Интервју петком: Бранка Катић о Убиству с предумишљајем и томе шта увек носи са собом када одлази и враћа се у Србију

Када је глумица Бранка Катић 1999. отишла из Србије, иза себе је већ имала бројне популарне серије и филмове, а животне и историјске околности натерале су је на ту важну одлуку.

Двадесет две године касније, како каже, сазнала је и схватила да је тада била избеглица, попут оних са Блиског истока на чије проблеме и потешкоће данас среће пажњу.

„Мој одлазак из Србије је био на седам дана у једно чешко село где сам за ББЦ снимала драму Ратници редитеља Питера Кoзминског", каже глумица.

„Одатле сам могла да видим авионе који ће бомбардовати Србију".

Како је кренуло бомбардовање тадашње Југославије и није могла да се врати у земљу, отишла је у Лондон.

„Тек сам од правника Николе Ковачевића, који ради са избеглицама, ове године сазнала да сам ја тада заправо била избеглица у Лондону", каже она.

Повод за војну интервенцију НАТО савеза био је прогон Албанаца на Косову који су спроводиле безбедносне снаге Србије.

Највредније што је понела са собом биле су фотографије из детињства које је дала продукцији филма.

„Плашила сам се да је то једино што ће ми остати", каже глумица.

Предмети данашњих избеглица тема су и кратког филма Агенције Уједињених нација за заштиту избеглица (УНХЦР) у којем Бранка Катић учествује.

Филм носи назив Шта су понели са собом, а инспирисан је управо причама и сведочењима избеглица које су биле присиљене да напусте домове услед сукоба и прогона.

Данас, чак 25 година пошто је снимила култни филм Убиство с предумишљајем, љубавну причу девојке из Београда и младића, избеглице из Хрватске, Бранка Катић каже да „не жели да придикује" људима како да се понашају према избеглицама.

„Позивам их само да освесте нешто што је људско и препознају душевну патњу", каже она.

Пелене за бебу, само једне

Кључеве од куће која је срушена, жуту пластичну кесу за документа која може у воду, само шољу.

Ово су предмети које глумци у филму Шта су понели са собом изговарају.

То су заправо ствари које су избеглице успеле да понесу, а које је у поеми забележила списатељица Џенифер Тосквиг.

Поема је послужила за кратки филм, најпре снимљен на немачком и пољском, а у новембру 2021. године имао је премијеру и на српском језику.

Бранка Катић била је део глумачке поставе, која је читала поему.

„Најемотивнији предмет који сам прочитала био је наизглед обичан - пелене за бебу, само једне", сећа се Катић.

„Замислите да имате бебу, да сте на минусу на граници између Пољске и Белорусије, и да немате пелене".

Шта год да су људи понели, додаје она, „кроз читање предмета схватите да много тих ствари никада неће стићи на одредиште".

„Многе ствари су изгубили или заложили, ако су имали накит дали су га кријумчарима да би платили прелаз границе", каже глумица.

„Схватила сам тада да, шта год да понесеш, имаће сентименталну вредност, али ће се потрошити.

„Оно што носиш са собом у том тренутку јесу - невероватна храброст у срцу и веру да ће твоја мука бити препозната".

Глумица каже да филм носи снажну емотивну поруку.

„Какви смо људи ако нас толика мука и недаћа оставља равнодушнима?", пита се она.

Ове године постала је истакнута заступница УНХЦР-а за права избеглица.

Зато је дошла на идеју да са избеглицама које су у том тренутку биле у Србији уради и позоришну представу, која је три месеца припремана.

„Мој посао има ту магију да људе измести на неко друго место", каже она.

„Многе жене које су играле у представи су напустиле Србију и живе негде далеко, али ми и даље пишу".

