Српска књижевност: Мир-Јам као проказана краљица популарних љубавних романа

Фаталне романсе, препреке у друштвеном статусу које кваре љубавну срећу, греси из прошлости - теме су врхунских дела светске књижевности, холивудских мелодрама и романтичних комедија, а највише бестселера оличених у такозваним викенд романима, популарним „љубићима".

Неприкосновена краљица овог жанра у историји српске књижевности је Милица Јаковљевић, популарна Мир-Јам, ауторка најчитанијих романа у Југославији између два светска рата.

Скоро пет деценија после смрти, романи Мир-Јам се штампају уз ознаке „мегахит" и продају у великим тиражима, а серије снимљене по књигама постају најгледанији телевизијски програми.

Међутим, проучаваоци књижевности и даље не посвећују пуно пажње њеном раду, и најчешће је сматрају списатељицом тривијалне литературе за романтичне девојке и средовечне госпође.

Јунакиње Мир-Јам до праве љубави долазе превазилазећи много препрека, а за труд ће бити награђене браком, јер је идеја да је „брак суштина живота и даље распрострањена", каже Јелена Лалатовић, критичарка и истраживачица на Институту за књижевност и уметност.

„То су матрице које су укорењене у култури, које су нам познате из најранијег детињства, и због тога није тешко поистоветити се и саосећати са њеним јунакињама."

Бројне читатељке, које чине највећи део њене публике, упознале су се са писањем Мир-Јам у касном детињству.

Радмила Крстајић је открила Мир-Јам у основној школи, када је имала једанаест година, али каже да ју је врло брзо и прерасла.

Сећа се како су њене књиге „ужасно једноставне".

Јунаци који су скромни и вредни биће награђени у љубавном односу, а саможиви и охоли су на крају романа кажњени, описује Крстајић.

„Њени романи те не спремају за стваран живот," каже она с осмехом.

Ко су јунакиње, а ко читатељке романа Мир-Јам?

Мир-Јам је годинама радила као новинарка, а романе је објављивала у наставцима у часопису Недељне илустрације.

Није познавала само Београд, већ и мање градове у Србији у којима се школовала, као и села, где је радила као учитељица.

Због тога је „била у дослуху са проблемима свакодневице, са друштвеним потребама не само отмених, већ, пре свега, просечних грађана своје нове државе", објашњава Магдалена Кох, професорка славистике на Универзитету Адам Мицкијевич у пољском граду Познању.

Кох је истраживала рад српских списатељица на почетку 20. века и објавила књигу „…када сазремо као култура…".

Она тврди да је Мир-Јам увела много женских ликова „каквих пре ње није било у српској култури".

Од имућних јунакиња, оних зависних од економске моћи мушкарца - оца или супруга, потом студенткиња, самосталних жена које раде као учитељице, секретарице или чиновнице, па све до слушкиња, кројачица и необразованих девојака са села.

После Првог светског рата, у Србији је све више жена читало и оне су могле да се пронађу „у друштвеном огледалу њених романа", каже Кох.

Мир-Јам се свесно одрекла елитног карактера сопствене поруке, приклонивши се просечном читаоцу, тврди Кох.

На тај начин је допринела „демократизацији читања", закључује професорка.

Јунакиње романа Мир-Јам „углавном су жене из грађанске класе у служби идеологије традиционалног брака, које истовремено теже и модерном, урбаном стилу живота", сматра Јелена Лалатовић.

„Нису толико јунакиње, колико друштвени и идеолошки профили, типови", додаје она.

Кох сматра да ови романи имају и образовну функцију за жене, јер приказују промене у послератној средини портретима јунакиња које се школују, самосталне су и развијају таленте.

Лалатовић, међутим, није сагласна и сматра да је Мир-Јам „благо речено, имала противречне идеје о улози жене у друштву".

Иако делује да је подржавала процесе модернизације, „за њу је идеал била предратна Шумадинка", оцењује Лалатовић.

Мир-Јам и на Фејсбуку

Жељка Гинин из Зрењанина покренула је Фејсбук групу посвећену Мир-Јам која данас има близу десет хиљада пратилаца.

Каже да јој је читање романа ове списатељице у 16. години отворило пут ка читању многих других књига.

Данас, 12 година касније, Жељка сматра да су књиге Мир-Јам привлачне млађим генерацијама, јер приказују време у коме се другачије живело, када су „људи били културнији и показивали више поштовања једни према другима, а мушкарци били каваљери".

„Она је била искрена и наивна, али та књижевност није сладуњава", објашњава привлачност романа Мир-Јам.

Жељкине блиске пријатељице нису љубитељке Мир-Јам, али је она, преко странице коју води, упознала много жена са којима размењује мишљења о романима ове списатељице.

Ко је Мир-Јам?

Милица Јаковљевић је рођена 22. априла 1887. у Јагодини, а због природе очевог посла, полицијског начелника, породица се често селила по Србији.

