Први светски рат: Сјај и беда немачког ратног гробља у Смедереву

На свега десетак минута хода од строгог центра Смедерева, пре стотинак година уздизао се осам метара висок велелепни споменик подигнут у част немачких војника погинулих у Првом светском рату окружен хиљадама хумки.

Била је ту и капела која је касније претворена у вајарски атеље, а под комунистима је цео простор преуређен у парк. На месту где почива нешто мање од 5.000 војника и ратних заробљеника, не постоји никаква спомен-плоча, па ни табла.

Башта смедеревског кафића у коме тог раног јулског јутра седимо је пуна људи - као и цео град, уосталом; четвртак је традиционално пијачни дан у Смедереву. Оближња такси станица и аутобуско стајалиште врве од света са кесама и торбама.

Мислите ли да људи у Смедереву знају да је Пионирски парк заправо Немачко ратно гробље, питам Бранка Дукића, пензионисаног професора математике и информатике и пасионираног љубитеља завичајне историје.

„Само стари људи знају, и све је мање оних који могу да имају неку успомену о томе, природно, због година," каже Дукић.

Када је пре неколико година пронашао разгледнице из Првог светског рата са мотивима Немачког ратног гробља у његовом родном Смедереву, почео је детаљније да истражује тему и 2010. издао књигу Немачко ратно гробље у Смедереву. Један примерак је на столу испред нас.

„Једна од мојих намера са том књигом је била да покренем нешто", каже он за ББЦ на српском.

„Осећам и људску и грађанску срамоту због тога на шта гробље личи, а онда кад сам видео како је изгледало раније, било ме још више срамота.

„Мене су ту водили да учим да скијам, у Пионирски парк. А нисам знао да је ту гробље, као што огромна већина људи у Смедереву то и даље не зна, нажалост", додаје Дукић.

У Србији постоји неколико места на којима су сахрањивани немачки војници. Многа су једнако запуштена као смедеревско гробље.

Председник Србије Александар Вучић најавио је 2018. године потписивање споразума са Немачком о заштити гробова и војних меморијала.

Из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, међутим, нису одговорили на питања ББЦ-ја о овом споразуму.

Немачка комисија за војна гробља из Касела стара се о гробљима немачких војника у Европи и на северу Африке. Комисија до објављивања текста није одговорила на питања ББЦ-ја о гробљима у Србији.

Заборављено гробље

Прве хумке на овом гробљу појавиле су се убрзо након окупације Смедерева у Првом светском рату у октобру 1915.

Овде је сахрањено 4.593 војника - највише Румуна и Немаца, али 67 војника из Србије, 373 из Русије, десет из Француске и један енглески војник, показују подаци Немачког народног савеза за старање о ратним гробовима.

Овде су сахрањивани и војници током Другог светског рата, као и они који су погинули у експлозији муниције у смедеревској тврђави јуна 1941, али у много мањем броју него током Великог рата.

Након 1945. године, нове комунистичке власти претвориле су гробље у Пионирски парк.

Временом је нехајно и озлојеђено становништво покрало гвоздене крстове, а већ средином педесетих локалне власти су познатом смедеревском академском вајару Селимиру Јовановићу Селету уступиле капелу на коришћење.

Данас, 104 године од настанка гробља, овај простор личи на све сем на место на ком је сахрањено готово пет хиљада људи: крстова већ одавно нема, а капела служи као јавни тоалет онима који реше да прескоче жбуње, коров, траву, а можда и понеку змију, како би до ње дошли.

Пут до гробља проходан је само из правца старог смедеревског гробља на које се једном страном наслања.

Сјај...

Немачко ратно гробље у Смедереву није одувек било у оваквом стању. Гробље је било чест мотив на немачким разгледницама штампаним у време Великог рата.

„Почевши од 1916. то је био један фантастично сређен простор, када су сви гробови били одржавани и јасно обележени, са крстовима, кад је тај споменик изгледао заиста репрезентативно. Огроман, преко осам метара", каже Дукић.

Споменик о коме говори преживео је тек неколико година: урушио се између два светска рата.

Иако су постојали прописи о одржавању гробља, оно је после Првог рата запуштено - што због немара локалних и југословенских власти, што због мржње народа према Немцима.

Бригу је водило Коло српских сестара у Смедереву, али су и њихове могућности биле прилично ограничене.

Када се Први светски рат завршио, власништво над поседом пренето је са југословенске владе на Немачки народни савез за старање о ратним гробовима.

Између два рата, гробље је неколико пута обнављано, изграђена је кућа за чувара, као и велелепна капела са седам мозаика, лантерном и бронзаним крстом на врху.

Направљена је од црвенкастог пешчаника донетог из најдуже немачке реке Весер, а у њој се налазио бронзани саркофаг тежак 350 килограма и мермерне плоче са урезаним именима идентификованих немачких војника.

Народни савез је обнављао и водио рачуна и о другим немачким гробљима на територији Србије.

...и беда

Међутим, Други светски рат значио је и обнављање мржње и непријатељства према Немцима, а комунисти су убрзо након 1945. читав простор национализовали.

„Питали сте малопре колико се људи сећа тог простора, ево ја познајем једног старијег човека од 92 године који памти да су после Другог светског рата младићи попут њега ишли и чупали гвоздене крстове.

„Нико се томе није противио, то није било ограђено. Мало по мало то се разграђивало и на крају је то било све поравнато без и једног крста и већ сад видите да ту нема гробља, нема обележја", каже Дукић.

Крајем педесетих година, капела је постала вајарски атеље Селимира Јовановића Селета уз амин локалних власти.

Јовановић је поскидао мозаике, срушио лантерну и крст, скинуо вратнице од гвожђа прављене у Немачкој и поставио обична стаклена врата.

Иако је вајар тврдио да немачких костију на том простору више нема, не постоје докази о ексхумацији и премештању посмртних остатака војника сахрањених на овом гробљу.

„Више од 4.500 људи је огроман број и да се све то измести и да не постоји никакав траг и да се нико тога не сећа, то је немогуће.

„Није то десетак гробова, па смо дошли, ископали и пренели. И то би се записало", убеђен је Дукић.

Шта сада?

Простор гробља је под ингеренцијом Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву. Спада у просторе обухваћене категоријом „претходне заштите" која је најнижи ниво заштите, каже за ББЦ на српском в.д. директора ове институције Дејан Радовановић.

Радовановић каже да сређивање војног гробља коче бројни проблеми, попут мањка техничких и финансијских средстава самог Завода, али и закони који се не примењују доследно и нису међусобно усаглашени.

Додатан проблем представља и питање власништва, а све то треба да се реши на међудржавном нивоу, каже Радовановић.

„Најпре треба да се крене од решавања питања власништва. Ако је 1930-их гробље одржавала Југославија у сарадњи са Немачком, па се појавило то удружење које још постоји и које је било власник, неприлично би било да се они не укључе.

„Сигуран сам да постоји добра воља али се лута у том тражењу ингеренција, тактике и приступа и чим треба да спојите више чинилаца, настаје проблем", каже Радовановић и додаје да би у том случају и Завод био укључен као институција која даје сагласност и надгледа реализацију пројекта.

Култура заборављања?

Немачка гробља из Првог светског рата постојала су у многим градовима, али и мањим местима широм Србије.

Како је њихово одржавање изискивало значајна финансијска средства, у периоду између 1920 и 1930. године, вршиле су се ексхумације и гробља су груписана у већим градовима.

Тако их данас, поред овог у Смедереву, има још и у Београду, Нишу, Панчеву и селу Багрдан недалеко од Јагодине, каже за ББЦ на српском публициста Бранко Богдановић, аутор књиге Велики рат: Записано у камену.

За разлику од француског, италијанског, британског и аустро-угарског гробља која су обновљена и у пристојном стању, немачка ратна гробља по Србији су и даље махом запуштена, објашњава Богдановић.

Најбољи пример за то су смедеревско и београдско гробље.

Један од разлога јесте и наредба југословенског министарства унутрашњих послова из 1945, да се „гробља или хумке фашистичких окупатора уклоне и сравне са земљом, тако да се збрише сваки траг њиховог постојања и уклоне трагови који би подсећали на мрског окупатора".

„Нису правили у то време разлику између гробаља из Првог и Другог светског рата, то је та погрешка, нису консултовани довољно стручни људи, или се није обраћала пажња на то, и тада долази до највеће девастације тих гробова", каже Богдановић, додајући да је реч о непроцењивој штети.

„Само је на [немачком војничком гробљу] Бановом Брду сахрањено преко 2.000 Немаца. Са њима су сахрањени и Срби", додаје.

Ипак, за разлику од смедеревског, на београдском гробљу се и даље налазе два споменика подигнута по наредби команданта немачке војске, маршала Аугуста фон Мекензена - један подигнут у част немачких војника, други - српских.

Иако је Србија у обавези да се брине о ратним меморијалима припадника других држава, власти то не раде, сматра Богдановић и додаје да праве иницијативе нема ни из Немачке.

„Ми стално радимо неке пројекте око обнове тих гробаља, али се конкретно ништа не чини.

„Мислим, ако ништа друго, да би то била изванредна туристичка атракција. У Француској, на западном фронту [немачка гробља] су најпосећенија места где читаве групе туриста долазе", каже Богдановић.

Шта стање свих тих ратних гробаља у Србији говори о нашој култури сећања, питам.

„Па ето то, управо то", каже Богдановић, уз иронични осмех.

„Наслов моје књиге је Записано у камену, а испада да чак и ако је у камену записано, није дуговечно и не остаје у нашој култури сећања, нажалост".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]