Корона вирус, Србија и вашари: „Тај осећај од пре короне никада неће бити исти“

Моја прва сећања на вашар су огромне гужве и бојазан да не испустим руку маме или тате и тако се изгубим у реци људи.

Релативно брзо сам се ослободио страха, а онда и са друштвом кренуо на вашаре, где су нам редовне станице биле „кућа страве" и „кућа смешних огледала" - прво се престравимо, па се онда насмејемо.

Од разних вртешки највише сам волео „кишобране", које памтим и по томе што је отац школског друга, радник на машини, редовно летео у круг држећи се за шипку испод седишта.

Сећам се невероватног страха и вриштања приликом прве вожње „камиказама", али и „хали гали балерине" и „гусарског брода", где смо редовно јурили последње, најстрашније место.

Али мекике и шећерна вуна, вожња на рингишпилу и хали галију, као и музика под вашарском шатром, многима ће овог лета остати неостварена жеља.

До сада су услед епидемије корона вируса у Србији отказане светковине у Руми, Пожаревцу, Књажевцу, Зајечару, Крушевцу, Свилајнцу и другим местима.

Традиционални Пантелејмонски вашар у Јагодини ипак је отворен - према писању медија, посећеност је била мања него прошле године, а веома мало људи је носило заштитне маске.

Панађури и сабори

Вашари су тродневне или вишедневне манифестације на којима се људи окупљају ради трговине, дружења и забаве.

Одржавају се у Србији од 19. века, а неки аутори тврде да су постојали и раније.

За време владавине Милоша Обреновића, 1839. године донета је прва уредба о одржавању „панађура".

„Они су у то време представљали изузетно важну, пре свега друштвено-економску, па и културну институцију, што су одржали до данас", говори за ББЦ на српском Мирослава Лукић Крстановић из Етнографског института.

Панађур је старо име изведено из турског језика, док је вашар мађарска реч. Лукић Крстановић наводи и трећи назив - сабор.

Шта нам значе вашари?

Соња Ковачев, ББЦ новинарка

Важан део мог детињства била је сеоска слава коју су у Новом Милошеву, селу у Банату, звали још и „крам".

За мене је крам значио другу половину летњег распуста, продужени викенд код рођака и сусрет са делом фамилије која је дошла из Америке.

Много касније сам прочитала да та реч значи „сеоска црквена слава".

А на сеоском тргу увек исто - два рингишпила, један мањи и један већи, и неколико продаваца шећерне вуне и кретош бомбона.

Неке године би било и оних који су продавали ручне радове, као и кожнеи гумене опанке, а жене би се преобувале наслоњене на тезгу и подизале прашину.

Једне године, брат ме је водио да гледамо двојицу возача мотора на такозваном „зиду смрти" - сећам се да сам плакала од страха, а он се смејао и тврдио да се од прашине ништа и није могло видети.

Можда највреднија успомена са сеоске славе Свети Илија била је пластична лутка Kен, прави даса за моју лутку Барби - наравно, у питању је била копија, којом се данас игра моја рођака.

Вашари се најчешће одржавају од марта до септембра, на отвореном - некада у порти цркве, данас махом на простору који се назива вашариште.

На њима се некад вршила „натурална привредна размена, продаја и куповина" стоке и друге робе, каже Лукић Крстановић.

Данас већи део вашарског простора заузимају шатори и тезге на којима се излажу различите ствари - од гардеробе и технике, до намештаја, превозних средстава и робе широке потрошње.

Све су траженије тезге са половном гардеробом из иностранства, које у неким деловима Србије називају гомилице или брчке.

Драгиша Јоцић из Зајечара годинама продаје гардеробу на вашарима, али због отказивања ових догађаја услед епидемије његова зарада је опала.

„Значили би нам сви ти отказани вашари, али се људи плаше. Продаваца би изашло 99 одсто, али пола купаца не би", објашњава 55-годишњи Јоцић за ББЦ на српском.

Он са супругом двадесет година обилази вашаре по Тимочкој крајини - у Неготину, Књажевцу, Зајечару и Кладову.

