нису Американци тада били тако јаки као чувени „Тим снова" са Олимпијских игара 1992. у Барселони, или Атланти четири године касније, али су ипак имали бројне НБА звезде.

Југославију је у првом полувремену вукао пре свега Дивац, тада већ НБА ветеран, а у другом се памте важна тројка Марка Јарића и три тројке Гуровића.

Семафор је на крају показивао 81:78.

Један од навијача Југославије тада је у хали Консеко Филдхаус поносно раширио транспарент „Dream team, drеam on" (Нека тим снова и даље сања).

У полуфиналу је савладан Нови Зеланд (89:78), да би финале против Аргентине изазвало низ срчаних удара широм земље.

Југославија је губила током читавог меча, а живот је екипи вратио Бодирога тројком са осам и по метара.

А онда драма.

На пет секунди пре краја - и 75:75 на семафору - Дивац промашује два слободна бацања.

„Да сам дао једно, изгубили бисмо", рекао је годинама касније у документарном филму „Земља кошарке".

Аргентина је у последњем нападу имала шансу за победу, Хуго Сконокини креће на кош Југославије и...

Пиштаљка судије Никоса Пицилкаса остаје нема, судија не свира фаул.

„Ништа нема, ништа нема, ништа нема", штанца Шаренац у телевизијском преносу, уверавајући вероватно мало и себе да заиста ништа нема.

Нерешено, продужеци.

„Онда је Бодирога преузео одговорност, што није за њега необично, а за нас изненађење, јер је у то време био најбољи играч Европе", изјавио је Пешић за ББЦ.

Али није само Бодирога био ту.

Састав, који се мора знати, гласио је: Дејан Бодирога, Дејан Котуровић, Жарко Чабаркапа, Игор Ракочевић, Предраг Стојаковић, Владимир Радмановић, Марко Јарић, Предраг Дробњак, Владе Дивац, Милош Вујанић, Дејан Томашевић и Милан Гуровић.

Шта даље?

После Индијанаполиса долази до великог пада.

На наредном Светском првенству, у Јапану 2006. године, освојено је 11. место, а на три наредна Евробаскета крај је такође био брз.

У Шведска 2003. освојено је 6. место, на чувеном и по лошем упамћено првенство на домаћем терену 2005. репрезентација је завршила девета, а две године касније у Шпанији плави су били на позицији 14.

На клупу се потом враћа чувени Душан Дуда Ивковић - који је недавно преминуо - и ствари полако почињу да се враћају.

Прво је на ЕП 2009. освојено сребро, потом је на СП у Турској 2010. дошло до чувене крађе у полуфиналу против Турске, па је на крају освојено четврто место.

Ивковића наслеђује Саша Ђорђевић и његова „сребрна генерација" у три наврата је била друга (СП 2014, ОИ 2016. и ЕП 2017).

Игор Кокошков се потом кратко задржао на клупи репрезентације, оставку је поднео после неуспеха у квалификацијама за Олимпијске игре у Токију, па на клупу поново долази Пешић.

У свим медијским наступима од тада из њега исијава самопоуздање.

Зна шта жели и каже да неће правити радикалне резове.

„Смене генерације сигурно неће бити, направићемо баланс младих и искусних играча - на тај начин се прави победнички тим", изјавио је у интервјуу за Моцарт спорт.

А Србија може да има веома добар тим, сачињен од неколико МВП-ја (најкориснијих играча).

Никола Јокић био је МВП НБА лиге, Василије Мицић МВП Евролиге, Милош Теодосић МВП регуларног дела Европкупа, а Филип Петрушев МВП Јадранске лиге.

Пешић каже да ће се „удварати свима, па и Јокићу", који је отказао учешће на последњем такмичењу, што је изазвало бурне реакције у јавности.

Међутим, на конференцији за медије приликом представљања, рекао је „да се неће бавити култом репрезентације", већ да ће покушати да направи „другачији однос".

Жели, каже, да побеђује, осваја медаље, буде бољи и да његови кошаркаши добију осећај да напредују као играчи.

Прва прилика за то стиже веома брзо - Србија 25. новембра дочекује Летонију у оквиру квалификација за Евробаскет 2022, а три дана касније гостује Словачкој.

А на крају тог пута могао би, као те 2001. године, поново да се у телевизијском преносу чује радостан глас Слободана Шаренца.

„Плави су најбољи на целом континенту - не може им нико ништа, јачи су од судбине…".

Погледајте и видео како су српски кошаркаши освојили свет у 2021. години

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]