Србија, језик и писменост: Колико (не) знамо о животу, лику и делу Вука Караџића

Свештеници су му спочитавали да користи „језик говедара", подржаваоци његове реформе српског језика су били прогањани, али Вук Стефановић Караџић није одустајао.

Његов концепт азбуке „једно слово један глас" у британској енциклопедији Британика описује се као једно од „најједноставнијих и најлогичнијих система изговора".

„Оно што је Никола Тесла у науци, Милош Обреновић или Карађорђе у политици, Иво Андрић у књижевности, то је Вук Караџић у домену глобалне духовне револуције - стварања језика, књижевности и правописа и нарочито скупљања народних умотворина, којима је један Гете био фасциниран", каже за ББЦ Ђорђе Кадијевић, режисер телевизијске серије „Вук Караџић".

А имао је и „разумну политику", истакао је Кадијевић, којом је желео да простор на коме живе Јужни Словени споји и са Западом и са Истоком.

„Он је знао да треба да нас цене и Гете и руски цар Александар.

„Схватио је да ми, ако се ујединимо, можемо створити мост између Истока и Запада, уместо да Сава, Дунав и Дрина буду граница раздвајања та два света.

„А то не може нико сем Југословена", наводи Кадијевић.

Вук Караџић није само реформатор српског језика, који је народни узео за основицу књижевног језика, већ и и критичар, полемичар, писац, врсни приповедач, историчар и биограф.

Једно време био је и председник Магистрата београдске нахије, а пре готово 160 година постао је и почасни грађанин Загреба.

„Његове биографије виђених Срба, прича о Хајдук Вељку Петровићу су ремек-дела чисто књижевне вредности", додаје Кадијевић, који је по струци историчар уметности.

У писаном одговору за ББЦ историчар Радомир Поповић наводи да обимна и сачувана Вукова преписка сведочи да је он „био инстутиција за себе".

„Од Лондона до Петрограда, од Боке Которске до Крагујевца, Београда, Вуковара, Загреба, Љубљане, Вајмара, Берлина, Вук је одржавао везе са великим и малим", описује Поповић из Историјског института у Београду.

Иако је имао различита интересовања најзначајнији допринос дао је реформи језика.

„Два основна принципа реформе Вука Kараџића су фонетски правопис и народни језик, 'природан као дисање', као основица књижевног језика", каже Милена Милисављевић, професорка српског језика и књижевности у Ваљевској гимназији.

„Вук је наставио језичку реформу Саве Мркаља. Учинио је да може и 'учен читати и прост слушати'", додаје Милисављевић.

Мркаљева ћирилица имала је 29 слова, али због противљења цркве реформа није заживела.

Са сличним отпорима ће се и Вук деценијама борити.

Од Тршића до Беча

Вук Стефановић Караџић родио се 1787. у селу Тршићу у Западној Србији.

Већ у детињству упознао се са народном лирском и јуначком поезијом, коју је током живота пажљиво бележио и објављивао.

Описменио се у манастиру Троноша у Лозници и био писар за време Првог српског устанка 1804, који је предводио Карађорђе.

Године 1814. објавио је прву штампану збирку народних песама и прву граматику српског језика.

Српски рјечник који је објавио 1818. „незамислив је подухват" за то време, додаје професорка из Ваљева.

Писан је новом Вуковом ћирилицом, која је садржала слова љ, њ, ћ,ђ, џ и слово ј које је преузео из латинице.

„Речник је 'уџбеник језика и уџбеник живота', антологија стваралаштва, извор историјских чињеница", наводи професорка.

Предговор Српском рјечнику је својеврсна научна расправа, у којој су изнети основни принципи реформе и постављени темељи модерне књижевности.

Словенац Јернеј Kопитар, стручњак за словенске језике, превео је речи на немачки и латински чиме је отворио врата српском језику у свет.

Сукоб са Црквом: „То је језик говедара"

Али његова реформа није била општеприхваћена, штавише.

Вуку су замерали што је узео слово ј из латинице, што је користио ијекавски изговор, али и непристојне речи које су се нашле у речнику.

У то време учен свет говорио је славеносрпским и црквени великодстојници, пре свих карловачки митрополит Стефан Стратимировић били су противници Вукове реформе, наводећи да ће користити „језик говедара".

Сремски Карловци су средином 19. века били средиште српске писмености, али су припадали Хабзбуршкој монархији.

„Борбе против Вука биле су дуге и многобројне, али он се није плашио противника јер је узео „ума штит".

„'Не да се, али ће се дати', писао је Вук са 'поверењем у будућност'. Његов превод Новог завјета чекао је 27 година на објављивање", подсећа Милисављевић.

Вук је, додаје, имао разумевања за „људске слабости и одустајања присталица, али се није колебао".

Недостајало је и духовне и материјалне подршке.

Учитељи и свештеници из Војводине који су подржавали Вукову реформу прогоњени су.

„Лукијан Мушицки, учен човек, познат песник, архимандрит, много је помагао, али није имао храбрости да истраје у подршци Вуку јер је био у сталном страху оде митрополита Стратимировића.

