Историја и образовање: Како је један Обреновић ударио темеље високог образовања у несуђеној палати Карађорђевића

Хиљаде студената ће се сваког дана наћи на Платоу испред Филозофског факултета, кренуће ка Калемегдану шетајући поред зграде Ректората Универзитета у Београду, ни не размишљајући да пролазе поред колевке високог образовања у Србији - зграде некадашње Велике школе.

Кнез Михаило Обреновић је 24. септембра 1863. „по милости Божјој и вољи народа" донео Закон о устројству Велике школе (Академије) и у Капетан-Мишином здању тако настаје прва високообразовна установа у Србији - иако је трговац Миша Анастасијевић планирао да ову палату да у мираз Ђорђу Карађорђевићу, унуку Ђорђа Петровића Карађорђа и несуђеном кнезу Србије.

Школа у којој су учили и предавали Јован Цвијић, Јосиф Панчић, Михајло Петровић Алас, Јован Скерлић и многи други српски интелектуалци из 19. и 20. века ће 1905. године постати Универзитет у Београду.

„Велика школа је била универзитет који још није био признат и препознат као такав, а многи великошколци ће у наредним деценијама заузимати важна места у Србији у култури, политици и науци", каже за ББЦ на српском Радомир Поповић из Историјског института Београд.

Ова школа настала је из београдског Лицеја који је 1838. створен на основама прве Велике школе које су у устаничкој Србији основали Доситеј Обрадовић и Иван Југовић.

Док је циљ школе остао да оспособи младиће за послове чиновника у ослобођеној Кнежевини Србији, кнез Михаило Обреновић у дело је спровео визију о „концентрацији научног капитала" у Великој школи која ће бити „нешто више" од претходница, објашњава за Драгомир Бонџић, доктор историјских наука и стручни саветник у Институту за савремену историју.

Како је настала Велика школа?

Како би се разумео целокупан значај ове институције за развој образовања у Србији, потребно је вратити се на сам почетак 19. века - у период између Првог и Другог српског устанка.

Јован Савић, правник, професор и преводилац који је користио псеудоним Иван Југовић, уз помоћ Доситеја Обрадовића оснива прву Велику школу 1808. у данашњем Конаку кнегиње Љубице на Косанчићевом венцу у Београду.

Када су Турци успели да угуше Други српски устанак и школа је престала да ради 1813, а Београд и Србија остали су без места где би се могло стећи више образовање све док земља није добила већи степен аутономије за време владавине Милоша Обреновића.

„Високошколско образовање у Србији у 19. веку је у дисконтинуитету, као и сама српска држава и њен развој у то време", наводи Радомир Поповић.

По кнежевом указу, 1838. основан је Лицеј у Крагујевцу, а три године касније биће премештен у Београд и деценијама ће се настава одржавати у просторијама некадашње Велике школе у Конаку кнегиње Љубице.

Наставу су држали неки од највиђенијих припадника тадашње српске интелигенције, попут књижевника Јована Стерије Поповића, Атанасија Николића који је био и први ректор ове школе, лекар и ботаничар Јосиф Панчић, економиста Коста Цукић који ће касније постати министар просвете и правник Игњат Станимировић.

По завршетку турске владавине, било је неопходно формирати институције и одједном је настала потреба за великим бројем стручњака из различитих области.

„Велика школа из 1808. године требало је да писмене младиће који су завршили гимназију оспособи за чиновничке послове које би обављали за државу.

„Лицеј је настао у јеку напретка просвете у Србији кнеза Милоша и у њему су се такође школовани будући чиновници - пре свега учитељи и судије", прича за ББЦ на српском историчар Драгомир Бонџић.

Ипак, завршавањем школовања у Лицеју младићи нису стицали високо образовање за европске прилике.

Он је био нека врста одскочне даске за даље образовање у иностранству, пре свега у Немачкој, Аустрији и Француској, напомиње Радомир Поповић из Историјског института Београд.

У наредних неколико деценија генерације школованих чиновника изашле су из Лицеја, доста учених Срба из Аустроугарске и Европе се вратило у Србију, а 1841. формира се Друштво српске словесности.

Све то говори о научном напретку који се осликавао у неговању језика и правописа, геологије, географије и техничких наука - створили су се услови да се ниво образовања подигне, истиче Бонџић.

„Идеја велике школе била је да се сав тај научни капитал концентрише на једном месту и да се из тога добије корист за младу државу", додаје он.

Кнез Михаило Обреновић је 1863. потписао Закон о устројству Велике школе, чиме удара темеље високог образовања у Србији.

„Велика школа научно је заведеније за вишу и стручну изображеност" - гласио је први члан овог закона.

У другом члану пише да Велика школа стоји под вр'овним старањем министра просвете и црквени дела, а непосредно њом управља ректор и Академијски савет.

Састојала се из три факултета - филозофског, техничког и правног.

Бонџић описује Велику школу као „нешто више" од Лицеја - она је трајала четири године, једну више од другонаведене институције.

Како каже, тада су се први пут појавиле и „научне амбиције", поред потребе за школовањем чиновничких кадрова.

Оснивање ове институције треба посматрати у контексту укупне политике кнеза Михаила Обреновића који је био просвећени апсолутиста и као такав је веома добро схватао важност образовања, тврди Поповић из Историјског института Београд.

„Био је свестан да је Србија много заостајала за земљама у којима је он боравио пре другог мандата (1860-1868) и желео је да створи конзистентан образовни систем који би помогао друштву и држави да напредују", објашњава кнежеве намере овај историчар.

Откуд школа у здању подунавског Ротшилда?

Пре доношења закона о оснивању школе, било је неопходно пронаћи велики простор где би се сместила ова установа, а решење је било у центру Београда, надомак Велике пијаце које се у то време налазила на месту Студентског парка.

Тадашњи министар просвете Коста Цукић се „усмено и писмено" пожалио Капетан-Миши Анастасијевићу на оскудицу прикладних здања.

Анастасијевић у писму упућеном Цукићу које је 12. фебруара 1863. године објављено у Новинама србским обавештава министра да је вољан да здање на данашњем Платоу испред Филозофског факултета уступи „својој премилој отаџбини".

Како зграда у том тренутку није била завршена, овај имућни трговац у писму наводи и да је „готов престројити и довршити исто здање онако, како ће најбоље и потпуно одговорити потреби" Велике школе.

Причу о Анастасијевићу, којег су називали и подунавским Ротшилдом, можете прочитати на овом линку.

У овој згради ће у септембру те године рад почети Велика школа, а касније и Народна библиотека, Народни музеј и Српско учено друштво, претеча Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности (САНУ), наводи се у књизи Велика школа и велики професори аутора Васа Милинчевића.

И данас на овом здању стоји натпис - Миша Анастастијевић својој отаџбини.

А могло јесве да буде другачије - уместо Велике школе, касније зграде Универзитета у Београду и ректората ове установе, Капетан-Мишино здање умало да постане мираз.

Овај богати трговац и бродовласник унајмио је чешког архитекту Јана Неволеа како би изградио палату за Сару, његову најмлађу ћерку и мезимицу.

Планирано је да се она уда за Ђорђа Карађорђевића, сина Алексе Карађорђевића и унука Ђорђа Петровића Карађорђа, вође Првог српског устанка.

До венчања је и дошло 1856. године, а Миша Анастасијевић наредне године почео је да гради ово здање као будућу кнежеву палату, надајући се да ће Ђорђе постати српски кнез.

Међутим, како је палата грађена до 1863. године, у међувремену се догодио обрт - 1860. године се на престо враћа династија Обреновић и Анастасијевић одлучује да ову грађевину дарује држави.

Како су изгледале студије и ко је могао да упише Велику школу?

Угледне и имућне београдске породице желеле су да шаљу децу на студије у Велику школу и један део ученика долазио је баш из таквог миљеа.

Међутим, поред жеље ученика да се образују, једини формални услов за упис била је положена матура у гимназији, а прилику да се образују тада су имали само мушкарци.

„Поред ученика из Прве гимназије у Београду, било је и оних који су похађали полугимназије у Чачку, Шапцу или Краљеву и онда су морали прво да се дошколују у београдској гимназији да би после уписали Велику школу", објашњава историчар Радомир Поповић.

Држава је имала и добротворни фонд, бирала је одређени број ученика који нису имали новца за такво школовање и стипендирала их је, додаје Поповић.

Студије на овој претечи Универзитета у Београду трајале су четири године и настава се одржавала по сличном принципу као и неколико деценија касније, када је 1905. године овај универзитет основан.

Ипак, постојале су две велике препреке да Велика школа добије звање универзитета - прва се тицала независности, а друга лежи у чињеници да ова установа није могла да издаје дипломе докторима наука, наводи Драгомир Бонџић.

Одлуку о примању нових наставника доносио је Академијски савет Велике школе, а Министарство просвете и црквених дела је давало одобрење.

Чланови Академијског савета били су професори који су предавали у овој установи.

Ректора је постављао директно владар, односно кнез Михаило Обреновић у првих пет година постојања ове школе.

„Министарство просвете је имало велики утицај на рад школе и строго је надзирало њен рад", оцењује Бонџић, стручни саветник у Институту за савремену историју.

Ко су били ђаци, а ко професори Велике школе?

Многи знаменити Срби из 19. века били су уско повезани са Великом школом - неки су били њени ђаци, други су тамо предавали, а било је оних који су спознали како је са обе стране катедре.

Благодејанци били су студенти Велике школе који су тамо завршили годину, више година или читаве студије, а за које су држава и професори проценили да су талентовани и да заслужују да се даље образују ван граница тадашње Србије, напомиње Драгомир Бонџић.

Овај назив групе студената настао је од појма благодејање који је означавао државну стипендију младима који су се школовали у иностранству, објашњава он.

„Ишли су у Беч, Берлин или Париз, савладавали су језике који се тамо говоре, добијали звање доктора из својих области", додаје Бонџић.

За првог ректора Велике школе кнез Михаило Обреновић поставио је Константина Бранковића, српског педагога и филозофа.

После њега, школом су руководили и Димитрије Нешић, математичар и некадашњи министар просвете и председник Српске краљевске академије (претеча САНУ), педагог Војислав Бакић, отац српске геологије Јован Жујовић, Јосиф Панчић, и оснивач Медицинског факултета Милан Јовановић Батут.

Ректори су били уједно и професори Велике школе.

Међу професорима Велике школе истичу се Јован Цвијић, који је био студент и предавач касније, као и математичар Михајло Петровић Алас, српски државник Стојан Новаковић и филозоф Брана Петронијевић који је после студија у Паризу примљен за професора у овој београдској високообразовној установи.

Никола Тесла је приликом своје једине посете Београду одржао говор студентима Велике школе 2. јуна 1892, пише на спомен плочи на Капетан-Мишином здању.

У првим годинама школу је похађало неколико десетина ђака, а број студената растао је са годинама.

Већ 1881. године у Великој школи образује се 157 ученика, а 1899. године чак 450, наводи Драгомир Бонџић.

Књижевни критичар Јован Скерлић је у Великој школи дипломирао француски језик и теорију књижевности, биолог Живојин Ђорђевић је дипломирао на природно-математичком одсеку, економиста Јован Вујић завршио је филозофију, а касније је наставио студије економије у Немачкој и вратио се да предаје у Великој школи.

Враћање дуга земљи, која их неретко слала на постдипломске студије у иностранство, тада није била флоскула.

„Углавном су се враћали да раде у државним министарствима и институцијама или као професори Велике школе.

„Ти људи су били мотор развоја државе и друштва", истиче Бонџић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]