Хапшење Радована Караџића: „Луда кућа" и палачинке, 15 година касније

Двојица младића седе у углу „Луде куће", малог локала ушушканог испод крошњи новобеоградског блока 45.

На карираном столњаку је неколико пивских флаша, а на зиду изнад је портрет мушкарца у униформи.

„Случајно сам пролазио бициклом кроз родно место овог типа", каже Макс са Новог Зеланда, показујући на фотографију Ратка Младића, бившег генерала Војске Републике Српске, осуђеног пред Хашким трибуналом за геноцид и злочине против човечности.

Који метар даље, на централном месту на зиду, висе слике Радована Караџића, његовог командујућег, такође осуђеног на доживотни затвор због геноцида и злочина почињених током рата у Босни и Херцеговини.

Управо је он учинио да „Луда кућа" постане светски позната - током више од 12 година скривања од Хашког трибунала, углавном под лажним идентитетом „доктора Драгана Дабића", често је долазио у тај локал, где је понекад свирао гусле док га, наводно, нико међу гостима није препознао.

Оптужница против Караџића подигнута је 1995, а годину дана касније, подноси оставку са места председника Републике Српске.

Ухапшен је 21. јула 2008. године.

„Шта је прва ствар које се сетим кад помислим на то? Олакшање јер је успешно завршен врло деликатан и опасан посао", каже за ББЦ на српском Владимир Вукчевић, тада први човек Акционог тима за хапшење и лоцирање хашких бегунаца.

Новинари из читавог света одмах су се сјатили у Београд, обилазећи, између осталог, и место где је време проводио један од најтраженијих људи на свету за којим је била расписана и награда вредна пет милиона долара.

„Долазе и даље људи, питају да ли могу да сликају", каже конобар.

„Што да не, сликајте, баш ме брига".

Како је ухапшен Караџић?

Вукчевић истиче да је акција хапшења била „врло деликатна".

„Држали смо га под присмотром, пратили његово кретање и једног дана је са торбама кренуо негде, ка градском превозу.

„Ушао је у аутобус који иде у правцу (београдског насеља) Батајнице".

Сумњали су, каже, да је Караџићу дојављено да се спрема хапшење, и зато су морали да крену у акцију.

„Пошто је у аутобусу било још људи, нагласио сам да то морамо да урадимо тако да нема повређених и жртава", сећа се Вукчевић.

Један од припадника Безбедносно-информативне агенције (БИА) је био међу путницима у аутобусу.

„Он нас је извештавао да је Караџић сео, да код њега нема никакве панике и да мирно посматра путнике око себе - као да је знао да ће бити ухапшен.

„Пратили смо га, пратили, пратили, и у једном моменту сам рекао Микију (Ракићу, саветнику тадашњег председника Србије Бориса Тадића) - 'нећемо да чекамо да изађе, него ћемо да зауставимо аутобус и кренемо у акцију'.

„Тако је и било".

Аутобус је пресретнут, агент БИА је пришао Караџићу и „упозорио га да не прави никакве проблеме, бежи или пружа отпор".

„Он је то врло дисциплиновано поднео, да не кажем хладнокрвно", каже Вукчевић.

У медијима је током година било доста спекулација да Караџић заправо није ухапшен 21. јула, већ три дана раније - у петак.

Међутим, Вукчевић то негира.

„Не, не, не, све се догодило тог дана", истиче.

Караџић је одмах по хапшењу спроведен у БИА, па у Тужилаштво за ратне злочине, где је утврђен његов идентитет.

Вукчевић каже да је трансформација некадашњег лидера РС била „холивудска".

„Он је иначе доста живахно ходао", присећа се.

„Међутим, тада је пустио косу и браду и вукао ногу као да има штуле - потпуно је променио понашање".

Ништа није хтео да пије, само воду.

„Ту ноћ је тражио да га ошишају и одмах је био онај стари Караџић… Ишао је брзо и потпуно се вратио у своју личност", каже Вукчевић.

Протест

„Двоје страних туриста са ранчевима на леђима пренеражено је гледало почетак Кнез Михаилове улице, препуне полиције под пуном опремом за разбијање демонстрација".

Тим речима је Момир Турудић, новинар Времена, тог јула 2008. описао протесте који избили у центру Београда после хапшења Караџића.

„Ситуација је деловала поприлично надреално", сећа се Турудић.

„Новинарски гледано, прва вест о томе је изазвала велико узбуђење у редакцији и грозницу да ли ћемо стићи да тему обрадимо на време", каже.

Турудић је убрзо из редакције Времена изашао да види шта се дешава на улицама.

„Иако је све деловало као медијска бомба, све је било нормално, није се дешавало апсолутно ништа", каже.

„Ишао сам од Београђанке према Кнез Михаиловој, када се из даљине чуло скандирање, које је постајало све јаче што сам био ближи Палати Албанија".

Тамо је затекао већи број полицајаца.

„Ту сам видео туристе из текста, ништа им није било јасно.

„Било је доста полиције, чуло се скандирање, неколико млађих момака је лежало на стомаку, са лисицама на рукама… Али није било баш толико људи", наводи.

У наредних неколико дана, на београдским улицама је због хапшења Караџића било доста протеста и сукоба демонстраната и полиције, а неколико новинара је повређено.

Српска радикална странка Војислава Шешеља у којој су тада на високим позицијама били актуелни председник Србије Александар Вучић и његов претходник Томислав Николић, организовала је 29. јула демонстрације у којима је повређено 46 људи.

Међу њима је био и демонстрант Ранко Панић, који је умро од последица повреда неколико недеља касније.