Када је вашарски дан, њих двоје отворе тезгу у девет ујутро и раде до поноћи, једу у ходу - махом суву храну - и ноћима спавају „на једно око".

„Жена спава у комбију, а ја дремам на пољском кревету у шатору и чувам робу од лопова", каже Јоцић.

До сада му се није десило да га неко покраде, али зна за колеге које нису биле те среће.

Крените у несвакидашњу скандинавску потрагу за благом:

Поред исцрпљености због караванског начина живота, велики проблем је хигијена на вашарима, али и временске прилике.

„Дешава се да за 10 минута наиђе олуја, па ти све раздува, накваси и упропасти робу за сто или хиљаду евра", говори Јоцић.

Он и супруга имају доста скупе робе, па на малим вашарима не могу да покрију трошкове, каже.

Иако је раније више зарађивао, Јоцић тврди да се продаја на овим догађајима и даље исплати.

Каже да за три дана вашара заради колико на бувљаку за десет.

„Дођу људи из града и околних села, па се брже окреће роба и долазиш до новца у готовини, а узгред нема пореза и инспекције", наводи.

На вашарима сам пазарио и ја - безброј беџева, наруквицу са нитнама, али и прву мајицу Рамонса са сликом омота мог омиљеног албума „Rocket to Russia". Ено је још увек живи негде у ормару.

Од верских до социјалистичких празника и назад

Професор Филозофског факултета у Београду Иван Ковачевић објашњава да су током историје вашари одржавани у доба године у ком доспевају одређени пољопривредни производи.

„С обзиром на то да је једини календар био црквени, везивање одређеног времена и вашара се одиграло на тај начин", каже за ББЦ на српском Ковачевић, управник одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду.

Мирослава Лукић Крстановић сматра да је улога цркве била већа, јер поред тога што су се вашари одржавали за црквене празнике, такође су организовани у црквеној порти и њеној околини.

„Када говоримо о православним обичајима постојали су одређени обреди и ритуали - литија, око цркве три пута, служба у цркви, поготову првог дана када се започиње са вашаром, односно тим црквеним празником", каже она.

У Словенији се пчеле користе за ублажавање стреса и анксиозности:

Јутро се обично посвети црквеном празнику, док се остатак дана претвара у друштвени, економски и забавни део вашара, додаје.

Лукић Крстановић често одлази на Илиндански вашар у село Бања покрај Аранђеловца где се, како каже, још од прошлог века одржао овај обичај.

„Прво та јутарња служба са литијама, а онда у порти цркве буду постављени столови, продају се разне ствари и наравно, музика уз коло. То је у ствари сеоска слава која је везана за свеца, а у вези са тим се одржавају и вашари", наглашава она.

На вашару у Доњој Горевници код Чачка 1930-их година појавио се човек са необичном атракцијом - у шатору је разапео платно и направио прву пројекцију филма у селу.

„Дошао човек и пустио да гледамо на платну неке људе који шетају", препричава Лукић Крстановић речи мештанке која јој је описала догађај.

Њена саговорница тада је први пут видела и мечку, које су некада доводили на вашаре и терали да играју. Мечкарење је забрањено у Србији пре десетак година.

Током југословенског периода, вашари су се одржавали на социјалистичке празнике, обично на дан ослобођења неког места од фашизма.

„Они су на неки начин преузели улогу црквених обреда, створили су своје ритуале са говорницима и културно-уметничким програмом", наводи Лукић Крстановић.

Након распада Југославије, црква поново узима улогу коју је имала. Социјалистички празници већински бивају укинути, али вашари остају.

„Вашар има већу улогу и тежину него идеологије и као институција функционише независно од ње", закључује она.

Драгиша Јоцић, који овог лета због корона вируса неће посетити ни један вашар, не верује у њихову светлу будућност.

„Она гужва, кад не можеш ни лево, ни десно, ни напред, ни назад, него идеш са колоном која те носи, никад више неће да буде", каже он.

„Ако буде неки вашар, то ће да буде одстојање на метар, метар и по, где ће сви да се гледају плашљиво и тај осећај вашара од пре короне никада неће бити исти".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]