Колонијализам: Сахрањен златни зуб хероја Конга Патриса Лумумбе - то је све што је остало од његовог тела

Златни зуб је све што је остало од Патриса Лумумбе, убијеног хероја борбе за независност афричке државе Конго.

Стрељан 1961. године уз прећутну подршку бивше белгијске колонијалне силе, његово тело спаљено је у плитком гробу, ископано, пребачено 200 километара даље, поново закопано, ексхумирано, потом исечено на комаде и коначно растворено у киселини.

Белгијски полицијски комесар Жерар Соте, који је надгледао и учествовао у уништењу његових посмртних остатака, узео је његов зуб, признао је касније.

Говорио је и о другом зубу и два прста одстрањена са леша, али они никад нису пронађени.

Сотеов импулс да стрпа у џеп делове тела подсећа на понашање европских колонијалних званичника који су деценијама носили кући делове посмртних остатака као језиве сувенире.

Али то је служило и за коначно понижење човека ког је Белгија сматрала непријатељем.

Соте, који се појављује у документарцу из 1999. године, описао је зуб и прсте које је узео као неку врсту „људског трофеја".

Његов речник сугерише да је за овог белгијског полицајца Лумумба, који је био цењен широм континента као водећи глас ослобођења Африке, био нешто мање од човека.

За Лумумбину ћерку Јулијану, главно питање је да ли су починиоци били људи.

„Колико мржње морате да носите у себи да бисте починили тако нешто?", пита се она.

„Ово је подсетник на оно што се десило са нацистима, који су узимали делове људи - а то је злочин против човечности", рекла је она за ББЦ.

Лумумба се прославио и постао премијер у 34. години.

Изабран последњих дана колонијалне владавине, предводио је кабинет свеже независне државе.

У јуну 1960. године, приликом примопредаје власти, белгијски краљ Бодуен хвалио је колонијалну власт и говорио о претку Леополду Другом као „цивилизатору" земље.

Није поменуо милионе који су погинули или тлачени под његовом влашћу док је управљао тзв. Слободном Државом Конго као приватним власништвом.

Овај пропуст да се призна прошлост најавио је године и године негирања у Белгији, са чим је она тек сада почела да се суочава.

Лумумба није био толико уздржан.

У обраћању које није планирано у званичном програму, премијер је говорио о насиљу и понижењу које су претрпели Конгоанци.

У том потресном говору, прекиданом аплаузом и стојећим овацијама кад је завршио, описао је „понижавајуће ропство које нам је било силом наметнуо".

Белгијанци су били шокирани, према речима академика Луда Де Вита, који је написао револуционарно сведочанство о атентату.

Никад се пре црни Африканац није усудио да тако говори пред Европљанима.

Сматрало се да је премијер, за ког Де Вит каже да је у белгијској штампи описиван као „неписмени лопов", понизио краља и друге белгијске званичнике.

Неки тврде да је тим говором Лумумба потписао властиту смртну пресуду, али његово убиство наредне године било је такође резултат хладноратовских маневара и жеље Белгије да задржи контролу над земљом.

Американци су такође планирали његову смрт због могућег заокрета ка Совјетском Савезу и његовог бескомпромисног антиколонијализма, док је један британски званичник написао допис у ком је предлагао његово убиство као једну од могућих опција.

Ипак, чини се да је постојао лични елемент у начину на који је Лумумба био клеветан и прогањан.

Потпуно уништење његовог тела, као и начин на који су се решили доказа, изгледа као свестан напор да се Лумумба избрише из сећања.

Неће постојати споменик, што ће малтене омогућити тврдњу да он није ни постојао.

Није било довољно само га покопати.

Али људи га се и даље сећају.

И не само његова ћерка Јулијана - основна покретачка снага у кампањи за повратак зуба кући, која је отпутовала у Брисел да га лично преузме.

Њој бежи топао кикот док се присећа успомена из детињства.

Као најмлађе дете, и једина девојчица у породици, каже да је била веома блиска са оцем.

Имала је „мање од пет година" кад је он постао премијер.

Сећа се да јој је било дозвољено да борави у његовој канцеларији „само седећи и гледајући у оца док ради. За мене је то био само мој тата."

Али она признаје да њен отац „припада и овој земљи, зато што је умро за Конго… и за своје вредности и уверења о достојанству афричке особе".

Она прихвата да је предаја зуба у Белгији и његов повратак у Демократску Републику Конго симболична „зато што оно што је престало није довољно. Али он мора да се врати у своју земљу где је проливена његова крв".

Зуб ће пропутовати ову огромну земљу, а затим ће бити сахрањен у главном граду.

Годинама, међутим, породица Лумумба није знала шта се тачно десило њиховом оцу јер су околности његове смрти биле праћене ћутањем званичника.

Лумумбин пут од премијера до жртве атентата потрајао је мање од седам месеци.

Убрзо након стицања независности, земљу је погодила сецесионистичка криза кад је југоисточна покрајина Катанга богата минералима прогласила отцепљење од остатка земље.

У политичком хаосу који је уследио, послате су белгијске трупе под изговором заштите белгијских држављана, али су оне помогле и администрацији Катанге, коју су доживљавале као пријатељски настројену.

Самог Лумумбу председник је сменио са места премијера, а само недељу дана касније врховни командант војске пуковник Јозеф Мубуту приграбио је власт.

Лумумба је тада стављен у кућни притвор, из ког је побегао, али је поново ухапшен у децембру 1960. године, након чега је држан на западу земље.

Његово тамошње присуство доживљавано је као могући извор нестабилности и белгијска влада је подстицала на његово пребацивање у Катангу.