Погледајте видео: Боксери из Авганистана остали у Србији - плаше се повратка због талибана

Мигрантска криза и Балканска рута

Унутрашњи нереди у Либији у Африци, грађански рат у Сирији, али и сукоби у Ираку и Авганистану приморали су 2015. године милионе људи да преко Медитерана и Балкана потраже бољи живот и азил у земљама Западне Европе.

Тако је Европа била сведок највеће миграције још од Другог светског рата.

Хиљаде људи је умрло покушавајући да стигну од Африке до обала Европе и док су их неке земље дочекале широм раширених руку, друге су подигле ограде и затвориле границе.

Мађарска је тада подигла жичану ограду дуж границе са Србијом и Хрватском и изградила зид како би спречила пролаз избеглица.

Више од милион људи прошло је кроз Србију од 2015. до 2019. године, већина жудећи да стигне до неке од земаља Европске уније.

Пролаз избеглица из Србије у Хрватску условио је и такозвани трговински рат између две земље.

Хрватска је тада забранила улаз камиона из Србије.

Погледајте део интервјуа Бранке Катић за ББЦ

'Сирене се чују, а мама пита - једеш ли воће?'

Само један кофер за седам дана имала је Бранка Катић када је избегла из Србије, а да није ни знала да ће бити приморана на то.

У Чешкој је снимала филм о британским војницима у рату у Босни, када је почело бомбардовање Југославије 1999. године.

„Звала сам панично породицу и пријатеље када сам видела авионе", сећа се глумица.

„Пријатељи су већ знали због интернета да ће бити бомбардовања, али је мој отац до краја говорио да је то немогуће да се догоди на прагу 21. века".

Како у Београд није могла да се врати, продукција ју је одвела у Лондон.

Први утисак одатле био је беспарица, јер није могла да отвори рачун у банци да би добила хонорар.

„Нисам имала потврду из банке у Србији да сам добар штедиша, јер су све банке у Београду биле затворене због бомбардовања", каже она.

„Сећам се да сам звала маму са говорнице и много ситнине сам потрошила тих дана".

Уз звуке сирена за ваздушну опасност које је чула у позадини, глумица каже да и данас памти да је мама у том тренутку пита - 'једеш ли воће?'

„Било ми је тешко, али сигурно не тешко као људима који су преживели бомбардовање", каже она.

Како је ноћу плакала, а дању снимала са познатим редитељем Питером Козминским, он јој је у једном тренутку рекао да би могли, за неку тужну сцену, да користе њено расположење.

„Рекла сам му: 'Ја бих радије да будем лоша у вашем филму, него да осећам ово што осећам сада'", додаје.

Зашто је НАТО бомбардовао Југославију

Убиство с предумишљајем и 'домаће избеглице'

Колона људи који су напустили домове, а последњих година се видела на Балканској избегличкој рути од Азије и Африке до Западне Европе, у Србији није непознаница.

У Србију је после ратова у бившој Југославији, дошло више од 600.000 избеглица из Хрватске и Босне.

То је био највећи избеглички талас у региону, подаци су УНХЦР-а.

Баш те 1996. године објављен је филм Убиство с предумишљајем, снимљен по роману Слободана Селенића.

У филму главне улоге, и можда прве велике, тумаче Бранка Катић и Небојша Глоговац.

Бранка Катић игра Београђанку Булику, која у ратној 1992. среће младог рањеника из Хрватске, Богдана Билогорца (покојни Небојша Глоговац).

Београд у филму пун је избеглица које беже од рата, а у Србији их људи различито прихватају.

„То је филм о једном добу и једној несрећној љубави", каже глумица и истиче да је имала „невероватну срећу што је поред ње био дивни партнер којем је то била прва велика улога".

Каже да јој је драго што су „успели људима да предоче ту емоцију", осећања избеглице и да „пробају да разумеју одакле они долазе и које дужности осећају".

„Само се надам да судбина данашњих избеглица неће бити таква као и ликова у филму", додаје она.