Вишу женску школу је завршила у Крагујевцу, а Учитељску школу у Београду. Радила је као учитељица у селу Криви Вир, у подножју планине Ртањ.

После Првог светског рата, долази у Београд и почиње да ради као новинарка, прво у Новостима, а затим у Недељним илустрацијама, где је касније под псеудонимом у наставцима објављивала романе.

Иако њене јунакиње доживе хепиенд ступањем у брак, Мир-Јам се никада није удала.

Једна је од три новинарке, поред Десе Глишић и Маге Магазиновић, поменуте у монографији о прва два века српског новинарства објављеној 1991. године.

Написала је осам романа и четири збирке приповедака, и била најчитанија списатељица пре Другог светског рата.

Током немачке окупације земље је одбила да ради.

По завршетку рата, није могла да обнови чланство у Удружењу новинара, те је последње године живота провела у беди, а њене књиге су заборављене.

Умрла је 1952. године.

Представа Рањени орао, постављена 1972. на сцени позоришта Атеље 212, била је први знак повратка њеног дела у јавност.

Проказана 'шунд' књижевност

У јеку популарности Мир-Јам, књижевник и надреалистички песник Александар Вучо је писао да су њени романи пуни бесмислених шарених лажа, које читатељке „прочитавају сласно, халапљиво и с напетом пажњом и тумаче узалудно као Делфијско пророчанство".

Нису само мушкарци били критички настројени према Мир-Јам, каже Јелена Лалатовић.

У писму групе младих интелектуалки објављеном у часопису Жена данас 1938. године, потписнице тврде да је „Мир-Јам друштвена креатура, израз нашег жалосног стања, жалосног стања наше омладине средњих слојева, која лута, тражи излаз из несносног стања", подсећа Лалатовић.

Свет који је Мир-Јам описивала срушио се после 1945. године, објашњава Магдалена Кох тумачећи зашто списатељица није одговарала културној политици соцреализма.

„За нову владу, она је била непријатељска икона пропале буржоазије," закључује Кох.

Песник, писац и партизан Оскар Давичо је оценио како „Мир-Јам пише буржујски сентиментално и сладуњаво" на седници Савеза књижевника Југославије 1945. године, подсећа она.

Мир-Јам се може поредити са хрватском списатељицом Маријом Јурић Загорком, такође заборављеном после смрти 1957. године, сматра Кох.

Савремено пажљиво читање млађих критичара је, међутим, променило њену позицију у хрватској књижевној историји, додаје она.

Уз опаску да се наизглед тривијална литература данас другачије вреднује, Кох тврди да Милица Јаковљевић Мир-Јам може и да постане класик српске популарне културе.

Успех на малом екрану српске Џејн Остин

Прву екранизацију дела Мир-Јам урадио је редитељ Милош Радовић 1991. године, снимивши ТВ филм Брод плови за Шангај по роману Самац у браку.

Огроман успех телевизијских адаптација ових љубавних романа дошао је скоро три деценије касније.

Редитељ Здравко Шотра предложио је продукцији Кошутњак филм екранизацију романа Рањени орао.

„Дуго времена се није радила серија из епохе и на телевизији је постојао отпор према томе, али је захваљујући тадашњем директору Александру Тијанићу серија снимљена" објашњава Зоран Јанковић, власник ове продукцијске куће.

Још пет телевизијских серија је снимљено у продукцији Кошутњак филма: Рањени орао (2009), Грех њене мајке (2009) и Непобедиво срце (2012) у режији Здравка Шотре, и Самац у браку (2019) и Једне летње ноћи (2015) редитеља Ивана Стефановића.

„Популарна форма романа у наставцима јако добро се уклапа с поетиком савремених ТВ серија", сматра Магдалена Кох.

Тајну успеха ових серија Јанковић види у начину писања Мир-Јам „пошто њени романи већ имају постављену драматургију, поседују све елементе мелодрамске приче".

Гледаоцима је пријао приказ „златног доба између два рата, узлета нове заједничке државе, зачетка грађанског друштва", објашњава Драган Илић, ТВ критичар недељника Време.

Шотрин препознатљив редитељски рукопис видљив је у романтизованој верзији стварности која обилује историјским детаљима, костими су раскошни, а глумци добри, каже он.

„Те серије нису само намењене женама, оне су имале ширу публику, гледале су их читаве породице" закључује Илић.

Због тематике, али и великог броја ТВ и филмских адаптација, Мир-Јам често пореде са Џејн Остин.

Јелена Лалатовић, међутим, није у потпуности сагласна.

„За разлику од Мир-Јам, Џејн Остин пише са много суптилности и ироније према друштвеним нормама свог доба, а у појединим делима, готово да отворено исмева културу удварања, просидби и брака", оцењује она.

Ипак, сличности између две списатељице, према њеним речима, упућују да теме брака и мушко-женских односа „не говоре ништа унапред о ауторки".

„Важна је позиција из које ауторка приступа теми и како је обрађује", закључује Лалатовић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]