Радивој Кораћ: Сећање на Жућка, машину за кошеве која је донела Битлсе у Југославију

Да не беше једног неисправног левог штоп светла и једног обећања датог новинару сарајевског „Ослобођења", Радивој Кораћ би можда оборио још многе рекорде на кошаркашком терену, узео то дуго чекано злато из Љубљане или открио Југословенима још неке светске бендове и уметнике.

Можда би пала та чувена стотка или би дипломирао на Електротехничком факултету у Београду.

Ако ништа, могао је још годинама стајати на оном Жућковом ћошку у Кнез Михаиловој улици са пријатељима, па да се спусти до Народног позоришта на неку нову представу.

Када се фолксваген Радивоја Кораћа закуцао у аутобус сарајевског Петротранса у селу Каменица, недалеко од Вогошће у Босни и Херцеговини, југословенска и европска кошарка изгубиле су једног од највећих играча тог доба.

Жућков саиграч из ОКК Београда Момчило Пазман сматра да је Радивој „вероватно један од најбољих играча који је икада играо под овим небом, а сигурно највећи стрелац", те да је „његов допринос за развој кошарке код нас немерљив".

Међутим, прича о Кораћу није само прича о кошарци.

Гордан Матић, редитељ документарно-играног филма Жућко - Прича од Радивоју Кораћу, истиче да је он био „много више од спортисте и икона тог времена и путоказ који је мотивисао младе и промовисао праве вредности".

Кораћ се разликовао од данашњих, али и тадашњих успешних спортиста по образовању, интересовањима, погледима на друштвена дешавања, културном укусу, додаје он.

Обележио је и оне који нису волели кошарку, иако можда тога нису били свесни.

„Он је први донео плочу Битлса у Београд и однео је на Радио Београд, па су људи у бившој Југославији тако први пут чули за њих", прича Владимир Станковић, кошаркашки новинар.

Социолошки феномен `већи од Југославије`

До појаве трофејне генерације Омладинског кошаркашког клуба (ОКК) Београда, која је касније предводила и репрезентацију до првих медаља на великим такмичењима, кошарка није била нарочито интересантна Југословенима.

Тим окупљен око Кораћа, Слободана Гордића, Миодрага Николића, Трајка Рајковића и других учинио је да све више људи почне да гледа овај спорт и заинтересује се за нешто што ће касније постати заштитни знак Југославије.

Заслуге припадају и „очевима оснивачима" југословенске школе кошарке - Бори Станковићу, Радомиру Шаперу, Александру Николићу и Небојши Поповићу.

Но, Жућко је током раних шездесетих година био популарнији од саме игре.

„Био је огромна звезда у оно време и са њим је могао да се мери само фудбалер Драгослав Шекуларац.

„Кад би прошао Шекуларац, настајао би хаос у Кнез Михаиловој, деца би скакала на њега, сви би хтели да се сликају.

„Тако је било и са Кораћем, иако кошарка тада није била тако популарна", каже за ББЦ на српском Владе Ђуровић, Радивојев некадашњи саиграч и прослављени кошаркашки тренер.

Није било уобичајено да југословенски спортисти имају такав статус током педесетих и шездесетих.

„Тада је постојао систем у којем су сви били једнаки, али са Жућком Кораћем почиње да се јавља тај социолошки феномен звезде у настајању који је дошао са Запада", објашњава Матић.

После Кораћеве смрти, доживотни председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Јосип Броз Тито, изјавио је да је „Жућко био већи од Југославије и да је припадао целом свету".

Да Титове речи нису биле само фраза и церемонијално одавање почасти покојнику, говори статус који је Кораћ имао у Белгији и Италији.

Током снимања филма „Жућко - прича о Радивоју Кораћу", Матић је посетио Лијеж и Падову, схвативши утицај који је Кораћ тамо имао.

„Радници на рецепцији једног хотела у Падови, који су тада имали десетак година, сећају се какав је траг оставио и какав је магнет за публику био Жућко", додаје он.

Упркос слави која је излазила из граница некадашње државе, Кораћ није био тип на кога је то могло да утиче негативно.

