Србија, историја и политика: Од Мирослављевог јеванђеља до иконе и Додика

Када је недавно избио дипломатски скандал јер је председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик поклонио руском шефу дипломатије Сергеју Лаврову триста година стару икону за коју се испоставило да је власништво Украјине - помоћ је затражена и од Интерпола.

Уместо скандала, у пријатељском тону су се пре више од годину дана челници Србије и Русије договорили да Москва врати 166. страницу Мирослављевог јеванђеља, а да ће заузврат добити седам слика руског уметника Николаја Рериха, иако их је он поклонио српском музеју.

Ту страницу однео је током посете Хиландару 1846. године руски архимандрит, а касније и владика кијевски Порфирије Успенски.

Примопредаја, иако више пута најављена, и даље није остварена, потврђено је за ББЦ из Народног музеја, где се чува најстарији српски илустровани ћирилични рукопис из 12. века.

Шта знамо о Мирослављевом јеванђељу?

Настало је током 1180-тих година и служило за верске обреде у свечаним приликама.

Запис на последњем листу јеванђеља сведочи да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање.

У изради Јеванђелистара учествовала су најмање четири човека, двојица писара и двојица илуминатора.

Вероватно су били монаси, наводи се на сајту Мирослављево јеванђеље.

Украшено је иницијалима са фантастичним мотивима биљки и животиња и необичним људским представама и управо те минијатуре и калиграфија чине ово врхунским уметничким делом.

Памћење света

Ово изузетно дело је на Унесковој листи Памћење света од 2005. године јер представља сведочанство о преплитању утицаја средњевековне уметности Истока и Запада, односно византијског и романичког стила.

„Лепотом и јединственошћу Мирослављево јеванђеље утицало је на касније рукописе овог региона, као и средњевековне Европе.

„Овај рукопис представља најзначајније и најдрагоценије културно наслеђе Србије", наводи се на сајту Унеска.

Вељко Топаловић, који је последњих 25 година живота посветио изради што верније копије овог монументалног дела, каже да „српски краљеви и руски цареви нису направили тако величанствена јеванђеља или бар нису сачувана" .

„Није само реч о формату, већ и о његовом историјату. Сама израда такве књиге, по проценама британских стручњака, коштала је као изградња једног мањег града у Србији.

„Можда као две тврђаве Голубац, зато сматрам да је то био државотворни пројекат тадашњих владара", наводи Топаловић за ББЦ на српском.

Јеванђеље је, за осам векова постојања преживело бројне владаре и државе, а неко време је и нетрагом нестајало.

Најпре, поклоњено је задужбини кнеза Мирослава - цркви светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, на територији данашње Црне Горе, одакле одлази на Хиландар.

Тамо се најдуже чувало - готово седам векова.

Претпоставља се да је рукопис на Свету гору однео велики жупан Стефан Немања, оснивач Хиландара.

Родоначелник лозе Немањића на Светој гори је провео и последњи део живота као монах Симеон.

Чињенице о Мирослављевом јеванђељу

Извор: Народни музеј Србије

Невероватно путешествије Мирослављевог јеванђеља

Мирослављево јеванђеље креће на пут 1896. године, када монаси одлучују да га поклоне српском краљу Александру Обреновићу приликом његове посете Хиландару.

Манастир је у то време био у дуговима, те је договорено да их краљ измири, а заузврат је добио овај и други важан документ - Оснивачку повељу Стефана Немање.

„Могу да разумем зашто је краљ Александар пожелео да има Мирослављево јеванђеље, али зашто му је требала Оснивачка повеља Хиландара - што је нека врста крштенице манастира, није ми јасно.

„А можда је управо егоизам српских владара помогао да се рукопис сачува", истиче Топаловић.

После Мајског преврата 1903. године, у ком су убијени краљ Александар и краљица Драга, Јеванђеље је украдено и губи му се сваки траг до 1915. када га библиотекар краља из друге династије Карађорђевића случајно проналази.

„Испоставило се да је Јеванђеље све време било у Тополи код краља Петра и претпостављам да га је он наменио за своју задужбину Цркву Светог Ђорђа на Опленцу", истиче Топаловић.

Током Првог светског рата, српска војска га је током повлачења носила са собом преко Албаније до Kрфа, као благо државне ризнице.

Као други пример „себичлука" овадшњих властодржаца Топаловић наводи потез кнеза Павла, који је после атентата на његовог брата од стрица краља Александра у Марсеју постао кнез намесник.

„Кнез Павле Мирослављево јеванђеље 1935. поклања самом себи, тачније Музеју кнеза Павла.

„Захваљујући томе Јеванђеље се није нашло у Народној библиотеци када је 1941. бомбардована", каже Топаловић.

И трећи пут је рукопис замало избегао страдање.

Током Другог светског рата, чувало се сакривено испод олтара манастира Рача на Дрини.

Године 1943. изнето је одатле само неколико дана пре него што су до темеља спаљене све манастирске зграде.

Данас се налази у Народном музеју у Београду, осим листа 166. који је у Националној библиотеци у Санкт Петербургу.

Фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, пак, налази се не само у бројним манастирима и црквама, већ и у неким од најзначајнијих светских библиотека.

„Фототипско издање личи на оригинал, а факсимил тежи да буде што истоветнији оригиналу", објашњава Топаловић.

Прво фототипско издање урађено је 1897. у царској штампарији у Бечу, о трошку краља Александра Обреновића, а друго - читав век касније.

Удружени издавачи, Ауторско-издавачка задруга „Досије" и Службени лист СРЈ, 1993. године почели су самоиницијативно, без коришћења буџетског новца, са прикупљањем материјала за тај подухват.

Одштампано је у Јоханесбургу, у Јужноафричкој Републици, 1998. године.

