Србија, историја и издаваштво: Од наводног продавца порнографије до издавача уџбеника - ко је био Геца Кон

Теорија да је први капитал за једну од најуспешнијих књижара у Србији између два рата зарађен од порнографије звучи као иронија судбине, али постоји могућност да се баш то и догодило.

Животна прича Геце Кона, издавача који је обликовао југословенску културу између два светска рата и куповину књига учинио приступачном за свачији џеп, прави је лавиринт мрачних тајни.

„Био је веома важна личност у српском друштву - издавао је школске уџбенике и књиге наших најпознатијих научника - све заједно је као каталог неке велике библиотеке", каже историчар Милан Кољанин за ББЦ на српском.

Геца Кон рођен је 2. августа 1873. године, а преминуо је 1941. под неразјашњеним околностима.

Од наводног еротског фотографа до највећег издавача у Краљевини Југославији

Почеци Геце Кона били су скромни, а над причом о томе како је зарадио капитал да отвори прву књижару надвија се вео мистерије.

Није био дете из богате породице, али је између два рата постао један од најбогатијих људи у Београду - толико да је и југословенски краљ у неколико наврата позајмио новац од њега.

Кон је један од првих власника луксузног аутомобила, а возио је „дугачак мерцедес, реплику Хитлеровог лично", пише Конов шегрт Ернст Павел у књизи Живот у мрачним временима.

Колика је то реткост била у оно време сведочи и податак да је 1937. године Кон позајмио аутомобил српској влади приликом посете председника Чехословачке Едуарда Бенеша, наводи Владимир Старчевић у Књизи о Геци Кону.

Павел у мемоарима открива да је Кон у младости радио као путујући продавац књига који се специјализовао за порнографију.

„У то време безазлене цензуре порнографија, тада увијено називана еротиком, објављивана је искључиво у скупоценим и луксузним издањима, приступачним једино имућним клијентима.

„Забринути за углед и желећи да сачувају анонимност у обичном паковању, били су принуђени да се ослањају на суздржаност продавца књига, од којих је већина користила моћ тако што је, једноставно, наплаћивала велике износе", пише.

Геца Кон је у младости имао и хоби - фотографију.

Шегртујући у књижари, Павел је „на скривеним полицама код Геце Кона, заклоњеним од купаца" пронашао „гомилу књига у кожном повезу са корицама на којима ништа није писало".

„У њима је било јако занимљивих ствари као што су примери фотографских доказа које је прикупила јединица дизелдорфске полиције за сексуалне злочине, богато илустроване садомазохистичке оргије у хамбуршком борделу и - такође богато илустровани - иницијацијски обреди секте која помоћу секса проповеда здрав живот", наводи.

„То су, вероватно, остаци Гецине прошлости као месног фотографа који се бавио порнографијом".

Аутор претпоставља да је, „као награду за дискрецију и учињене услуге или као признање његовим несумњивим и изузетним предузетничким духом", Геца Кон добио монопол на тржишту уџбеника.

„Тако је за врло кратко време постао мултимилионер", пише Ернст Павел.

Настанак култне београдске књижаре

Геца Кон је рођен у Чонграду, месту у данашњој Мађарској.

Отац му је био рабин.

„Радио се у породици ашкенаских Јевреја, који порекло воде из Аустроугарске, за разлику од Сефарда који долазе из Шпаније и Португала", прича историчар Милан Кољанин.

Као и многи београдски Јевреји, изјашњавао се као Србин Мојсијеве вере.

„То показује да су Јевреји били веома добро интегрисани у српско друштво", додаје историчар.

Као младић, учио је за књижара у трговачкој школи у Новом Саду, али је дигао руке од школе и дошао у Београд.

Прво је радио у познатој књижари код Фридриха Бреслера, а затим се вратио у Нови Сад да би пекао занат код књижара Арсе Пајевића.

Сопствену књижару отворио је 1. маја 1901. у Београду у Кнез Михајловој улици, која се више пута селила у разне локале у тој улици.

Бизнис се 1934. уселио на култну адресу на броју 12, где се данас налази приватна књижара „Геца Кон" која од 2009. године има статус споменика културе.

„Генијалност на делу"

Проучаваоци лика и дела Геце Кона слажу се да је једна од његових највећих заслуга што је увео плаћање књига на рате.

То је књиге, драгоцене и скупе у оно време, учинило много приступачнијим за све, а књижар је могао да прода много више - била је то „генијалност на делу", пише Павел.

„Уносио је много добрих књига у домове оних који иначе нису могли да их купе", наводи.

Међутим, чини се да није био љубитељ књига које је штампао.

