Ратко Младић, Босна и ратни злочини: Како је окончано скривање хашког бегунца

Била је то небројена по реду вест о хапшењу Ратка Младића, али ова је била веома посебна - била је тачна.

Ратни командант снага Срба у Босни Ратко Младић ухапшен је 26. маја 2011. године у селу Лазарево, крај војвођанског града Зрењанина, у кући једног од његових рођака.

Пет дана касније, Младић ће бити испоручен Међународном трибуналу за ратне злочине на простору бивше Југославије који га је 1995. године оптужио за геноцид и злочине против човечности у рату у Босни и Херцеговини.

У новембру 2017. године, Хашки трибунал осуђује Младића на доживотну казну затвора утврђујући да је крив за десет од једанаест тачака оптужнице, међу којима су геноцид, протеривање, убиства, нечовечно поступање приликом протеривања становништва из Сребренице, убиства, терор и напади на цивиле у Сарајеву.

У оптужници је наведено да је у Сребреници убијено више од седам хиљада дечака и мушкараца босанских муслимана, а Младић је на пресуду уложио жалбу.

Током Младићевих пет дана у притвору српског Тужилаштва за ратне злочине, на улицама Београда одржан је протест против изручења,

Младић је обишао гроб ћерке која је извршила самоубиство, њега су обишли лекари које је тражио, а прилику да га виде, бар на кратко, имали су и поједини новинари.

Деценија неуспелих потрага

Дејтонски споразум којим је окончан рат у Босни у новембру 1995. године, био је скоро шест месеци далеко од потписивања, а име генерала Ратка Младића нашло се на оптужници Хашког трибунала, одмах до политичког лидера босанских Срба Радована Караџића.

По завршетку рата, Младића је са чела Војске Републике Српске сменила Биљана Плавшић, тадашња председница овог ентитета, па се он од 1996. године сматра бегунцем од правде, иако је често виђен како слободно живи у Србији, наводе светске агенције.

Тек сменом власти Слободана Милошевића,Младић бива принуђен да у потпуности нестане из јавности - и да у скривању проведе више од једне деценије.

Потрага за њим није давала резултате, неиспуњавање међународних обавеза кварило је дипломатске односе Србије, па је 2005. године на чело Акционог тима за лоцирање и хапшење хашких бегунаца дошао тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић.

„Хашко тужилаштво је тражило да на чело тимова који су тражили оптуженике дођу тужиоци.

„На првом састанку код премијера (Војислава) Коштунице, са шефовима цивилних и војних служби, директором полиције, имао сам само два питања - имам ли подршку Владе Републике Србије и да ли имам лично Вашу подршку", присећа се у разговору за ББЦ на српском тужилац Вукчевић.

Каже да је на поновљено питање добио два „да".

Тим састајао једном недељно, најчешће у Палати Србија у Београду, али да су скупови касније премештени у седиште Безбедносно-информативне агенције (БИА) да би се избегла могућност прислушкивања.

„Одмах сам запазио да је постојала опструкција, пре свега око Караџића и Младића.

„Хаг је сумњао да војна безбедност чува Младића, али ја сам их веома брзо уверио да то није тачно."

Вукчевић тврди да је проблем настајао управо у БИА, где је директора Радета Булатовића 2008. године заменио Саша Вукадиновић.

„Једном смо Младића тражили у кући брата његове супруге Босе, у Моштаници.

„Претресли смо кућу брата који није био ту, али у другу кућу припадници БИА нису желели да уђу под изговором да немају налог од истражног судије.

„Касније се испоставило да нас је Младић гледао из те куће - опструкција је ишла до те мере."

На питање да ли су касније, чак и после хапшења Младића, државни органи Србије истражили ове опструкције, Вукчевић одговара да то није учињено.

„Нико се од нас није бавио тим истрагама, то је био посао за обично тужилаштво, а они нису било шта покренули.

„Ја нисам желео да инсистирам јер смо ми завршили део посла сарадње са Трибуналом."

Уместо тога, Акциони тим се бавио различитим информацијама и дојавама које су могле да доведу до хапшења Младића, док је притисак из иностранства растао.

„Пратили смо једну жену која је у Вршцу куповала много лекова за проблеме с мозгом.

„Добијали смо снимке са сателита, невероватно је колико детаља они могу да сниме, па смо чак и ухапсили једног човека који је седео и пушио - али то није био Младић, него извесни Аца Рипањац, са којим смо касније поредили оне који су личили."

Потрага за бегунцима дала је резултата најпре 2008. године, када је прерушен и са промењеним идентитетом, у Београду ухапшен политички лидер босанских Срба Радован Караџић.

Чекали курира - дочекали Младића

Потрага за Младићем трајала је неупоредиво дуже, а његова породица је 2010. године затражила да се генерал прогласи мртвим уз тврдњу да је лошег здравља и да дуго са њим немају контакт.

Ипак, мај 2011. године почео је породичним окупљањем у кући у Лазареву, селу надомак Зрењанина.