Филм је, каже, говорио о људима који су „долазили са простора наше бивше домовине, говорили су исти језик као ми, делили културно наслеђе и историју, и као такви су нам били ближи него што су то избеглице из Азије и Африке".

„Ако правимо поређење, треба разумети - бити избеглица је било када и било где тешко", каже она.

„Са њима делимо ону исту потребу да негде будемо прихваћени, да живимо сигурно и у миру, да нам деца иду у школу".

Катић тврди да „иако не знамо много о културама" народа који су прошли кроз Балканску руту, „треба знати да су нам ти људи можда и ближи од северних култура" земаља Западне Европе.

„Ти људи воле да буду добри домаћини, воле добру храну, добру музику, постоји нека топлина коју делимо са њима", каже она.

Разумем да је у људској природи да осети страх према нечему што је непознато, али је битно отворити се, додаје.

Погледајте видео: Избеглице са Блиског истока на граници између Пољске и Белорусије

Дводимензионалне улоге и повратак

Бранка Катић у Лондону живи од судбоносног одласка 1999. године, а тамо је засновала и породицу.

Ипак, данас седи у биоскопској сали Југословенске кинотеке, где је одржана и премијера филма Шта су понели са собом.

Пре годину и по дана вратила се на српску позоришну и филмску сцену.

Каже да је осетила „најискреније узбуђење" када је схватила колико су је људи у Србији дочекали да одушевљењем.

„Осетила сам и одговорност и радост", каже она.

„Глумом се бавим од 14. године и драго ми је да моји ликови комуницирају са публиком, драго ми је да ме публика у Србији воли после свих ових година које нисам провела овде".

Драго јој је што овде „игра улоге које су захтевније, а њој ближе".

Посебно је поносна на малу улогу у филму Међу боговима Вука Ршумовића.

То је истинита прича младе девојке избеглице, која је на путу за Европу, у Београду је тражила брата и сазнала да се он удавио.

„То је модерна Антигона, та девојка сада живи у Немачкој и због ње сам радо одиграла и малу улогу", каже глумица.

Снимање филма почело је у новембру 2021, а филм би требало да изађе за две године.

Катић је јако важан и повратак у позориште, а ове године је званично постала члан Београдског драмског позоришта.

Игра у представама Тихо тече Мисисипи, у још једној причи кроз коју се прожима и тема избеглиштва, као и у Сумраку богова.

Шанк и Балкан

Публику са Балкану посебно је обрадовала улога глумице у хрватској серији Новине.

„Ја сам се други пут вратила у Лондон 2013. године и играла мало дводимензионалне улоге, да бих остала у тренингу", прича глумица.

„Онда су ме 2016. позвали из Хрватске за ту улогу новинарке - праве, храбре и по мало деструктивна жене која истерује правду, а приватно живи нешто друго".

Серија Новине посебно јој је драга јер јој је „вратила веру да у њој још има љубави и дара да се бави својим послом".

Каже да је то био први пут да је снимала у Хрватској и да је била радознала како ће све изгледати.

„Провела сам се најбоље на свету", каже она.

У серији ликови, након рада у редакцији, дан најчешће завршавају бескрајним пићима за шанком оближње кафане.

Катић каже да је екипа серије често„после снимања за шанком, за истим наставила и пијуцкање вина до један сат ноћу".

Ово је прва хрватска серија која може да се погледа на Нетфликсу.

'Пасош и оно мало душе'

Више од две деценије од како се Бранка Катић први пут преселила у Лондон, каже да је срећна што је свет сада постао мањи и што није толико тешко одлазити и враћати се.

Ипак, додаје да осећа колико се већина избеглица вероватно „нада повратку кући".

„Верујем да би сви они похитали назад да могу", каже Катић.

„И ја сам таква, 20 година сам напољу, а нигде се не осећам као код куће".

Док због породице одлази и поново се враћа, данас зна шта увек носи са собом:

„Пасош и оно мало душе".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected].