Студентске демонстрације у Југославији 1968: Како је Титов говор зауставио јунска гибања

Телевизијски Дневник 9. јуна 1968. године за студенте у Београду никада није био неизвеснији - помно се пратило обраћање доживотног југословенског лидера Јосипа Броза Тита.

„Велики број, 90 процената студената, је поштена омладина о којој ми нисмо водили довољно рачуна, у коју смо ми гледали само као у ученике, ђаке у школама, а којој још није време да се укључи у друштвени живот наше социјалистичке заједнице.

„То је било погрешно. Ми смо њих оставили саме", казао је Тито тада.

Реченицу која му се деценијама приписује, да су „студенти у праву", тада није изрекао, али се начелно сагласио са академцима.

Студенти су, између осталог, тражили демократизацију друштва, укидање бирократских привилегија и решавање економских питања, а пре свега незапослености.

На постојеће захтеве су потом додали још два - да нико не одговара за учешће у демонстрацијама и да због пребијања студената буду смењени градски, савезни и републички полицијски шефови јер су „на мирне студенте кренули бруталном силом".

Историчар Драгомир Бонџић истиче да су захтеви којима су исказали „незадовољство општим друштвеним стањем" заборављени, док се тек понешто променило по питању „студентског стандарда и учешћа студената у управљању универзитетом".

Тако је Тито, како су касније сами учесници рекли, маневром и демагошком бравуром окончао једнонедељне студентске демонстрације које су по први пут „удариле на систем" и уздрмале социјалистичку Југославију.

Већина студената је после обраћања била задовољна, у центру Београда играло се козарачко коло, а било је и оних који су сматрали да су насамарени.

„Нама је било јасно да је то једна велика манипулација и да ћемо моћи да очекујемо следеће кораке са великом зебњом, што се и десило", говори социолошкиња и учесница демонстрација Соња Лихт.

Уследила је одмазда над највиђенијим шездесетосмашима: одузимани су им пасоши, избацивани су са факултета, неки су и хапшени, а студентски захтеви због којих је Београд стао на недељу дана, пали су у заборав.

Дневник у осам

Титова изјава, емитована 3. јуна 1968. у Дневнику на Телевизији Београд, снимљена је још током дана, док је трајала седница Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије где је он „ћутао и слушао шта други говоре".

„Практично његови најближи сарадници у врху партије нису знали да ће се он уопште обратити и шта ће рећи", говори историчар Драгомир Бонџић за ББЦ на српском.

Напустивши накратко седницу, председник Југославије је дао изјаву коју су новинари снимили и неколико сати касније емитовали.

Било је то његово прво обраћање овим поводом, недељу дана након почетка студентских демонстрација.

„Претпостављам да је мудро чекао и гледао како ће се развијати ситуација, да ли ће успети државни и партијски органи, односно руководиоци, да смире студенте.

„И вероватно када је видео да не јењава, да се са студентима у том тренутку није могло наћи заједничко решење да се повуку, онда се он обратио, искористивши ауторитет који је тада био огроман и неприкосновен", сматра доктор историјских наука.

Бонџић каже да је за Тита главни проблем представљало што је протест студената био „изражавање незадовољства ван система" који је још од 1945. године био добро разрађен у виду различитих партијских и факултетских органа.

„Титу је главно било да тај бунт који је експлодирао, то незадовољство стањем у друштву и на универзитету, да се једноставно врати у колотечину система", тврди стручни саветник Института за савремену историју.

Историчар такође сматра да су студенти протестима разоткрили и отворено рекли у каквом се стању налази југословенско друштво, али и привреда.

„Мање се говорило о политичкој кризи, која је тада била у пуном јеку и ескалирала касније у Хрватској кроз МАСПОК, на Косову кроз националистичке демонстрације, са либералима у Србији и друго."

Хрватско прољеће или Масовни покрет (МАСПОК) био је политички покрет у оквиру Комунистичке партије с почетка 1970-их, за увођење либерализације и демократизације СФРЈ, који је оцењен као сецесионистички, док су његови лидери остали без политичких функција.

Тито је у Дневнику такође изјавио и да „ако није способан да реши ова питања, онда не треба више бити на том месту".

„Он је практично понудио оставку што је, потпуно сам сигуран, био блеф.

„Али то говори о некој врсти његове вештине, понудивши такво решење, још више је подилазио маси, студентима и на крају крајева то се показало као успешан маневар", додаје историчар.

Козарачко коло на Правном, сумња на Филозофском

Многи студенти су Титов говор протумачили као директну подршку, а неки од њих су и прославили победу.

„Није тачно да су сви студенти заиграли козарачко коло, то се догодило само на Правном факултету где је био професор (Мирослав) Печујлић, који је дрхтао од страха како су дозволили да се десе демонстрације и неки студенти, међу њима и Вук Драшковић", говори филозоф, политичар и учесник демонстрација Драгољуб Мићуновић за ББЦ на српском.

На Филозофском факултету, где је он тада био асистент, другачије су примљене вести.

Соња Лихт, тада студенткиња социологије, каже да су одмах знали „да припадају проценту од 10 одсто" и да ће „као такви бити обележени".

Титов говор је послушала на транзистору са пријатељима ван факултета, а потом се вратила у двориште Капетан-Мишиног здања где је уследила дискусија.

„С једне стране смо знали да је то крај, да ће већина уважити говор као прихватање наших захтева, а знали смо и да је то крај покрета и да ћемо доживети доста непријатности после тога", присећа се социолошкиња за ББЦ на српском.

Установили су и да је Тито „савршено одиграо улогу, за разлику од већине других државника у Европи, па и у Америци који су се непријатељски односили према студентском покрету".

Критична маса са Филозофског факултета је на неки начин наставила још неко време да протестује.

„Постојала је потреба да наставимо, имали смо разне састанке и дебате, па је Капетан-Мишино здање остало место окупљања током целог јуна и дела јула", истиче председница Београдског фонда за политичку изузетност.

Драгољуб Мићуновић каже да су планирали да наставе са протестима и после лета, али због интервенције Варшавског пакта у Чехословачкој, то није било могуће.

'Милиција тренира строгоћу' - како је дошло до студентских протеста?

Годину 1968. обележиле су бројне демонстрације и рађање нових покрета широм света.

Протестовало се, између осталог, због рата у Вијетнаму у Сједињеним Америчким Државама и западноевропским земљама, студенти и радници су се подигли и у Француској и Немачкој, а родило се и Прашко пролеће, покушај увођења „социјализма са људским ликом" у Чехословачкој, које је у августу угушено интервенцијом Варшавског пакта.

Незадовољство због све већих социјалних разлика, незапослености, раскошног живота црвене буржоазије која је „становала на Дедињу, летовала на Брионима, а хранила се по дипломатским магацинима", како је то описао Драгољуб Мићуновић, нарастало је и у Југославији, такође међу студентима.

Појам црвена буржоазија означавао је новонасталу владајућу класу коју је махом чинило привилеговано руководство Савеза комуниста Југославије.

Кап која је прелила чашу и натерала их у протест канула је 2. јуна 1968. године увече у Београду.

Већа група студената покушала је да уђе на приредбу „Караван пријатељства", али је у томе спречена јер су места у сали Радничког универзитета, крај дома Студентски град, где је догађај померен због кише, била попуњена.

Седишта су заузели градитељи Новог Београда - бригадири са којима су се студенти потом сукобили, а онда и са милицијом која је пристизала у све већем броју.

Нереди су се касније током ноћи пренели и код некадашњег подвожњака.

Тамо су студенти заустављени на путу ка Савезној скупштини где су хтели да „изложе захтеве" које су претходно усвојили.

Подвожњак ће и 3. јуна ујутру постати место обрачуна студената, који су се поново запутили ка граду, и полиције.

На лицу места појавили су се и многи виђенији државни и партијски функционери, у нади да ће одвратити академце од постојеће намере.

Међу њима је био и председник Скупштине Србије Милош Минић кога је милиција такође пребила када су почели нови немири.

О претераној реакцији полиције говоре и поједини подаци који указују да је у ова два дана повређено скоро 170 људи, од тога више од 130 студената.

Полицијска бруталност била је окидач да се студентском протесту придружи и Соња Лихт, која је за немиле догађаје сазнала тек по завршетку.

„Стигли смо у Студентски град пред сам митинг где је био и (градоначелник Београда) Бранко Пешић, који је одиграо битну улогу као помиритељ и покушавао да доведе до компромиса, али то није успело", говори социолошкиња.

Пошто преговори нису успели, упутила се групом пријатеља ка Филозофском факултету који су студенти потом окупирали.

Шта се дешавало у Капетан-Мишином здању?

Студенти Филозофског факултета су се брзо организовали.

Формирани су Акциони одбори, а сваке вечери су по угледу на Француску буржоаску револуцију с краја 18. века имали такозване конвенте за економију, политику и друге области.

Подршку су нашли и међу професорима са Одељења за филозофију и социологију, а већ 4. јуна седмодневни штрајк је прогласио и Савет Универзитета.

Готово одмах на почетку, студенти Филозофског факултета сазнали су да је цео универзитет окупиран, што је за Соњу Лихт био један од најрадоснијих тренутака протеста.

Ипак, на Лихт је најјачи утисак оставио тренутак када је видела чувену југословенску глумицу Душицу Жегарац како чисти клозет на Филозофском факултету.

„То није рађено ни због какве популарности, ни због чега другог, него из једне дубоко људске потребе те велике жене да допринесе целој причи."

Дубок траг је оставила и ситуација када је окупљена маса студената најпре аплаудирала једном говорнику, а онда га је, после критике Драгољуба Мићуновића на рачун онога што је изговорено, изгурала из препуног дворишта Капетан-Мишиног здања.

„Мићун је фантастично интервенисао, али мене није фасцинирала његова реакција, него реакција масе.

„Схватила сам да је то јако опасна ствар у јавном животу", додаје Лихт.

Студенте су тих дана посећивале многе јавне личности попут песникиње Десанке Максимовић, писца Бранка Ћопића или Душка Радовића.

Глумац Стево Жигон је пред студентима извео чувени говор вође Француске револуције Максимилијана Робеспјера из представе „Дантонова смрт" са репертоара Југословенског драмског позоришта.

Свуда унаоколо је била и милиција која је мотрила на факултете.

Студентске демонстрације су се, у далеко мањем обиму, одвијале и у Загребу, Сарајеву, Љубљани, Приштини и другим студентским центрима тадашње Југославије.

Преседан и смернице

Титов говор на телевизији био је својеврсни преседан који никада више није поновљен.

„Сви каснији проблеми били су унутарпартијски, политички, дубоко државни, које је решавао чврстом руком и кроз механизам система, не излазећи у јавност док се проблем не реши, а онда само образлажући своје ставове.

„То су били политички говори, а директно није било ни прилике, јер није било такве врсте протеста као што су били студентски", наводи историчар Бонџић.

Власти су убрзо после председниковог обраћања донеле такозване Смернице, документ који је садржао део студентских захтева.

Међутим, наводно је иницијатива за њихово доношење стигла пре јунских протеста - 20. маја 1968. „чиме се желело да се избегне тумачење" по коме су оне „одговор владајућих комуниста на Акционо-политички програм побуњених студената", писао је историчар Миливој Бешлин у научном раду.

„Те смернице никада нису одиграле истинску улогу у било којим променама система, напротив ишло се у контра смеру, ка увођењу много тврђе линије", сматра Соња Лихт.

Нереално и могуће

Последице учешћа у протесту почеле су да се осећају већ током јуна, прво распуштањем огранака Савеза комуниста на Одељењу за социологију и филозофију јер су „најактивнији демонстранти долазили отуда".

Седам година касније, са Филозофског факултета избачено је осморо професора које је Тито означио као подстрекаче јунске побуне, управо са овог Одељења.

„Мени су узели пасош на седам година, нисам могао да идем у иностранство, 15 година нисам могао да предајем на универзитету, гурнули су нас у некакав институт и тамо смо покушали да скупимо дисиденте и организујемо шта смо могли", додаје Мићуновић.

Међутим, најлошије су пролазили студенти који су позивани на вишечасовне разговоре у Управу државне безбедности (УДБА), избацивани са факултета и организација, а неки слати и на издржавање затворске казне.

Први је у затвору завршио Владимир Мијановић, познатији као Влада Револуција.

Соњи Лихт каже да је она била међу онима који су добро прошли јер јој је, као и Мићуновићу, само одузет пасош.

Међутим, њен супруг Милан Николић је после протеста у три наврата био затваран, први пут као део такозване групе троцкиста са Павлушком Имшировићем и Јелком Кљајић, удатом Имшировић, такође шездесетосмашима.

„То је била једна невероватно занимљива ситуација да се тај троцкизам извукао као непријатељ, а мој супруг је први пут дела Троцког читао у затвору", додаје Лихт.

Троцкизам је марксистичка теорија названа по Лаву Троцком, руском револуционару и једном од вођа Октобарске револуције, који је био у сукобу са лидером Совјетског Савеза Јосифом Стаљином.

Репресија се, додаје активисткиња, наставила до средине осамдесетих, не само над учесницима са Филозофског факултета, већ и над људима из „света културе и уметности".

„То је требало да буде једна врста јасног путоказа да ће другачије мишљење бити кажњавано и да неће бити толерисано", закључује Лихт.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]