Србија и историја: Капетан Миша Анастасијевић - подунавски Ротшилд, добротвор и помало политичар

Прва асоцијација на Капетана Мишу Анастасијевића већини је, вероватно, зграда Ректората Београдског универзитета коју је поклонио отаџбини, али изместите се за тренутак из престонице - низводно.

Замислите зелене брежуљке који окружују Дунав - у Ђердапској клисури.

Ту на десној обали реке почиње прича о по много чему јединственом бродовласнику, трговцу, политичару и задужбинару 19. века, који није био само најимућнији човек у Србији, већ је сматран и једним од најбогатијих у Европи.

„Налазимо се на Капетан Мишином брегу, на једном од најлепших места у срцу Ђердапске клисуре, одакле је капетан Миша Анастасијевић гледао низводно да ли стижу његови бродови и барке које су биле натоварене сољу и јеленским роговима.

„Овај велики српски доброчинитељ, хуманиста, трговац и привредник, који је у српском народу познат само по згради ректората, има бриљантну животну каријеру и зато завређује да се о њему мало више зна", каже за ББЦ Жика Стефановић Босоног, вајар и власник ресторана Капетан Мишин брег код Доњег Милановца.

Да се о њему данас мало зна, посебно међу млађим људима, уверен је и професор Филозофског факултета на одељењу за историју Данко Леовац.

„То је можда наша трагедија што се не сећамо и не придајемо довољно значаја тако истакнутим личностима, не само капетану Миши Анастасијевићу, већ и многим другим који су урадили много за добробит читавог народа", каже Леовац за ББЦ.

Со и јеленски рогови

Жику Стефановића из Доњег Милановца и капетана Мишу не веже крвно сродство, већ локација.

Његова породица се 1956. кад им је изгорела кућа у близини, доселила на брежуљак који је 100 година раније био део једног од Анастасијевићевих имања.

Овај уметник је последњих деценија проучавао живот чувеног сународника.

И данас чува успомену на њега, са радошћу причајући гостима ресторана причу о капетану Миши док стоји бос на трави.

Миша Анастасијевић се родио 24. фебруара 1803. на острву Пореч које је потопљено седамдесетих година 20. века приликом изградње хидроелектране Ђердап.

Рано је изгубио родитеље и морао је да ради тешке физичке послове да би се прехранио, вукао је чамце и радио на пристаништу.

Сиромашни дечак, цинцарског порекла, брзо је научио и да чита и пише и већ са 14 година постаје цариник на скели.

Тада постаје трговац и то ће остати до краја живота, који се вазда преплитао са Дунавом.

Поред стоке, со и јеленски рогови су два артикла које је Анастасијевић увозио из Румуније и обезбедио себи позамашну зараду.

„Са изузетним осећајем увезао је велику количину јефтиних јеленских рогова, а није знао шта ће с њима, али му трговачко чуло говори да ће их уновчити.

„Убрзо у Аустроугарској постаје мода да се зидају виле и као украси стављају јеленски рогови, Миша их прода и стекне огромно богатство", прича Стефановић.

И у наредним годинама трговао је роговима јер су коришћени у индустрији дугмади, додаје.

У то време Србијом влада кнез Милош Обреновић, а Миша Анастасијевић се са 23 године 1826. жени Христином, чији је брат био писар код кнеза.

Политичке везе помоћи ће му да разграна посао.

„Временом ће Миша, уз Милошеву сагласност и интерес, и са чином капетана, постати човек који у потпуности контролише најуноснију трговину Дунавом - извоз стоке у Аустрију и увоз соли из Влашке и Молдавије, да би по окончању Милошеве прве владе и одласка у изгнанство (1839) сав приход усмеравао у своје руке", пише историчарка и кустоскиња Историјског музеја Србије Зорица Јанковић за Време.

Влашка се налазила на просторима данашње Румуније и Молдавије.

Власник мултинационалне компаније

Капетан Миша Анастасијевић постаје и богати земљопоседник и власник оног што се данас назива мултинационалом компанијом, али је и имао и готовог новца - доста.