„Знајући да ми немамо, он је плаћао цех где год бисмо сели и тако је помагао нама младима", покушао је да илуструје Ђуровић Кораћев однос са саиграчима који се није мењао са његовом популарношћу.

Машина за кошеве која не пристаје на пораз

Када је реч о Радивоју Кораћу на кошаркашком терену, оно по чему се издвајао била је способност и жеља да затрпава кош ривала.

Некадашњи Жућков саиграч, Владе Ђуровић, каже да је Кораћ био незгодан за противнике због брзине, јаче леве руке и одличног осећаја за простор, иако је врло често био инфериоран у односу на противнике када су висина и физичка снага у питању.

Њега није красила елеганција, није био нарочито снажан и није нарочито волео да гине у одбрани.

Како било, Ђуровић нема дилему да је Кораћ био „убедљиво најбољи стрелац тог времена у бившој Југославији, али и у Европи".

Није био једини који је тако мислио.

То је и главни разлог због којег је Радивој доспео до сениорског тима ОКК Београда врло рано.

Владимир Станковић, кошаркашки новинар који већ дужи низ година сарађује са Евролигом, препричава за ББЦ на српском како је риђи, мршави дечак из Сомбора привукао пажњу тадашњем тренеру ОКК Београда и легендарном секретару ФИБА, Бори Станковићу.

„Тренер подмлатка је пришао Бори и рекао му да су добили једну утакмицу огромном разликом.

Бора га је питао шта је ту занимљиво, а овај му је одговорио да је све поене постигао један играч.

Зове се Радивој Кораћ, узми га у први тим - рекао је омладински тренер."

Тако је и било.

Жућко је са само 16 година дебитовао за Клонфере (надимак играча ОКК Београда) са којима је током наредних 12 година освојио четири југословенске лиге и три национална купа.

Седам пута је био најбољи стрелац тада веома јаког првенства Југославије, уз неколико клупских и државних рекорда који стоје до данас.

Са његовим поентерским геном упознали су се и Италијани.

Током сезоне у Падови код тренера Аце Николића, Кораћ је поново понео титулу најбољег стрелца шампионата.

„Сећам се да су Кораћа увек чувала бар два играча, јер је у игри један на један био незаустављив", рећи ће Ђузепе Стефанели, његов саиграч из Петрарке из Падове, приликом снимања фила Жућко - Прича о Радивоју Кораћу.

Поред вансеријског дара за пробацивање лопте кроз обруч, било је ту још нечега.

„Пре свега је био рођени победник, никако није волео да изгуби.

То је био његов највећи квалитет - није се предавао ниједног момента", објашњава Ђуровић.

Слободна бацања изводио је на карактеристичан начин - из бунара.

Хватао би лопту са доње стране, спуштао руке између колена и шутирао.

Неки су такав начин сматрали старомодним, али је Кораћ са великом ефикасношћу убацивао пенале.

Приликом гостовања на једној белгијској телевизији док је наступао за Стандард из Лијежа упитан је колико слободних бацања може убацити из 100 покушаја.

„Кораћ је рекао између 75 и 80", присећа се Владимир Станковић.

Велика завеса у студију се размакнула, у позадини је стајао кош.

Водитељка емисије изазвала је Жућка да у пракси то и докаже.

„Кораћ се мало снебивао, али је онда скинуо сако, отишао на линију пенала и погодио 100 од 100", препричава Станковић.

Но, многе револуционарне ствари везане за њега догодиће се и након смрти 2. јуна 1969. године.

Владе Ђуровић наводи да је ОКК први клуб којем је ФИБА дозволила да уведе број 16, како би клуб могао да повуче Кораћеву `петицу` из употребе.

„Сада можете да носите који год хоћете број, има и нула и 99, али тада то није било тако - бројеви су били од четири до 15", објашњава он.

Такође, Радивој Кораћ Жућко постао је први спортиста који је сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу у Београду, док на ковчегу није било државне већ олимпијске заставе.

Чувених 99 поена против Алвика - рекорд који траје

Клонфери су 1965. године као прваци Југославије наступали у тадашњем Купу шампиона, претечи данашње Евролиге.

Очекивао их је двомеч са Алвиком из Стокхолма, шведским шампионом који је био далеко од нивоа ОКК Београда.