„И Ђура Даничић, Вуков сарадник, долазио је на идеју да напусти Вука. Многи просвећени људи ценили су Вуков рад, али нису могли увек да му помогну", наводи професорка.

Историја утицала на њега, он утицао на историју

Анализа историчара Радомира Поповића

У време када је Вук рођен, Србија није постојала као држава.

Територије на којима је живео српски народ на Балканском полуострву биле су раздељене на османске административне области.

У једној таквој османској провинцији, Београдском пашалуку, српски народ са почетком Првог српског устанка 1804. године започео је историјски процес националне, државне и културне еманципације.

Тај процес се у историјској науци уобичајено назива Српска револуција и завршио се 1835. године.

Предводници Српске револуције на бојном пољу и дипломатији били су Карађорђе и Милош Обреновић.

На пољу културе неспорни предводник и заточник Српске револуције био је Вук Караџић.

Србија је залагањем својих прегалаца и предводника у првој половини 19. века превалила пут од заостале османске провинције до европски уређене државе.

Када се посматра животни пут Вука Караџића уочава се чудновата симбиоза утицаја историјских збивања на живот појединца, као и утицај појединца на историјске токове.

Вук је био сведок историјских догађаја, он је први историчар Српске револуције.

Ти историјски догађаји, Српска револуција која је део знатно ширих европских процеса који су покренути Француском револуцијом и Наполеоновим ратовима, пресудно су утицали на Вуков ангажаман.

Слободан сам да претпоставим, да није било тих дешавања Вук би завршио као писар код неког трговца или приватни учитељ.

Погледајте видео: Он говори десет језика и један уназад

Како се слагао са кнезом Милошем?

Однос Вука Караџића и тадашњег српског кнеза Милоша Обреновића био је опречан, али у основи пријатељски, описује историчар Поповић.

„Слика коју је Вук оставио иза себе о кнезу Милошу има два лица: јавно га је хвалио и уздизао, у тајним списима оставио је једну од најсуморнијих слика о свом добротвору.

„За време Милошеве емиграције током 40-тих и 50-тих година 19. века интезивно су се дружили у Бечу", наводи Поповић.

Тај однос се може посматрати као однос мецене и писца или као однос владара и поданика.

„У сталној материјалној стисци Вук је био упућен на богатог, сујетног и ауторитативног кнеза. Кнез је подржавао Вуков рад, али није лако дрешио кесу.

„Са друге стране, Вуку је сметала Милошева неписменост и настојао је да га лично описмени и подстакне на отварање школа", истиче историчар.

Председник Магистрата

Посла устанка Вук је радио као цариник у Неготинској крајини и тамо је живео неко време.

Ипак, није се дуго задржао.

Кнез Милош ће га 1831. поставити најпре за члана, а потом и председника Магистрата нахије београдске.

„То је била судијска функција. Не може се рећи да је био градоначелник Београда", напомиње историчар Поповић.

Задатак му је био да решава управне, али и кривичне спорове.

На том месту издржао је свега годину дана, о чему је писао пријатељу српском политичару и касније уставотворцу Димитрију Давидовићу.

Вук у писму наводи: „За президента Магистрата нахије и вароши београдске може се наћи готово у сваком селу човек, који ће, у данашње време, све оне послове свршавати, као и ја, а ја, живећи по својој вољи, могао би што радити, што сваки не може...", преноси National Geographic на српском.

После тога одлази у Беч, али се због куге која је харала Европом све до 19. века зауставља неколико недеља у карантину у Земуну, што је била обавезна процедура како би се спречила зараза.

У престоници Хабзбуршке монархије и центру европских збивања сачекаће тријумф.

Тек 1847. године - када су објављени Вуков превод „Новог завета" на српски, језичка расправа „Рат за српски језик и правопис" Ђуре Даничића, „Песме" Бранка Радичевића и „Горски вијенац" Петра Петровића Његоша - Вукова реформа је заиста заживела.

Зато се 1847. сматра годином Вукове победе.

„Историја је континуитет деловања великих појединаца, она је увек херојски подвиг индивидуалног револта.

„С тог аспекта Вук Караџић спада у највеће људе које смо икад имали. Он је такав борац, таква величина и има тековину која се не може поредити ни са чим", оцењује Кадијевић.

Аделунгово, а не Вуково правило

Цитат „Пиши као што говориш" често се приписује Вуку Kараџићу, међутим то правило је осмислио Јохан Kристоф Аделунг, немачки граматичар и филолог.

„Начело 'пиши као што говориш' први код нас је промовисао Сава Мркаљ. Вук је имао храбрости, воље и упорности да идеје Саве Мркаља спроведе у дело", наводи Милисављевић у писаном одговору за ББЦ.

На Вука је утицао и Доситеј Обрадовић, први српски министар просвете.

За књижевни језик Караџић је узео источнохерцеговачки дијалекат штокавског наречја којим се говорило на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и делу Хрватске.

То касније постаје срж српскохрватског језика, од кога ће настати неколико засебних језика на простору бивше Југославије.