„Књиге су за њега биле само средство за богаћење.

„Никад није читао оно што је штампао и вероватно не би ни могао и да је хтео, јер иако је говорио гласно и жучно и на српском и на немачком, његово знање оба језика било је прилично површно", бележи аутор.

Иако богат, Геца Кон није важио за нарочито дарежљивог човека.

Наводно је избегавао да се укључи у питања јеврејске заједнице и чак избегавао одласке у синагогу, прибојавајући се да би то могло да га кошта.

Павел, који се у књижари у Кнез Михајловој запослио 1935. године, бележи да су и плате биле скромне, па је као јеврејски избеглица из Немачке крпио крај са крајем.

„Пристао је да ме запосли као шегрта, и да како је био широке руке, да ме плаћа шест долара месечно за шестодневну радну недељу од шездесет радних сати, што је било тек мало више него што смо плаћали за кирију", записао је.

Послодавца памти као „гојазног џина са (једном) краћом ногом, који је владао империјом тако што се драо и викао из свог стакленог кавеза насред радње".

У књижари данас више нема стакленог кавеза, а радна соба Геце Кона може се видети на спрату.

Остао је запамћен и као тврд на хонорарима, о чему сведочи писмо песника и преводиоца Станислава Винавера из 1927. године.

Поштовани г. Кон,

Већ читаву једну деценију обећавате ми обрачун за моју књигу „Гоч гори".

За вас је сума незнатна, за мене не.

И то је још мој рођени новац!

Човека мора да наљути стално Ваше обећавање и неиспуњавање обећања! [..]

P.S. Можда је код вас посреди не толико новац, колико једна врста садизма (јер знате да ми је потребно) - али Вас молим да свој уобичајени садизам овај пут сузбијете!

Извор: Владимир Старчевић, „Књига о Геци Кону"

Шта је све штампао Геца Кон

У Књижарници Геце Кона за српску и страну књигу светлост дана угледала су нека од најважнијих дела српске књижевности, наводи Старчевић.

Кон је штампао књиге Бранислава Нушића, Јаше Продановића, Милоша Црњанског, Јована Скерлића и Слободана Јовановића.

Прву књигу је издао 1905. године, а била је то Синтакса српског језика за средње школе Јанка П. Лукића - једина коју је те године штампао.

Такође је издавао преводе страних дела, а први је био Владалац Никола Макијавелија, у Београду објављен 1907. године.

Сама књижара важила је за место окупљања интелектуалаца и имућних људи.

Штампао је све врсте уџбеника, а за поједине научне области имао је уреднике.

Посебно место у издавачком опусу Геце Кона има едиција - или, како се тада говорило библиотека - Златна књига, у оквиру које је излазила дечија књижевност.

Међу објављеним насловима били су Краљевић Марко у песми и причи, Оливер Твист британског писца Чарлса Дикенса и Хофманова прича Крцко Орашчић и Краљ мишева.

За 35 година рада Геца Кон је објавио око 20.000 књига.

Трагичан крај

Када су нацисти априла 1941, године окупирали Београд, Геца Кон је побегао у Врњачку Бању, али је убрзо ухапшен, а имовина одузета.

Издавач је био на ванредној листи, коју су Хитлерове присталице сачиниле пре инвазије на Југославију, прича историчар Милан Кољанин.

„Зато је после хапшења одведен у Грац, а не зна се са сигурношћу шта се даље догодило.

„Има неколико верзија о његовој смрти, а претпоставља се да је погинуо или приликом спровођења или у затвору", додаје.

У Историјском архиву Београда чува се пријава о смрти издавача.

Породица Геце Кона је највероватније стрељана у месту Јабука код Панчева.

Нацисти су запленили његове куће у Улици краља Петра 24, Добрачиној 30 и имање на Дедињу, наводи Старчевић у „Књизи о Геци Кону".

Конов мерцедес постао је лично возило Командне гарде, а штампарија је коришћења за ширење хитлеровске пропаганде.

„Основали су издавачко предузеће Југоисток, које је било седиште за цео регион", додаје Кољанин.

Део издања Геце Кона, подсећа историчар, однет је у Немачку и Аустрију, а Лајпцишки универзитет је 2011. године у Народну библиотеку Србије вратио око 800 издања.

„То је само део књига које су нацисти запленили", наводи историчар, а према доступним подацима однето је око 6.000.

Иако је судбина хтела да не буде сахрањен на почасном месту у Београду, књижара у центру града која носи његово име стални је подсетник да је пре око једног века Геца Кон изградио прву књижевну империју на овим просторима.

Буктјубери и букстаграмери: Они читају и причају о књигама

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]