Историја и Србија: Војвода Степа Степановић - скромни командант блиставе каријере

Војвода Степа Степановић припада славној генерацији српских војника, који су се прославили не само на бојном пољу, већ и поштовањем ратних и људских узуса.

Од осталих се разликовао не само по војничкој умешности, већ и скромности која је постала легендарна.

„Значајна и занимљива личност наше историје, али не бих се изненадио да добар део људи на улици данас не би знао да одмах одговори ко је он био", каже историчар Данко Леовац за ББЦ на српском.

А био је много тога.

Војсковођа и министар војске, командант Друге армије у Балканским ратовима и Првом светском рату и доживотни председник Народне одбране.

Ипак, за себе је говорио да су његове личне заслуге у ратовима од 1912-1918 „тако обичне".

„Ја сам само имао срећу да командујем ненадмашним јунацима Друге армије који су извојевали победе, па ако народ те њихове заслуге оличава у мени, као њиховом срећном команданту, ја примам народно одликовање", рекао је на једном пријему 1919.

Овај цитат један је од експоната у његовој кући у београдском насељу Кумодраж која је претворена у музеј.

Церска битка

Један од најзначајнијих војних успеха у каријери била му је победа у бици на Церу, у Западној Србији, која је трајала од 15-24. августа 1914.

„Церска битка је значајна као прва велика победа не само Србије, већ и на страни Савезника", каже историчар Данко Леовац.

Србија није била формално члан Антанте, али јесте била на тој страни.

Антанта је савез који су створиле Русија, Француска и Велика Британија, потом им се придружила и Русија.

Повод за Велики рат било убиство престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914.

А Церска битка одиграла се месец дана касније - током августа.

„Нико није очекивао да ће мала Србија спречити продор Аустроугарске преко Дрине.

„Мислили су да ће војска прошетати до Београда, али их је српска војска изненадила у Церској и касније Kолубарској бици", наводи професор Филозофског факултета.

После командовања у овој бици Степа Степановић добија титулу војводе која се даје за изузетне заслуге појединцима.

„У тој бици чувеној по Марш-маневру Степановић се посебно истакао.

„Успео је војним јединицама и артиљеријом да заобиђе један део аустроугарских трупа, опколи их, артиљеријом гађа и изазове у напад, а другим одморним јединицама практично је срушио њихове линије," описује Леовац.

Фактички, направили су потковицу око непријатеља.

Колико је та победа била значајна показује и проглас краља тим поводом који је недавно објавио Државни архив Србије.

Пре Степе, титулу војводе имао је само његов наставник са Војне академије Радомир Путник, а до краја рата биће их укупно четворица.

Тај чин биће додељен и Живојину Мишићу и Петру Бојовићу.

„Степа је Степа"

Јединствена личност Степе Степановића је била инспирација новосадском публицисти Хаџи Зорану Лазину да о њему напише монодраму.

Када би други војници били изненађени тиме колико војвода Степа није присталица привилегија и почасти, Путник би одговарао „шта се чудите, Степа је Степа".

Тај цитат је Лазин искористио за назив монодраме о славном јунаку српске историје.

„Степа је био на многим функцијама у војсци, у два наврата министар одбране, али пре свега он је био скроман човек.

„Његова каријера није била на силу, он је све постизао марљивим радом, волео је војску и своје војнике и старешине и то ме је привукло њему", каже Лазин за ББЦ.

Добро је познавао српског војника и обичног човека и то је нешто што је непоновљиво, додаје он.

Необична харизма омогућавала му је да једноставним речима придобије поверење људи и покреће их.

„Има много записаних анегтода које показују колико је он био обичан човек, али са великим срцем.

„Није био склон да се хвали, други би од ордења и унапређења правили читав спектакл, он је избегавао да о томе говори", описује Лазин.

По завршетку каријере отишао је да живи у Чачак, где је сам цепао дрва, носио обично сељачко одело и уживао у шетњама крај Мораве.

Постоји анегдота да је половину прве пензије вратио, тврдећи да му је „довољно".

„То је чудо невиђено, он је живео животом обичног човека после тако бриљантне војне каријере.

„Избегавао је одласке у Београд, али краљ (Александар) му је указао велико поштовање - долазио је код њега у Чачак да са њим разговара, да се консултује што није било уобичајено", наводи новосадски правник који је деценије провео у позоришту.

Постоји прича и да му је краљ нудио да буде кум његовом сину - Петру, али је Степановић то одбио, сматрајући да није довољно достојан.

Прихватио је, наводно, да престолонаследника рођеног 1923. само изнесе из цркве.

Ко је био војвода Степа?

Сећање на војводу чува се не само у називима многих школа, улица и чак села у Банату, већ и у његовој родној кући у Кумодражу.