Захваљујући томе, између осталог, 16. септембра 1861. године Вук је постао почасни грађанин Загреба.

Издата му је повеља написана на ћирилици, чиме су му дата „сва права, слобоштине и користи као што сваком грађанину Загреба по закону и старом народном обичају припадају".

Спољни изглед у несагласју са снагом духа

Ђорђе Кадијевић је поводом 200 година Вуковог рођења 1987. режирао ТВ серију „Вук Караџић" у којој је главну улогу играо Предраг Мики Манојловић.

Серија је освојила европско признање „Гран при", на предлог италијанског писца и филозофа Умберта Ека, који ју је сматрао „фреском не само српске, већ и европске историје", како цитира Кадијевић.

Четири године је снимана по целој Европи и у њој се појављују различити ликови - од руског цара до браће Грим.

На сценарију је радио заједно са писцем Милованом Витезовићем и каже да су припремајући се „прочитали све што је било доступно о Караџићу".

Кадијевић оцењује да Вук није спољним изгледом одавао снагу духа којом је располагао.

„Имао је огроман таленат и невероватну енергију, а био је мали растом и имао је хроничне проблеме са ногом", наводи Кадијевић.

Вук је од рођења имао неку врсту реуме у чашици колена, када му се у младости здравствено стање погоршало лева нога му је остала доживотно згрчена.

Истрајан и с осећајем мере

„По речима Иве Андрића Вук је предузимљив, добронамеран и има и она својства која нашем човеку често недостају: истрајност, уздржљивост и осећање мере.

„У тексту Вук и иностранство Иво Андрић пише, позивајући се на писмо упућено Вуку Kараџићу око 1840. године, да је Вукова популарност била већ толика да је један бродовласник нашег порекла назвао један брод и дао да се наслика његов лик", наводи Милисављевић.

Вук је имао различита интересовања.

Дао је допринос антропологији, етнографији - писао је о обичајима српског народа, свакодневном животу, сахранама.

Оставио је записе о физичким особинама тела, од главе до пете, користећи се народном терминологијом.

Ови термини се и данас употребљавају.

Три велике љубави

Вук Караџић је имао три велике љубави - у младости Ружу Тодорову, Сару док је боравио у Неготину после Првог српског устанка и Ану, са којом је провео највећи део живота.

По напуштању Србије Вук је молио Сару да дође у Беч, али она није пристала.

„Преписка између њих двоје трајала је до 1817. године иако је Вук тада већ био у вези с Аном Краус.

„Остало је забележено да је 'племенита госпођа Сара Михаиловица от Карапанџић' била 1818. године међу претплатницима на дело Српски рјечник и једини претплатник на Вукову Пјеснарицу 1815. године", наводи Елиана Гавриловић из Музеја Вука и Доситеја за ББЦ.

Са Бечлијком Аном Краус Вук је био у браку 50 година и изродили су тринаесторо деце, од којих су родитеље надживели ћерка Вилхелмина - Мина и син Димитрије.

„У родни Тршић Вук је са Аном дошао 1859. године, током боравка у Србији ради удаје кћерке Мине.

„Био је срећан што није срео Ружу јер није хтео да га она ни тада, у старости, види хромог", истиче Гавриловић.

Грим, Маркс, Енгелс и Пушкин

Захваљујући Вуковим напорима и сарадњи са ученим људима, народна књижевност је наишла на изузетан пријем код словенских и несловенских народа.

„Учена Европа је српски народ упознала кроз лепоту усменог стваралаштва", наводи професорка српског језика Милена Милисављевић.

У Вуковом стану у Бечу сретали су се словенски културни посленици, а имао је и добротворе из Русије.

Да би прикупио грађу путовао је по читавом простору Балкана.

Као посебно занимљиву цитира забелешку Иве Андрића да у обимној преписци између Маркса и Енгелса, наилази на Вуково име и на трагове његовог дела.

„Енгелс у мају 1863. године пише Марксу: 'Иначе радим живо српски језик, песме које је сакупио Вук Стефановић Kараџић. Лакше схватам него иједан други словенски језик'.

„Велики руски песник А.С. Пушкин унео је у збирку Песме западних Словена 1835. препеве две лирске народне песме из Вукове збирке, баладу Бог ником дужан не остаје и одломак из Хасанагинице.

„Песме о Kарађорђу и Милошу Обреновићу Пушкин је испевао у српском гусларском десетерцу", истиче Милисављевић, позивајући се на „Kњигу о Вуку" Бошка Сувајџића, професора Филолошког факултета.

„Свет ће учити српски језик"

„Јакоб Грим се није преварио када је поводом прве збирке народних песама, предвиђао да ће због тих песама у свету почети да се учи српски језик", наводи професорка Андрићеву забелешку.

Редитељ и историчар уметности Ђорђе Кадијевић каже да, колико год да се о њему зна, „Вуку прети заборав, као и свему великом" на овом простору.

„Ово је антивуковско, антисрпско, антијугословенско и антисловенско време, али се надам да ће неке будуће генерације то променити", закључује Кадијевић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]