Филм о несталим бебама: Да ли су „Шавови” Мирослава Терзића само српска прича

Кројачица 18 година тражи дете за које сумња да јој је украдено у породилишту - ово је истинита прича једне Дринке из Београда и радња најновијег филма „Шавови" Мирослава Терзића.

Док се на пролећном заседању Скуштине Србије чека усвајање Закона о несталим бебама, посетиоци Феста могу да погледају филм инспирисан овом темом.

Премијерно је приказан на фестивалу у Берлину, где је добио награду за Најбољи европски филм у програму Панорама и другу награду публике.

„Иако нисмо били тога свесни, немамо у Србији ауторско право на ту тему. Са сличним причама су долазили и људи из Шпаније, Аргентине и Ирске. У Берлину је после филма исту причу испричао један Немац из публике", каже за ББЦ на српском редитељ Мирослав Терзић.

„Људима је једноставно да се поистовете са борбом малог човека против система. И са борбом за достојанство".

Теме из кројачке радње

На констатацију да је тема тренутно јако актуелна, Мирослав каже да је исто било и када је почео да ради на филму - 2012. године.

Мирослав је завршио филм о ратним злочинима и почео да истражује причу о несталим бебама. Копао је по архивама новина и гледао неколико емисија, једино што је постојало о тој теми.

Није га баш ова тема одвела у кројачку радњу, али је тај догађај ипак био пресудан.

„Отишао сам да ми скрате панталоне код кројачице Дринке. Док сам чекао, попео сам се код тетке на кафу, која живи у суседству. Причао сам јој на чему радим", присећа се он.

Тетка му је на то рекла да се управо кројачици код које је био баш то догодило.

„Вратио сам се код Дринке и питао је да ми исприча причу. Онда је питала 'може ли одмах'."

Мирослав каже да га је задивило „њено држање и став, њена мирна одлучност".

„Она је толико пута испричала ту причу, али ни једног тренутка није показала узнемиреност. Она није тражила филм, већ одговоре."

Главне улоге у филму тумаче Снежана Богдановић, Јована Стојиљковић, Марко Баћовић и Весна Тривалић.

Домаћа публика може да га погледа у петак 1. марта од 20.30 часова у Комбанк арени у оквиру Фестовог програма „Српски филм".

У биоскопе стиже 14. марта.

Прича о свакоме од нас?

Филм је инспирисан Дринкином причом, али није аутобиографски. Редитељ каже да је и „о свакоме од нас" који само можемо да замислимо тај осећај.

Додаје да му се „прича пришуњала и ирационално".

На једном породичном ручку, када је имао 17 година, рођаке су причале о деци рођеној у широј породици.

„У једном тренутку је тетка поменула моју сестру која је преминула, за коју никада нисам знао. Ја нисам ништа питао, правио сам се да спавам, схватио сам да је то породична тајна.

„Када сам одрастао и питао мајку за њу, она ми је рекла да је девојчица умрла и да нема гроба."

Додаје да верује да је смрт његове сестре била природна, али да је, све док није касније разговарао са мајком, „годинама размишљао о томе."

„Сам призвук тог догађаја код мене је направио јако чудан осећај и могао сам да се поистоветим са тим људима.

„Постоји нека ирационална веза између мене и те теме и чини ми се да је овим филмом заокружена."

Ко је Мирослав Терзић

Фест: Избледела фотографија Роберта де Нира, али сећања не бледе

Мирослав је „дете Феста", који ове године траје до 3. марта.

„Дошао сам у Сава центар са 21 годином да радим било шта, само да будем део Феста. Добио сам задужење да се бавим новинарима", каже редитељ.

„Једини мој услов за рад је био да ме пуштају да гледам филмове."

Иако се овим послом бави скоро три деценије, никада није студирао филмску режију.

„Зато нисам знао људе са класе, ни колеге редитеље ни глумце - ја сам био само филмофил који би ушао у биоскоп у 11 увече и изашао у два ујутру."