Први меч одигран је на Бадње вече у престоници Шведске, тим Боре Станковића добио је утакмицу са 46 поена разлике, док је Кораћ убацио 71 поен.

Реванш је требало да се игра у Београду седам дана касније, а управа Клонфера је после убедљиве победе у Стокхолму предложила да се други меч игра у Малмеу, присећа се тадашњи првотимац Момчило Пазман.

У том граду је живео велики број Југословена и плаво-бели би се тамо осећали као код куће, а Алвик се „не би излагао трошку и путовало у Београд без икаквог смисла", додаје он.

Међутим, Швеђани су одбили и пут Београда кренули су са само осам играча, махом аматера.

„Кораћ је пред ту утакмицу био баш бесан, јер су у свим новинама наговештавали да ће он оборити не знам какав рекорд.

Жућка је било срамота да против Швеђана постиже рекорде, јер су ти играчи били на нивоу тадашње београдске лиге", каже Пазман.

Он наводи да је можда и управа клуба стајала иза стварања еуфорије, како би привукла што више људи да дођу на утакмицу што би донело значајан приход клубу.

Тог 14. јануара Кораћ је исписао историју, иако на почетку није било ничег неуобичајеног.

Није опортунистички пришао том дуелу, играо је само онако како је то иначе и чинио, а прво полувреме завршио је са 33 поена.

Ништа што до тада београдска публика већ није видела.

„Није се то играло по принципу `дај само њему`. Да је било тако он би дао и више", напомиње Ђуровић.

Када у другом полувремену почео да затрпава кош Швеђана, већина сведока није била свесна да присуствује историјском тренутку.

Наиме, систем вођења записника на кошаркашким мечевима није био једноставан као данас и није било могуће у сваком тренутку имати увид у статистику играча, прича Владимир Станковић.

„Сигурно би се учинило све да пребаци 100 поена и надмаши рекорд Вилта Чемберлејна из 1962. године, само да су били свесни броја поена које је убацио против Алвика", додаје он.

Тек пред сам крај, тадашњи стратег Клонфера Бора Станковић увидео је да би Жућко могао да уради нешто заиста велико тог тана, па је при великој разлици рекао другим играчима да играју за Радивоја.

„Већ кад се јурило да да што више кошева, Бора је мени и Милораду Ивачковићу, као најмлађима у тиму, рекао да обавезно промашимо друго слободно бацање, како би Кораћ могао да убаци још који поен."

„После тога смо се нас двојица у Кнез Михајловој хвалили да смо Кораћ и ми укупно убацили 101 поен", уз смех открива Пазман.

Кораћ је утакмицу завршио са 99 поена, поставивши рекорд у Купу европских шампиона.

До данас нико није пришао ни близу тој цифри.

Последњи интервју, лево штоп светло и несуђено злато

Последњу утакмицу Кораћ је одиграо у Сарајеву 31. маја 1969. године.

У ревијалном мечу сусрела се репрезентација Југославије, чију је петицу Кораћ носио, са селекцијом играча из Босне и Херцеговине.

Иако није морао да дође, Жућко је допутовао на меч из Италије, возећи безмало читаву ноћ.

Упркос томе, био је најефикаснији, писало је у извештају Политике.

Блаж Котарац, некадашњи првотимац ОКК Београда и Кораћев саиграч, у ауторском тексту објављеном у Кош магазину присетио се тих дана у Сарајеву.

„Били смо заједно два дана у хотелу Централ, нераздвојни, договорили се да се заједно вратимо његовим аутом - голфом за Београд", каже Котарац.

Међутим, он у последњем моменту одлучује да посети родитеље у Бањалуци.

„Жућко ме погледао, руковали смо се `левицама` и само је прокоментарисао: 'И шта, пријатељу Коки, остављаш ме да идем сам за Београд?'', препричава Котарац последњи сусрет са пријатељем.

Момчило Паздан у разговору за ББЦ евоцира успомене на последње вече које је Радивој провео у Сарајеву.

„Ја сам из Београда кренуо са Драгутином Чермаком на тај меч у Сарајево, он је возио.

После утакмице смо отишли у неки ноћни клуб и око пола 2 смо се вратили у хотел Централ.