Рођен је 1856. у време кад је ово било село код Београда и ту је завршио и основну четворогодишњу школу.

Степан, од милоште назван Степа, био је трећи син и четврто од петоро деце.

Домаћин куће Александар Владичић за ББЦ каже да је Степина судбина одређена вероватно извлачењем штапића - од три брата, њему је припало да одабере војни позив.

Гимназију уписује у Београду у Капетан Мишином здању, а после пет разреда пребацује се у Артиљеријску школу која ће касније постати Војна академија.

„Док је био у Београду куповао је госпођама потрепштине, како би се издржавао.

„Сам је себи крчио пут кроз живот", каже Владичић.

Знање стечено у клупама војних школа, брзо је имао прилику да примени.

Учествовао је у два српско-турска рата 1876-1878, српско-бугарском рату 1885, два балканска (1912-1913) и Првом светском рату.

„Пола века његове беспрекорне официрске службе припада времену изградње модерне српске државе која се у то време борила за независност, ослобођење и уједињење", стоји у каталогу Музеја у Чачку о Степи Степановићу.

Ту су сакупљена и оригинална војводина писма, али и његов пут како у рату тако и у миру.

„У служби је био врло строг и поуздан, а у приватности врло уздржљив и одмерен", наводи се.

У периодима мира је и предавао на Војној академији, али и у крагујевачкој гимназији где је био наставник фискултуре као искусни „стрелац, гимнастичар, пливач и јахач врло добар".

Степа није много волео стране језике, тек помало служио се немачким, али је волео историју и краснопис.

Боравак у Крагујевцу Степа никад неће заборавити - тамо је упознао љубав свог живота Јелену, ћерку среског начелника Миловановића.

„Миловановић у почетку није одобравао ту љубав, пошто је био ситуиран, а Степа је имао само `сиромашну војничку плату`.

„Међутим, љубав је победила и они су се венчали", задовољно препричава Владичић, са шајкачом на глави - која је крајем 19, и поетком 20. века била капа српских војника, а данас је једно од националних обележја.

Кратку породичну срећу Степановића пореметиће ратне трубе које су одјекивале Балканом - уследио је низ ратова.

„Степа је важио за строгог, а праведног старешину.

„Волео је војнике, залагао се за њих, али их је и гонио да поштују војничку дисциплину", додаје Владичић.

Током Другог балканског рата 1913. Степина Друга армија имала је пресудну улогу у опсади Једрена, важног административног центра Турске.

Сматрало се да је град неосвојив, али се показало супротно, захваљујући Степином умећу и модерном немачком наоружању - хаубицама којима је српска војска располагала.

Османску војску предводио је турски војсковођа Мехмед Шукри паша, који је видевши да нема излаза, наводно лично тражио да се преда војводи Степи Степановићу.

„Степановић није желео да га малтретира, већ их је разоружао, а Шукри паши и његовој пратњи дозволио је да се повуку за Истанбул.

„То је поштовање војничког кодекса и војничке части", наводи Владичић.

У Балканским ратовима су Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска биле прво на истој страни против Турака, али су касније заратили међусобно око поделе територија.

Први балкански рат завршен је Лoндонским споразумом маја 1913. којим је Османска империја готово избачена из Европе, изгубивши Албанију и Македонију, наводи се у енциклопедији Британика.

Велике силе залагале су се за независност Албаније, а македонска територија подељена је међу савезницима.

Убрзо ће уследити Други балкански рат 1913, а све то и политичка криза са Аустроугарском биће увод у Први светски рат 1914.

Низао војне успехе

На јесен те 1914, после Цера, у Колубарској бици вештином Степиног друга са класе са Војне академије Живојина Мишића Србија ће забележити још једну победу.

Ипак, непријатељ је био далеко надмоћнији и опремљенији.

Немачка је међу Централним силама била најмоћнија, Аустроугарска нешто слабија, али обе далеко испред Србије.

Kада су наредне године појачани притисци на Србију, укључивањем Бугарске у рат, српска Врховна команда одлучује да се повуче преко Албаније.

Највећи део народа, ипак, остаје у Србији, између осталих и Степина породица, супруга и две ћерке.

После избеглиштва на грчком острву Крфу, Степановић је учествовао у реорганизацији војске на Солунском фронту и набавци новог оружја од савезника.

Истакао се у бици на Кајмакчалану 1916. године, на данашњој македонској граници са Грчком.

„Остварили су ту изузетан успех, заузевши Кајмакчалан што се сматрало малтене немогућим, јер су ту били бугарски и немачки топови који су штитили читав реон.

„Кад су кренули у јуриш већина савезника је мислила да је то једна лудачка мисија, међутим они су супели", наводи историчар Данко Леовац.