„Председник (Александар) Вучић је положио заклетву на нашем факсимилу из 1998", додаје Топаловић.

Плакао кад га је узео

Јеванђеље је могуће видети само десет дана годишње кад се отвара просторија у којој се чува у Народном музеју, а релативно мали број стручњака га је држао у рукама.

Топаловић је међу њима и каже да је „много лакше него што би се претпоставило, јер се временом исушило".

„Други утисак је да су странице толико очуване као да је ново, пергамент је остао бео."

Топаловић је са сарадницима недавно урадио златни факсимил - скупоцено издање са златотиском - у једној штампарији у Аустрији.

„У тај посао уложио сам паре зарађене на коњским тркама, а после су се придружили и многи други, али не и држава.

„То је једини факсимил на свету који има верну репродукцију осликавања на злату", додаје.

Преплитање политике и културе

Преплитање политике и културног наслеђа је велика тема свуда у свету, па и на Балкану.

Деценијама се води расправа између Грчке и Велике Британије о деловима скулптуре са зида Партенона - такозваног фриза који се налази у Британском музеју.

Фидијине скулптуре старе више од 2.250 година почетком 1800-тих у Велику Британију донео је Томас Брус, лорд од Елгина, дипломата и љубитељ уметнина у жељи да их спасе од уништавања.

„Елгин је веровао да је скулптуре сачувао од даљег пропадања", рекао је пре неколико година Нил Мекгрегор директор Британског музеја у коме се ова уметничка дела и даље чувају, упркос противљењу Грка.

„Музеј света, за свет", тако је Мекгрегор описао ову институцију, писао је ББЦ.

„Ту се види и доминација силе, у овом случају Енглеске, која не жели то да врати, иако је свакоме јасно да је фриз интегрални део Партенона.

„Политичари свесно или несвесно манипулишу културним наслеђем, тргују, користе га за дипломатске победе", наводи историчар уметности Ненад Макуљевић.

Кроз културно благо, каже историчар уметности, показује се колико су компликовани односи и Србије и Русије и Русије или Републике Српске.

„Слушамо о хиљадугодишњем пријатељствима, а видимо да то не иде тако.

„Траже седам (слика) Рериха за један лист који су могли да поклоне Србији.

„Нико од колега, историчара уметности није подржао размену за тај лист из Јеванђеља, јер тај лист интегрално припада рукопису који је у Београду, већ је политика преузела да се бави тиме, а немају добре консултанте и то некад буде катастрофално по нас", закључује Макуљевић, професор Филозофског факултета у Београду.

Икона из Украјине

Иако у ова два случаја суделују наизглед слични актери - Србија, Русија, Украјина и културна блага - „те приче нису ни сличне и то треба раздвојити", наводи Макуљевић .

„Страница Мирослављевог јеванђеља је однета у 19. веку са територије која је била под Османском империјом и однета је незаконито, према оном што ми знамо, да би се проучавало.

„То после чак није било прикривано, лист је добро познат, излаган и никакве дискусије о томе нема", наводи професор.

„Ово са иконом је сасвим другачија прича, она је евидентирана негде у Украјини и очигледно није могла да дође тек тако било где, па ни у Босну", објашњава он.

Да је Додик поклонио Лаврову позлаћену икону Светог Николе објавили су његови партијски сарадници, заједно са фотографијом агенције Срна - на којој се види полеђина с печатом.

Евидентирани материјал подразумева да је тај предмет завела нека надлежна институција - музеј или завод за заштиту споменика.

„Неко је чак тај печат демонстрирао, не знам шта су хтели тиме.

„Да нису показали, нико не би могао ни да зна шта је", наводи Макуљевић.

По правилу такве уметнине се не отуђују, већ улазе у корпус блага културне баштине, додаје.

„Мени је то потпуно неразумљиво, као кад у антикварници хоћете да купите књигу, а унутра стоји печат библиотеке, немате дилему да је та књига украдена и то онда заобиђете", истиче Макуљевић.

Шта знамо о икони?

На икони је, како је наведено, печат Одеске регионалне комисије за заштиту споменика материјалне културе и природе, која је основана 1926. године у Одеском историјско-археолошком музеју.

Из Додиковог кабинета је саопштено да „икона није украдена", већ је породично власништво.

Ипак, то не искључује једно друго, упозорава професор.

„Могуће је да је из неке збирке узето, не верујем да је Совјетски савез пописивао иконе у приватном власништву.

„Чим су (Руси) решили да врате икону, могуће је да руски стручњаци имају евиденцију о томе, јер то је била једна држава, а и данас имају добре стручњаке и институције", наводи Макуљевић.

Шта је рекао Додик, а шта Украјина?

По напуштању болнице у Бањалуци у којој се лечио од корона вируса, Додик је рекао да су „медији из Федерације БиХ направили лажну причу" и да „Украјина никада није поставила питање њеног нестанка".

„И дан данас органи Украјине је нису тражили. Амбасадор Украјине је рекао (да је истрага) на бази 'медијских извештаја', дакле ваших лажи. Икона је ту.

„Лавров је сматрао да треба да је врати. Она је ту. Нисам био у прилици раније, али позваћу људе који су ми икону дали и јавно ћу им вратити, а они нека објашњавају," рекао је Додик на конференцији за новинаре у уторак, 5. јануара.

Подвукао је да „ништа инкриминисано у томе нема" и рекао да се ради о „породичној икони."

Није прецизирао о којој породици је реч.

На то је дан касније реаговао украјински шеф дипломатије.

„Украјинска икона опекла је руке чак и искусним циничним руским дипломатама који су је се одрекли.

„Али, господин Додик и даље лаже, превазилазећи старије пријатеље. Украјина и даље захтева повратак иконе", написао је Димитро Kулеба на Твитеру.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskoм@bbc.co.uk