У тексту поводом 125 година од смрти Анастасијевића историчарка Зорица Јанковић навела је да је овај „најбогатији Србин 19. века био власник девет великих имања - спахилука у Влашкој, 23 бродске агенције које контролишу сав промет Дунавом од Београда до ушћа, најмање 74 брода за превоз соли, као и бројних стоваришта у многим подунавским и посавским градовима.

„Kомпанија је запошљавала око десет хиљада људи, а Мишина готовина се процењивала на 1,5 милиона дуката цесарских - толико да од те огромне суме новца, без ризика, два пута позајмљује новац државној каси Молдавије.

„Тада, с правом, добија и надимак 'Подунавски Ротшилд'", наводи Јанковић.

Ротшилди, породица пореклом из Немачке, у историји је запамћена као моћна банкарска династија која је врхунац богатства и славе досегла у 19. веку и готово 200 година имала велики утицај на привредну и политичку историју Европе, наводи енциклопедија Британика.

Историчар Данко Леовац сматра да је тешко наћи паралелу са модерним временом у Србији, али да би Анастасијевић данас он био „врло, врло богати милионер".

„Та позајмица Молдавији је занимљивост која је прилично незапажена, а врло је симптоматична.

„Можете мислити колико је богатство кад један човек може да позајми новац једној држави", истиче професор Леовац.

Један од првих који је капетана Мишу поредио са модерним тајкунима је публициста Момчило Ђорговић у тексту у Данасу, наводећи да „највећа богатства настају у спрези са државом, ма колико њени грађани били сиромашни".

У критичком тексту показује хладну и прорачанату страну трговца, трудећи се да направи отклон од „легенде" о Миши.

„Милош је брзо видео да је Миша окретан и суров бизнисмен, лукав и опрезан, иницијативан и упоран, на паре крвожедан попут вука.

„Укључио га је у сопствене послове, и убрзо је Миша, кога Милош титулише капетаном, касније и мајором, добио по препоруци кнеза из Народне касе позајмицу од хиљаду дуката", наводи Ђорговић.

Како Миша постаје капетан?

Када је због честих поплава кнез Милош одлучио да Пореч исели и људе насели на десној обали Дунава у новој вароши која је носила име по његовом сину првенцу Милану, чврсто је решио да један од становника буде и Миша Анастасијевић.

„То слови за једно од првих урбаних насеља на Балкану, јер је Милош дао налог да се раде улице под правим углом.

„Ипак, Миша не жели да се сели, јер је врло везан за острво пошто су му тамо сахрањени и отац и мајка, да га одобровољи Милош га 1833. унапређује у чин дунавског капетана и даје му да контролише пловидбу Дунавом", прича Жика Стефановић.

Тада се Миша сели подно данашњег Капетан Мишиног брега, купује воћњак и гради кућу.

Касније ће добити и титулу мајора.

Шта каже историја?

За свакога се могу навести позитивне и негативне стране, али свакако позитивне овде односе превагу, истиче професор Леовац.

„У самој трговини и шпекулацијама сигурно је било људи које је Миша оштетио на неки начин, детаљније се нико није бавио архивским истраживањем његовог живота", каже он.

Као могуће изворе помиње архиве Аустроугарске и Румуније, као и забелешке њихових тајних служби које су „помно пратиле делатност свих истакнутих личности, између осталих и Мише Анастасијевића".

„Негативне су, можда, његово политичко деловање и потајна жеља да зета доведе на престо 1858. године, али то је само једна од епизода у његовом животу", додаје Леовац.

Замало кнежевски таст

„Миша је доста контроверзан, ортак је са Милошем, стално је са влашћу, а стално је против ње", наводи и Жика Стефановић.

Када је династија Карађорђевић 1842. сменила Обреновиће с власти, Миша Анастасијевић је учествовао у свргавању.

„На власт долази Александар Карађорђевић, Милош напушта земљу, а Миша му даје 40.000 дуката да му се нађе у белом свету", истиче Стефановић.

