Индија, Африка и расизам: Да ли је Махатма Ганди био расиста

Махатма Ганди је у различитим навратима описиван као борац против колонијализма, верски мислилац, прагматичар, радикал који је ефикасно користио ненасиље да би се изборио за сопствене циљеве, лукави политичар и ћудљиви хиндуски патријарх.

Али да ли је највећи индијски лидер био и расиста?

Аутори контроверзне књиге из 2015. године о Гандијевом животу и раду у Јужној Африци свакако верују у то.

Јужноафрички академски радници Ашвин Десаи и Голам Вахед провели су седам година истражујући сложену причу о човеку који је живео у њиховој земљи више од две деценије - од 1893. до 1914. године - и тамо се борио за права индијског народа.

У књизи Јужноафрички Ганди: Носилац носила Царства, Десаи и Вахед написали су да је током боравка у Африци Ганди раздвајао индијску борбу „од борбе Африканаца и обојених, иако су и њима били ускраћена политичка права на основу боје коже и такође су полагали права на то да буду британски држављани."

Они пишу да су Гандијеве политичке стратегије - борба за обарање неправедних закона или слободу кретања и трговине - изградиле ексклузивистички индијски идентитет који се „заснивао на томе да се 'индијска' питања схватају одвојено од афричких, док су његови ставови у раним годинама одсликавали белачке ставове".

Ганди, пишу аутори, није марио за патњу обесправљених и веровао је да моћ државе треба да остане у рукама белаца, а током највећег дела боравка у земљи црне Африканце је звао „Кафири", што је био погрдан израз.

Расна сегрегација

Ганди је 1893. године писао парламенту колоније Натал рекавши да се „чини да у Колонији преовлађује генерални став да су Индијци врло мало бољи, ако уопште, од дивљака или домородаца у Африци".

Он је 1904. године писао здравственом службенику у Јоханесбургу да веће „мора да повуче Кафире" из нехигијенских уџерица званих „радничке локације", у којима је велик број Африканаца живео уз Индијце.

„Морам да признам да се изричито противим заједничком животу Кафира и Индијаца."

Исте године он је написао да, за разлику од Африканаца, Индијци немају „ратне плесове, нити пију Кафирско пиво".

Кад је Дурбан захватила куга 1905. године, Ганди је написао да ће проблем потрајати све док се Индијци и Африканци „неселективно трпају заједно у исте болнице."

Ово, само по себи, тврде историчари, није сасвим ново откриће.

Неки Јужноафриканци су такође одувек оптуживали човека који је повео Индију до независности за сарадњу са британском колонијалним властима у заступању расне сегрегације.

У априлу 2015. године, један човек је ухапшен у вези са скрнављењем Гандијевог кипа.

Хештег #Ghandimustfall почео је да стиче популарност на друштвеним мрежама.

Гандијев биограф и унук Раџмохан Ганди каже да је млађи Ганди - у Јужну Африку је стигао као 24-годишњи адвокат без клијената - био несумњиво „повремено безобзиран и пун предрасуда према јужноафричким црнцима".

Он верује, ипак, да је Гандијева „борба за индијска права у Јужној Африци утрла пут борби за црначка права".

Он тврди да је „Ганди такође био несавршено људско биће", али је „такав несавршени Ганди био радикалнији и напреднији од већине његових савремених земљака".

Рамачандра Гуха, писац магистарског рада Ганди пре Индије, пише да је „говорити о свеобухватној једнакости људи обојене коже било преурањено почетком 20. века у Јужној Африци".

Нападати Гандија за расизам, написао је један други коментатор, значи „заузети поједностављен став према једном сложеном животу".

Аутори нове књиге не слажу се с тим.

„Ганди је веровао у аријевско братство. Оно је подразумевало да се белци и Индијци налазе на вишој цивилизацијској лествици од Африканаца. Он је у тој мери био расиста. Избрисао је Африканце из историје или је био жељан да се удружи са белцима у њиховом потчињавању, у тој мери је био расиста", каже ми Ашвин Десаи.

„Прихватао је моћ беле мањине, али је био вољан да буде њихов мањински партнер, у тој мери је био расиста. Хвала Богу да није успео у томе, јер бисмо били саучесници у ужасима апартхејда."

„Али ако је Ганди био део расистичког општеприхваћеног става оног времена, како га онда то квалификује за особу која се доживљава као део пантеона јужноафричких хероја ослобођења?"

„Не можете да имате Гандија као саучесника колонијалистичког потчињавања у Јужној Африци, а онда и да браните његове ослободилачке заслуге у Јужној Африци."

„Жмурење"

Десаи такође не прихвата став да је Ганди утро пут локалној борби за црначка права - „у једној реченици", каже он, „ви бришете историју афричког отпора према колонијализму који се одвијао много пре него што је Ганди уопште стигао тамо."

У својој књизи Гуха пише о томе шта му је пријатељ из Кејп Тауна једном рекао о Гандију.

„Ви сте нам дали правника, а ми смо вам вратили Махатму (Велику душу)".

Ашвин Десаи сматра да је то „смешна тврдња" о човеку који је „пподржавао већи порез за сиромашни афрички народ и жмурио над бруталношћу Царства над Африканцима."

Аутори нове књиге нису први који су оспорили Гандијеву конвенционалну индијску историографију.

Историчар Патрик Френч писао је речито 2013. године о томе да је „Гандијево брисање Африканаца црна рупа у срцу његове светачке митологије".

Више од сто година након што је отишао из Африке, дошло је до неке врсте ускрснућа Гандија у Јужној Африци.

Упркос њиховој резервисаности према „човеку из Царства", Десаи и Вахед признају да је Ганди „поставио универзалне захтеве за једнакошћу и достојанством".

Али чак и највећи људи имају мана.

А Ганди највероватније ту није био изузетак.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]