„Њихова породична слава је Ђурђевдан и у посети је била породица његовог сина па смо запазили да се много фотографишу - мислили смо да се у кући налази курир који ће да носи слике фамилије у Босну, јер смо имали информације да је Младић тамо.

„Чекали смо курира, али он није излазио па смо решили да направимо акцију", каже Владимир Вукчевић.

Напомиње да је Акциони тим имао информацију да је још после неуспелог хапшења у Моштаници, Младић побегао у правцу Зрењанина.

У тренутку акције, целокупни врх Акционог тима налази се ван Србије: тужилац Вукчевић на Брионима се састаје са хрватским тужиоцем Младеном Бајићем и хашким тужиоцем Сержом Брамерцом, док су саветник председника Србије Миодраг Ракић и шеф БИА Саша Вукадиновић на службеном путу у Сједињеним Државама.

„Кад су полицајци ушли у кућу, Младић је пробао да се сакрије иза врата.

„Када су га нашли, нису га одмах препознали, мада он није имао холивудско прерушавање попут Караџића.

„На столу су била документа на име Ратка Младића, па је он признао да су његова."

Вест се брзо пронела до Хрватске одакле ће је, нешто касније, сазнати и новинари.

„Мене зове Мики (Миодраг) Ракић и каже ми да је курир заправо сам Ратко Младић.

„Мене су хитно хеликоптером пребацили најпре до Загреба, па до наше границе и брзо смо сви били у Београду", сећа се Вукчевић.

Пет београдских дана Ратка Младића

Новинарки Агенције Франс прес (АФП) Катарини Субашић вест о хапшењу Ратка Младића мајског дана 2011. године није била прва таква коју је чула.

„Прву вест је пустио један од медија из Хрватске, а пренели су је локални медији - то је свима звучало сумануто, али сам се спаковала и отишла у Тужилаштво за ратне злочине.

„Већ на путу до тамо, звали су ме из редакције да ми кажу да је председник (Борис) Тадић заказао ванредну конференцију за медије."

Важну потврду, мада невербалну, добила је по доласку у београдску Устаничку улицу.

„Ушла сам у канцеларију заменика тужиоца Бруна Векарића и затичем га како једе, а он ми се извињава и каже - ко зна кад ћу следећи пут моћи да једем.

„По његовом изразу лица, ја видим да је вест тачна."

Она каже да је стално постојао притисак да се објави вест о хапшењу, посебно када конкурентске агенције пренесу информације локалних медија.

„Ми смо увек ишли на то да имамо поуздан извор, у обзир је долазио и незванични, мада смо увек имали званичан извор.

„Иначе смо писали да локални медији јављају вест, али да извори из Владе Србије кажу за АФП да она није тачна."

У време када председник Тадић на ванредној конференцији за медије обавештава јавност да је потрага за Младићем завршена, хашки бегунац већ је у рукама српских власти.

„Први га је видео Мики Ракић и са њим је обавио разговор - био је уплашен, али се брзо ослободио када је видео да нећемо ништа нажао да му учинимо.

„Био је гладан, тражио је нешто да једе, неку пршуту", присећа се тужилац Вукчевић.

Тужилац каже да је Младић најпре одбио, па прихватио да прими оптужницу Хашког трибунала, али и да се на првом саслушању десило и важно „успостављање поверења" са Вукчевићевим помоћником, тужиоцем Бруном Векарићем.

„Младић је прво питао Бруна (Векарића) да ли је Хрват или Србин, на шта је Бруно одговорио да је одрастао у Београду, али да је пореклом из Дубровника.

„Тако је успостављена боља комуникација и поверење."

Прво Младићево појављивање пред домаћим судом, којем се жалио на изручење, видели су и новинари присутни у том тренутку - нешто што није била уобичајена пракса у згради београдског Специјалног суда.

„Ми нисмо могли много да видимо с краја ходника, али се сећам сопственог шока како нека мала фигура корача између два полицајца.

„Сви га се сећамо као корпулентног, крупног човека, а појавио се старац који улази у судницу", каже Катарина Субашић.

„Крхко здравље"

У ћелију притворске јединице Специјалног суда Младић је позвао лекаре који се у том тренутку налазе на високим државним функцијама - министра здравља, патолога Зорана Станковића и председницу Скупштине Србије, неуропсихијатрицу Славицу Ђукић Дејановић.

„Испред његове ћелије било је неколико чувара, а он се налазио у просторији која је имала шипке и била је закључана - седео је на кревету, исцрпљен, са отежаним покретима једне руке као последице можданог удара.

„Није могао сам да устане, помогао сам му да устане, поздравили смо се и разговарали сат времена", каже за ББЦ на српском Зоран Станковић.

Он додаје да је претходно разговарао са лекарима задуженим за праћење Младићевог здравственог стања, а да је са оптуженим генералом тема била и породична прошлост.

„Разговором је доминирала смрт Младићеве ћерке Ане коју сам ја обдуковао.