Велелепно здање данашњег ректората, које је поклонио народу и „отечеству", како на њој пише, зидао је за друге намене - да буде двор.

Осмислио је да би у династичким превирањима било добро да његов зет Карађорђевић смени стрица и да му тако ћерка постане кнегиња.

Капетан Миша је имао пет ћерки и све су биле удате за виђене Србе тог времена, а најмлађа Сара за Ђорђа Карађорђевића, унука вожда Карађорђа - вође Првог српског устанка, коме је тадашњи владар био стриц.

Политичке околности му назглед иду на руку, дешава се Светоандрејска скупштина 1858.

Кнез Александар Карађорђевић под притиском опозиције тад напушта кнежевску позицију, али уместо да га наследи синовац, како је Анастасијевић прижељкивао, власт поново прелази у руке Обреновића.

„Капетан Миша као културан човек није желео да предложи зета за наследника, очекујући да ће то неко други да уради.

„Међутим, представници Народне радикалне странке какви су гласни, почињу да вичу - хоћемо Милоша за владара - и изгласа се повратак Обреновића на престо", тврди Стефановић.

По повратку на престо 1858. једна од првих одлука Милоша Обреновића је да ухапси Мишу Анастасијевића и после три дана проведена иза решетака он одлази из земље.

Сахрањен у Румунији

Сели се у Румунију где остаје до смрти 27. јануара 1885.

Био је власник бројних имања и некретнина на Балкану, те је сахрањен у цркви Светог Михајла на његовом румунском имању у селу Клежани.

Ипак после његове смрти, мало шта је остало у рукама породице.

„Kрајем 19. века Милан Ђ. Милићевић је забележио да `ниједан Србин до сада није могао рећи да је, за свога века, зарадио толико колико је био зарадио Kапетан Миша`.

„Хроничари тврде да је у часу његове смрти имовина вредела око 20 милиона франака у злату, а да су његови наследници у двадесети век ушли као пуки сиромаси.

Све је отишло, кажу, на путовање, тоалете, коцку на тркама, стране бање и кокоте…", наводи публициста Момчило Ђорговић.

Помагао сиромашнима, давао стипендије и миразе

Капетан Миша није само поклонио зграду свом народу, већ је сиромашнима давао новац, а неким трговцима или истакнутим личностима опраштао дугове.

Као пример, професор Данко Леовац наводи случај државника Илије Гарашанина коме је Миша опростио дуг од 8.000 дуката.

Лично се у писму одрекао његове министарске куће која би му следовала за те паре.

„Његово доброчинство мери се у хиљадама и хиљадама дуката које дао", каже Леовац.

Постоји, додаје, доста доказа о доброчинству Капетана Мише Анастасијевића, не само кад је реч о здању, „што је најзначајније враћање његовог дуга отаџбини".

У Капетан Мишином здању, пре Ректората, била је смештена и Велика школа, претеча Београдског универзитета, Прва гимназија и просторије Министарства просвете.

„Било је и хиљаду других, условно речено, мањих ствари - помогао је оснивање бројних школа, у Влашкој и у Београду, као и бројне сиромашне ученике и давао им стипендије", каже Леовац.

Помагао је штампање српских писаца и био међу оснивачима Београдског читалишта - прве јавне читаонице у обновљеној Србији где су људи долазили да читају новине и књиге.

„У месту Клежањ, на 40 километара од Букурешта, имао је летњу резиденцију и тамо је имао приватну школу и интернат, где је бесплатно школовао сваке године по 40 дечака и девојчица.

„Сиромашној девојци са ових простора које је стасала за удају Миша би давао паре за мираз да се лепо и спокојно уда", истиче вајар Стефановић.

Додаје да је Мишина племенитост његова стална инспирација.

Данас се име Капетана Мише Анастасијевића чује редовно, не само поводом здања или годишњица рођења и смрти, већ захваљујући награди која се сваке године додељује за најуспешније појединце, предузетнике и институције у Србији.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]