Он је био нападнут током авионског лета до тамо 16. јануара 1961. године.

Такође је премлаћен по доласку, док су се лидери Катанге премишљали шта да раде с њим.

„Трагови не смеју остати"

На крају је одлучено да буде изведен пред стрељачки вод и 17. јануара је стрељан, заједно са још двојицом сарадника.

Тад се умешао полицијски комесар Соте.

Схвативши да би тела могла бити пронађена, донета је одлука да „нестану једном за свагда! Трагови не смеју остати", према сведочанству цитираном у Де Витовој књизи Атентат на Лумумбу.

Наоружан тестерама, сумпорном киселином, маскама за лице и вискијем, Соте је потом предводио тим за премештање, уништење и одлагање посмртних остатака.

Био је то процес који је касније описао као „путовање до самих дубина пакла".

Али тек је 40 година касније, 1999. године, јавно признао да је био уплетен и да има зуб у свом поседу.

Он је рекао да се решио других делова тела које је узео.

Ћерка Патриса Лумбумбе дубоко уздише кад се присећа како је први пут чула за још постојећи део тела њеног оца.

„Можете да замислите како сам се тада осећала", каже она, њен глас опхрван емоцијама.

Не зна се шта је Соте радио са зубом док је био у његовом поседу.

На фотографији се он види у тапацираној кутији, али се не зна поуздано да ли је негде стајао изложен.

Али он јесте остао у његовој породици.

Поново се појавио 2016. године, кад је Сотеова ћерка Годлива дала интервју белгијском часопису Хумо, објављеном непосредно пред 55. годишњицу Лумумбиног убиства.

Она је говорила о „сиротом тати" који је морао да живи са сазнањем шта је учинио.

Годлива Соте је такође сматрала да њена породица треба да добије извињење због ордена који су белгијске власти доделиле њеном оцу.

Она је рекла да је чувала његову приватну архиву и, иако је после његове смрти 2000. године много тога бачено, „успела је да сачува неке занимљиве ствари".

Међу тим стварима био је и зуб који је изнела да га покаже новинару и фотографу.

Потом га је запленила белгијска полиција након што је Де Вит поднео пријаву и, после четворогодишње правне битке, суд је пресудио да он мора да се врати породици Лумумба.

У склопу кампање за повратак зуба, Јулијана Лумумба написала је потресно и поетско писмо краљу Филипу.

„Зашто су, након његовог мучког убиства, Лумумбини посмртни остаци осуђени да заувек буду душа која лута, без гроба у ком би отишао на вечни починак?", запитала се она.

Са повратком зуба, бивши премијер ће добити место за вечни починак у специјалном маузолеју у главном граду Киншаси.

„То ми обично радимо у нашој култури, волимо да сахранимо своје мртве", каже конгоански историчар и амбасадор земље у УН-у Жорж Нзонгола-Нталаја.

„То је утеха за породицу и народ Конга зато што је Лумумба наш херој и волели бисмо да му приредимо пристојну сахрану."

Упркос сахрани, и даље постоји потреба за помирењем са прошлошћу.

Де Витова књига, која је разбила вишегодишњу званичну тишину, довела је 1999. године до оснивања скупштинског истражног одбора чији је задатак био да утврди „тачне околности атентата… и могућу умешаност белгијских политичара".

У закључку две године касније, одбор је написао да су „норме међународног политички исправног размишљања биле другачије" шездесетих.

Ипак, без обзира на то што није успео да нађе документ у којем се изричито издаје наређење за Лумумбино убиство, одбор је утврдио да су неки чланови владе „били морално одговорни за околности које су довеле до његове смрти".

„Морамо да познајемо нашу прошлост"

Ондашњи чеф белгијске дипломатије Луј Мишел потом је понудио „извињење" и „дубоко и искрено" саучешће породици Лумумба и конгоанском народу.

Професор Нзонгола-Нталаја, говорећи за ББЦ у приватном својству, не верује да је Белгија до краја прихватила своју улогу у убиству.

„Белгија одбија да преузме одговорност за нешто што зна да је учинила- тако да ово не задовољава до краја", рекао је он.

Белгијски тужиоци се према убиству односе као према ратном злочину, али 10 од 12 идентификованих осумњичених су умрли и, деценију касније, истрага се креће веома споро.

Предаја зуба биће још један елемент у процесу помирења између Белгије и Демократске Републике Конго поводом колонијалне ере и Лумумбине смрти.

„То је само корак - а ми морамо да одемо још даље", каже његова ћерка.

Али она тврди да мора доћи до неке врсте свођења рачуна и на конгоанској страни, јер су неки њени земљаци такође учествовали у убиству њеног оца.

„Морамо да прихватимо своју историју - и њене добре и њене лоше стране."

И у закључку достојном бившег премијера, она каже: „Ми морамо да познајемо своју прошлост, да градимо своју будућност и да живимо у садашњости."

Више од 60 година након што је Лумумба убијен, Белгија је вратила зуб породици који је сахрањен на церемонији у Киншаси, у четвртак, 30. јуна 2022. године.

Лумумбин златни зуб је претходно у ковчежићу пронет кроз Конго.

Председник Феликс Чисекеди, Лумумбина породица и други званичници били су на приватној верској служби која је одржана пре него што је ковчег пренет у посебно изграђени маузолеј.

„Нека вам је мила и блага земља наших предака", поручио је председник.

Сахрана зуба се поклопила са 61. годишњицом Лумумбиног славног говора на дан независности и само два дана пре датума рођења.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]