Поред сати проведених у салама, са 'старих' Фестова има и једну успомену - само наизглед бледу:

„Док сам радио у Сава центру, у неком буџаку сам пронашао кутију са фотографијама са Феста 1971. или 1972. Имам слику Роберта де Нира у кожњаку у тадашњем Дому синдиката. Нисам знао чија је кутија, оставио сам је, али сам украо ту слику."

Фест је увек везивао за Сава центар, али његови почеци су заправо овде у Комбанк Арени.

Данас, док седимо у дворани некадашњег Дома синдиката, каже да је „лепо што се Фест вратио на место где је настао". Где ће се, између осталих, пуштати и Шавови.

ББЦ: Три најбоља филма на Фесту свих времена?

Терзић: Паклена поморанџа, Бери Линдон Стенлија Кјубика и Зле улице Мартина Скорсезеа

ББЦ: Три најбоља филма на овом Фесту, која треба гледати иако не нађемо карте за пројекције?

Терзић: То је сигурно Миљеница Јоргоса Латимоса, Кућа коју је Џек саградио Ларса фон Трира и либански Капернаум. Јако су битни и домаћи, односно регионални филмови. Режи Косте Ђорђевића, Последњи Србин у Хрватској Предрага Личине и Делиријум тременс Горана Марковића.

Случај несталих беба - шта до сада знамо

Представници Комитета министара Савета Европе су поново затражили од званичника Србије да што пре усвоје закон о решавању случајева несталих беба, као и о испуњењу пресуда Европског суда за људска права, изјавио је Кристоф Поирел из Директората за људска права СЕ.

Нацрт закона биће на дневном реду Скупштине Србије током пролећног заседања ове године, пише у последњем извештају Савета Европе од 25. фебруара. Званичници су ово уверење добили током посете Србији почетком ове године.

Према подацима Удружења родитеља несталих беба, у Србији је у последњих 40 година у породилиштима лажно проглашено мртвим између 6.000 и 10.000 новорођенчади.

Родитељи тврде да имају доказе да су њихова деца проглашавана мртвом још у породилишту, а затим препродавана на црном тржишту. Родитељи, њих око 2.000, су почели да се удружују почеком двехиљадитих.

Као доказе су достављали документацију или чињеницу да нису добили папире, а поготово умрлице за децу. Наводили су и да им није дозвољавано да виде децу, идентификују их или преузму тело како би их сахранили. Такође, тврде да и у погребним предузећима нема евиденције да су њихове бебе сахрањене или кремиране на гробљима, док за другу новорођенчад постоји запис.

Ипак, ни један суд још није утврдио чињенице о овим наводима родитеља.

Пресуда коју је у Стразбуру добила Зорица Јовановић, а затим и отац Богдан Јањић у Србији, подразумева да је суд утврдио да је дошло до „повреде права на породичан живот". Зато су добили - 10.000 евра.

Европски суд за људска права је заправо 'вратио лопту' у Србију - утврдио је да држава Србија није предузела потребне мере да расветли шта се догодило и за то јој је оставио годину дана.

Овај рок је истекао 2014. године

Активизам или причање приче: Шта ће променити „Шавови"

Само неколико дана након берлинске премијере Шавова, Савет Европе је поново затражио од званичника Србије да што пре усвоје закон о решавању случајева несталих беба. Стигла је и вест да ће закон коначно бити пред посланицима током пролећа.

Мирослав каже да се не нада да ће његов филм ипак нешто променити.

„Након филма Устаничка улица о ратним злочинима, дошла је и ова прича о несталим бебама. Зато су сви закључили да се бавим ангажованим темама."

Каже да није желео да користи уметност за активизам, већ да прави филмове о „причама које видим и чујем".

„Једноставно сам сада причао причу која је дошла до мене. Или је можда годинама била део мене."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]