Протести су утихнули убрзо након изручења Караџића Међународном трибуналу за ратне злочине у Хагу.

Турудић каже да је главни утисак Караџићевог хапшења био да се коначно догодило нешто што су сви дуго очекивали.

„Предуго је све то трајало", каже.

Због чега?

Вукчевић наводи да је Караџић добро скриван и да је питање „ко му је дао такву логистику".

„Ништа од тога не би било могуће без везе са влашћу", сматра.

Ипак, нико за то није осуђен.

„Мики Ракић је после вршио притисак на мене да процесирамо неке људе - да их утамничимо, како је говорио - али нисмо могли јер није било доказа".

„Тако да су извукли неки за које смо знали да су то радили", каже.

Како је због Караџића ухапшен Толимир

Владимир Вукчевић

Имали смо информацију да се Караџић налази на Новом Београду, у Улици Јурија Гагарина.

Добили смо информацију да је на том и том спрату и зграду смо ставили под опсервацију.

Међутим, преко дана је испред зграде било веома живо, а увече су пензионери играли шах и због њих нисмо могли неопажено да уђемо.

Тако смо почели да пратимо извештаје о времену и видели да ће једног дана бити провала облака.

И стварно тако буде - падне киша, пензионери оду кући и ми кренемо.

Упали у стан и видимо човека, мислећи да је то Караџић.

„Полако, браћо, ја сам Србин", каже он.

Али то није био Караџић, већ Здравко Толимир, први безбедњак Републике Српске и други човек иза Младића, који је такође био у бекству.

Толимира смо тада ухапсили.

И шта се дешава - он иде у притвoр, али ту ноћ га нису довели у Устаничку.

Долази ујутру Карла дел Понте (главна тужитељка Хашког трибунала у то време) и каже: „Каква је ово свињарија, какав је ово циркус".

„Не знам о чему се ради", одговарам.

Штампа је објавила да је Толимир ухапшен у Босни и Херцеговини.

„Зашто сте га пребацили, зашто правите циркус", каже она.

Те ноћи је пребачен чамцем преко Дрине и они га ухапсе.

Зовем Микија (Ракића) да видим шта се дешава, он каже „Раде Булатовић (некадашњи шеф БИА) направио свињарију, наредио да га пребаце".

Зовем Булатовића.

„Шта си то урадио?"

„Наређење".

„Ма какво наређење, бре, шта је теби. Чије наређење?"

„Од премијера (Војислава Коштунице)".

Луда кућа, 13 година касније

„Због чега смо овде? То је добро питање", каже уз осмех 23-годишњи Џеси из Холандије.

„Деловало ми је као интересантна и необична ствар за урадити у новом граду", додаје Макс.

Џеси наводи да у Београду има доста пријатеља и да му се често враћа.

„Интересују ме политика и историја региона", каже овај младић плаве коврџаве косе.

Додаје да добро зна шта се све дешавало на овим просторима током 1990-их.

„Стопирао сам широм Балкана и на тај начин обишао све земље бивше Југославије, па сам имао прилику да чујем доста различитих перспектива о рату".

Како каже, нема проблем да буде „у нечијем положају, али да не буде део тога".

„Због тога ми не смета да попијем пиће на оваквим местима", каже и показује руком на фотографије.

Поред Младића и Караџића, инвентар локала чине и слике руског председника Владимира Путина, као и Моамера Гадафија, некадашњег председника Либије.

Музике нема, као ни много гостију - њих двојица су једини у локалу.

„Занимљиво ми је да будем на месту које има необичну перспективу на одређено питање", каже Макс.

Он је у Београд дошао први пут и то бициклом из Босне, када је, како каже, приметио колико се поглед на рат мења у зависности од места у којем се налазите.

„Иако све ово није у складу са мојим ставом, занимљиво ми је да видим да постоји", додаје.

Шта даље?

Турудић оцењује да је „потпуно опало интересовање за приче о Караџићу и Младићу", који се помињу „само за годишњице хапшења и суђења".

„После пада Милошевића, стално је пумпана прича да Србија мора да ухапси хашке оптуженике и када су ухапшени, то је била права медијска бомба", каже.

„Тада је пумпана прича о и рату у Босни и Херцеговини, о Хагу, али те теме нимало не интересују млађе генерације."

Осим тога, додаје, све је мање и оних који се сећају шта се тада дешавало.

„Код њих је тај дискурс остао - ко је веровао да је Караџић то што јесте, он верује и даље, ко није, ништа му се није променило.

„Долазе млади који о томе не знају нимало или мало, а пре свега их не занима".

Међутим, неколико километара од „Луде куће", испред палачинкарнице Пинокио у Земуну, где десетак људи чека на ред, Караџић је и даље присутан.

На дну менија пише - Радован Караџић 1, Радован Караџић 2.

Колико дуго продају те палачинке?

„Одавно", каже радница кратко.

„Има све у излогу", додаје.

У излог објекта залепљен је текст из новина, објављен 2008. године, неколико месеци после хапшења Караџића.

Милан Петровић, један од власника палачинкарнице, каже у том тексту да је Караџић код њих често јео, што су схватили тек после хапшења.

Палачинке „Радован Караџић" убрзо су пробали Џеси и Макс.

„Интригантно ми да постоје палачинке које се тако зову, али не бих волео да нешто слично видим на Новом Зеланду", каже Макс.

Како каже, разуме да је историја веома комплексна, али „нико не би требало да слави људе који су чинили ужасне ствари".

Како до помирења?

„Потребна је комуникација и време… Понекад много времена".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]