И приликом пробоја Солунског фронта 1918. колеге и тада већ војводе Мишић и Степановић низали су успехе.

„Степина Армија која је међу првима кренула у пробој, успела је да избаци Бугарску из рата, да врло брзо за две недеље потпишу капитуалцију.

„Ишли су даље преко Косова и Рашке ка Сарајеву, они су први ушли и ослободили Сарајево и делове Босне", каже историчар.

Тамо је боравио наредних годину дана као први командант те области после демобилизације војске.

Аутор публикације чачанског музеја Радивоје Бојовић наводи и податак да је после рата 1918. Степановић свечано дочекан у Сарајеву, а да су му свирали „Боже правде" и Хеј Словени".

Постао је почасни грађанин и Сарајева и Тузле.

У једном од ретких интервјуа у јесен те године на питање о уређењу државе Срба, Хрвата и Словенаца која је била у настајању одговорио је да је то ствар политике, а да он „није политичар".

„Држим да ће се уређење извести на темељу Крфске декларације, али могу поуздано рећи да ће држава Срба, Хрвата и Словенаца бити основана на потпуно демократској основи, где ће појединац бити потпуно заштићен, исто тако свака вјероисповест и све племенске особине.

„Нарочито наглашујем да Србија улази у ту државу без икаквих претензија на првенство, без икакве намјере да води хегемонију", цитирано је у каталогу.

Пензија у Чачку

Чачак се и даље с поносом сећа славног војводе, који је пензионерске дане провео у њиховом граду.

То је била читава деценија од 1919. све до смрти 1929. године.

Овај период је посветио породици.

„Сатима би седео у хладу дворишта где су били столица и сто које је донео са Солунског фронта.

„Уживао је у воћу и цвећу које је гајио у башти и шетао поред Мораве", описује Делфина Рајић из чачанског музеја.

На позиве да присуствује обележавању годишњица или пријемима одговарао би писмом, жалећи се на лоше здравље.

Није био ни на десетогодишњици Церске битке 1924.

„`Све за отаџбину, отаџбину ни за шта`, рекао је Степановић једном приликом", цитира Владичић, описујући скромност војводе.

Одбио је и понуду да 1926. буде председник Владе, истиче он.

По одласку у пензију, није желео ни возача и на накнаде - од државе је тражио само кобилу Вилу која је већ била ослепела.

„Она му је била сапутник и друг цео Први рат", каже Владичић.

„Уместо виле на Дедињу, одабрао је Вилу", писале су Новости.

Та кобила вукла је, наводно, и његов ковчег на сахрани.

Краљ био на сахрани

Преминуо је 27. априла 1929, а два дана касније сахрањен је са највишим државним почастима.

„Кад видите ко је све присуствовао сахрани, јасно је колико је то био важан догађај за Чачак тог периода", каже Делфина Рајић из Музеја у Чачку.

На вечни починак испратили су га врховни командант краљ Александар Први Карађорђевић, чланови Владе, официрског кора, ратни другови и неколико хиљада сународника.

„Са собом је понео неколико одликовања и малу криву сабљу поклон официра шестог пука најдражи дар који је добио.

„Сахрањен је на чачанском гробљу у гробници коју је сам себи подигао", истиче Рајић.

На гробу је рељеф са његовим ликом, а постоји и спомен плоча на фасади куће у којој је живео.

Чачак се одужио Степи и подизањем споменика на Церу испред зграде поште, скулптура је у стојећем ставу изливена је у бронзи, академске вајарке Дринке Радовановић.

И у Београду велика улица на Вождовцу носи његово име, као и недавно изграђено насеље у Кумодражу.

Јунаци о којима се није много говорило

Хаџи Зоран Лазин је рођен 1953. године и припада генерацији која је стасавала у комунистичкој Југославији, када се, тврди он, о јунацима Првог светског рата није много говорило.

О догађајима из тог периода сазнавао је у породичним причама.

„Да нисам имао мога деку који је мобилисан у аустроугаску војску и о коме целог рата бака није знала ништа, јер се водио као нестао - не бисмо знали ништа.

„А он је прешао на српску страну и вратио се са победничком војском и одликовањима у Србију", с поносом истиче Лазин.

Многи припадници балканских народа били су у војсци Аустроугарске чија територија до 1914. заузимала значајан део тих простора.

„Нажалост и на нашу срамоту, о војводама и јунацима се није учило, били су маргинализовани - то је био дугачак период помрачења сунца", каже сликовито овај пензионер.

Управо желећи да то промени, написао је монодраму Степа је Степа, коју је пре пандемије требало да игра првак Српског народнох позоришта Миодраг Петровић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]