Чермак је хтео да пође за Боеград, ја сам се такође сложио да кренемо и он је питао Кораћа да ли би ишао са нама."

Али Жућко му је рекао да не може јер му „не ради лево штоп светло", али не само то.

Кораћ је још раније обећао новинару сарајевског „Ослобођења" Томиславу Почанићу да ће му дати интервју први следећи пут када дође у Сарајево.

По сведочењу његових пријатеља, Кораћ није био од оних који би погазили реч.

„Кад нешто каже, то је било тако", истиче Пазман.

Жућко је сутрадан кренуо за Београд, возећи иза тадашњег селектора Ранка Жеравице.

Током једног претицања, његов фолксваген закуцао се у аутобус у селу Каменица, недалеко од Вогошће у Босни и Херцеговини, и он је недуго затим преминуо.

Владе Ђуровић је вест о погибији пријатеља примио од саиграча из ОКК Београда Момчила Паздана.

„Више сам плакао тада него када су ми умрли баба, деда и неки рођаци.

„Не могу да се сетим да сам икада више плакао.

„Не знам да ли је икада виђена већа сахрана у Београду, иако сам био на сахранама Шекуларца и Илије Петковића", са кнедлом у грлу прича Ђуровић 52 године после погибије пријатеља и узора.

Причало се да је Кораћа чекао одлазак у Реал из Мадрида тога лета.

Такође, годину дана касније, репрезентација Југославије по први пут постала је првак света у Љубљани, без онога који је био један од најзаслужнијих за успон кошарке на овим просторима.

„Питао сам и селектора Жеравицу и играче који су освојили наше прво злато у Љубљани 1970. године и сви сматрају да би Кораћ био део тог тима да се није десила та трагедија", каже Владимир Станковић.

Сећање у Алеји великана

Тридесетак пријатеља Радивоја Кораћа, некадашњих саиграча и људи који су уз њега провели младост и детињство сетили су се великана југословенске кошарке 52 године после његове смрти.

У Алеји великана на Новом гробљу у Београду нашли су се су кошаркашки тренери Богдан Тањевић и Владе Ђуровић, Загорка Жеравица, супруга бившег селектора Југославије Ранка Жеравице, те Жућкови саиграчи Блаж Котарац, Момчило Пазман, Бруно Павелић и други.

Тањевић је одржао кратак говор на коме је инсистирао јер, како каже, због обавеза у иностранству често није у прилици да присуствује комеморацији поводом Кораћеве смрти, истиче Блаж Котарац.

„Ми као његови пријатељи, саиграчи и тренери продужавамо сећање на Кораћа дружењем са његовом породицом и ближњима", рекао је Богдан Тањевић, прослављени кошаркашки тренер.

Несуђени инжењер који је волео Битлсе

Списак интересовања Радивоја Кораћа био је подугачак и онда када се не говори о кошарци.

Био је успешан студент електротехнике и намеравао је да заврши факултет, али су захтеви играња кошарке на том нивоу заиста били велики.

„Да није играо кошарку, сигурно би докторирао електротехнику", подвлачи Ђуровић.

Момчило Паздан истиче да је био фрустриран због тога што није дипломирао, те да је било момената у којима му је то било прече од играња кошарке.

„Сећам се чак да је једну годину паузирао, договорио се са Ацом Николићем да не игра једну годину због тога.

„Ми смо као актуелни шампиони те године завршили шести без њега, а онда се вратио и опет смо били прваци."

Поред школовања, интересовао се за музику, књижевност, позориште и филм.

Док су други играчи бирали ресторан Последња шанса, он је одлазио у Народно позориште или Атеље 212.

„Након тих малих сеанси на углу Кнез Михаилове код данашњег Жућковог ћошета које је проводио са пријатељима спортистима, они су сви ишли по неким ресторанима, а он би ишао у Народно позориште и гледао неку представу", присећа се Владе Ђуровић.

Привилегију да путује користио је да из иностранства доноси музичке плоче и тако се на Радио Београду по први пут завртела једна плоча легендарних Битлса.

Са путовања је доносио и одећу по којој је био препознатљив.

Жућко је био скроман човек, али је увек имао „перфектне ципеле, његове чувене џемпере и панталоне", додаје Владе.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]