„Причали смо и о његовом путу за Хаг, суђењу које ће уследити, уз информацију да ћу ја, у својству лекара-вештака, присуствовати суђењу."

После више од сат времена, Станковић је Младића оставио на кревету у ћелији, а следећи пут ће га видети у Хашком трибуналу.

Деценија скривања оставила је последице и на психичко стање Ратка Младића.

„Он је јавно изразио жељу да, ако треба већ неко од неуропсихијатара да га прегледа, то може да буде само неуропсихијатар и председница Скупштине Србије Славица Ђукић Дејановић.

„Довео ме у позицију да треба сама да одлучим, а пошто ми је и судија који је водио предмет дао сагласност да то могу да будем ја - то сам и учинила", каже Славица Ђукић Дејановић за ББЦ на српском.

Функционерка Социјалистичке партије Србије сећа се одласка на заказани преглед.

„Била сам у пратњи оних који су били задужени за моју безбедност.

„Нисам консултовала ни председника Владе, ни председника државе - понашала сам се као лекар од кога суд и осумњичени траже вештачење."

Славица Ђукић Дејановић и данас каже да јој је обавеза да се понаша као лекар, па о самом прегледу не може много да каже.

„Он је тада био крхког здравља - то је највише што могу да кажем."

Тужилац Вукчевић каже да је Младићево здравствено стање омогућавало његов правичан третман.

„Био је ментално потпуно чист, све је знао и разумео.

„Од Бруна Векарића је тражио да му донесе телевизор јер воли да слуша вести увече - тражили смо одобрење, оно је добијено."

Поред захтева да му донесу књиге руског писца Лава Толстоја, Младић је имао још један, компликованији захтев - да посети гроб ћерке Ане, која је извршила самоубиство 1994. године.

„Наши припадници безбедности оценили су да је то јако ризично јер би могао неко да га киднапује, али смо ми инсистирали да иде јер смо знали да му прети доживотна казна затвора.

„Безбедњаци су тражили да остане 15 минута, али ми смо дозволили да остане колико хоће", тврди тужилац Вукчевић.

У дану када је рано ујутру посетио ћеркин гроб, Ратко Младић биће изручен Хашком трибуналу, 31. маја 2011. године.

„Протест који је лако организован"

Два дана пре изручења, док српско правосуђе разматра Младићев захтев да не буде предат Хашком трибуналу, Српска радикална странка (СРС) Војислава Шешеља позива грађане на протест против изручења.

„Било је лако организовати тај протест јер су људи сами долазили.

„Није било потребно никога посебно позивати, већ само одредити термин и локацију", тврди Вјерица Радета, дугогодишња посланица СРС-а.

Она каже да су тада осећања била веома снажна, а да их она и сада дели.

„Осећај је био страшан јер је то било најтрагичније време за српске националне интересе.

„Тада је у Србији на делу била њихова страшна издаја кроз испоручивање Срба Хашком трибуналу."

Радикале су у то време већ напустили чланови Српске напредне странке (СНС) на челу са Томиславом Николићем и Александром Вучићем који се овом скупу нису придружили - иако јесу били присутни на митингу против изручења Радована Караџића, три године раније.

„Митинг је организовала само СРС, на бини су били само њени функционери, као и генералова жена и син - Боса и Дарко.

„Али присутан народ нису били само радикали - ми јесмо долазили организовано из одбора, али јесте било много више људи."

Дарко Младић, син Ратка Младића, у разговору за ББЦ на српском рекао је да не жели да говори за ББЦ јер су, како тврди, његове речи раније погрешно интерпретиране.

Према подацима агенције Ројтерс, на митингу се окупило око десет хиљада грађана, а скуп је завршен окршајем мање групе демонстраната са полицијом.

Тадашња председница Скупштине Србије Славица Ђукић Дејановић каже да реакција није била бурна.

„Прошло је без већих реаговања најшире јавности, а све што се догађало у знак било подршке или протеста било је на нижем нивоу него како се, на пример, понашају наши суседи Хрвати", каже она.

„Само луд човек не страхује"

Деценију касније, Владимир Вукчевић је у пензији, али се и данас сећа емоција из тог времена.

„Само луд човек не страхује, страх је природан - мада ме није хватала паника.

„После тога сам добио обезбеђење, најпре полицијско, па војно, али је оно укинуто пре две године, одузети аутомобили, паркинг место."

Ипак, тврди да резултати Акционог тима остају важни.

„Мислим да је то трајна ствар, показали смо да не желимо да живимо у земљи ратних злочинаца.

„Чињеница је да се то сада мање види јер је честа њихова промоција на телевизијама с националним фреквенцијама", указује Вукчевић.

Функционерка и данас владајућег СПС-а Славица Ђукић Дејановић закључује да је и хапшење Младића показало да је Србија дала максимум у затварању поглавља ратних деведесетих на Балкану.

„Ми говоримо о страшно тешком периоду, у коме је свакако било и злочина.

„Сви они који су били на високим позицијама су сносили последице, чак и кад нису сами чинили злочине - мислим да је ту Србија дала максимум."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]