Србија и куга: Сећање на „време кад су живи завидели мртвима" у Иригу

Куга, једна од највећих пошасти у људској историји, проширила се пре више од два века и на територију данашње Србије.

У Иригу, који је тада имао више мештана од Београда, куга је преполовила број становника.

Болест се ширила попут шумског пожара, а несрећни Ирижани нису ни стизали да сахрањују преминуле. Полагали су их у заједничке гробнице, а тела потом посипали кречом.

Куга је у 18. веку добила споменик у Срему, јединствен у Европи, као подсетник на страшна времена када су читаве породице нестајале.

„Споменик је направљен тачно на месту где је куга заустављена", каже за ББЦ на српском Љубиша Шулаја, директор Завода за заштиту споменика културе у Сремској Митровици.

Како је куга донета у Ириг и у Срем?

Када је у јулу 1795. године епидемија куге захватила Срем, тада област у Аустроугарској на граници са Турском, проширила се таквом брзином да је за само годину дана заражено три четвртине становника Ирига.

Из тадашње Турске у Београд пренели су је турски трговци и војници, а зна се тачно и како је стигла до Ирига.

„Кугу је донела Анђелија, жена Дише Недељковић Курјакова, из Крњешеваца. Она је тамо била на сахрани сестре и одатле донела ћилиме, а са њима и кугу.

„Анђелија је уједно била и прва жртва велике епидемије, 14. јула 1795. Овај датум се касније узима за званичан почетак епидемије", каже за ББЦ на српском Мирјана Теодоровић, архивисткиња Историјског архива „Срем".

Она каже да су у причи о куги „најдирљивије људске судбине".

Признаје да се увек најежи када прича о куги.

Најпотреснији је део о љубави и бризи коју су тада становници Ирига показивали једни према другима.

„Лекари који су у то време били послати из Беча и Пеште забележили су да су Сремци испољавали тако нежну и искрену родитељску љубав и љубав између мужева и супруга, каква није забележена код других народа у доба овако великих помора.

„Нажалост, тако искрена љубав и оданост шкодила је Сремцима, јер су већином целе породице изумрле од куге", каже Теодоровић.

Мајке су, додаје она, увек желеле саме да брину о болесној деци или мужевима, очеви су често са пушком у руци дочекивали лекаре или чиновнике и нису дали да се болесно дете или жена однесу у болницу, да тамо умру.

Та блискост се видела и у жељи да се људи окупе, што на мобама - добровољним заједничким сеоским радовима - и прославама, што на сахранама и даћама, на којима се једе и пије „за покој души преминулом", често у просторији где је болесник лежао и умро.

Даће некада трају и три дана.

Када ће вакцина за Ковид-19 бити спремна?

Посебно кобна била је прослава код једног мештанина - готово сви чланови његове породице после скупа.

„Код једног човека на части је било 60 људи, а све је дочекивао и са свима се, по обичају, руковао и пољубио. Весеље се жалосно завршило", наводи Теодоровић.

Ови и обичаји попут целивања покојника и грљења његовог тела, додатно су убрзали ширење болести. Град је стављен под карантин.

Куга се ширила додиром, али и преко предмета које би окужени дотакли.

Историчар медицине Јован Максимовић у књизи „Срем у доба куге" описује чему су све лекари прибегавали не би ли спасили животе.

„Лекари су били немоћни. Све што би предузели било је безуспешно. Давали су болесницима теријак (природни лек), пуштали им крв, пресецали бубоне и мазали их разним мастима, а сами су се штитили посебном одећом", наводи он.

Бубони су болни, натечени лимфни чворови на препонама или пазуху, по којима назив носи „бубонска куга" - најчешћи тип ове болести.

Двадесетог августа 1796. објављено је да је куга у Срему савладана. Стопа смртности била је изузетно висока.

Према попису који је после куге спроведен, у Срему је умрло 3.398 људи - само у Иригу њих 2.548.

Пре епидемије, Ириг је имао 4.813 становника, наводи Теодоровић.

„Да би се насеља дезинфиковала и спречило даље ширење ове болести, окужене куће рушене су и паљене. Само у Иригу је спаљено око 402 куће, од тадашњих 912", додаје архивисткиња.

Како изгледа споменик куги?

На месту некадашње страже и вешала на којима би завршили потенцијални бегунци из карантина је споменик „Кипови".

Дубоким рововима, снажном војском и строгим епидемиолошким мерама, куга је задржана управо на том месту и никада није стигла до суседне Руме, где би последице, верује се, биле још стравичније.

У знак захвалности богу и свецима што су их заштитили од болести, Румљани су 1797. године, две године после заразе, између ова два места подигли необични дводелни споменик на чијем врху је распеће Исуса Христа.

Данас мало ко обилази споменик.

Нема дана у години када се организовано обилази или оставља цвеће, а заобиђу га и дечије екскурзије и туристи на путу до Фрушке горе или околних манастира.

За посету је неопходан превоз, а возило мора да се заустави усред пустопољине.

Можемо ли научити нешто од епидемије Шпанског грипа?

„Мислим да је доста заборављен тај споменик. Колико знам нема ни организованих обилазака ни културе сећања, нити се било кад ту нешто дешава", наводи Шулаја.

Други споменици посвећени куги најчешће су крстови или распећа на раскрсницама, а „Кипови" су карактеристични по облику и посвећени католичким светитељима заштитницима од те болести - Себастијану и Року.

„Било је споменика који су у време епидемија подизани и били посвећени куги, знамо да је тога било у Осијеку, Мађарској на територији некадашње Хабзбуршке монархије, али ниједан од њих, према нашим сазнањима, није сачуван", наводи он.

Колико становници Ирига знају о споменику?

Према попису из 2011. године Ириг има готово 11.000 становника, али су улице брдовитог војвођанског градића готово празне.

У 18. веку Ириг је важио за „фрушкогорску престоницу", имао осам манастира и био eкономски центар са већим бројем становника него тадашњи Београд.

Све до појаве куге.

Ирижани са којима је ББЦ на српском разговарао знају чему је споменик посвећен, али не и детаље о куги.

Док неки пореде „кугу са короном", наводећи да мало знају о епидемијама које су задесиле овај крај, други кажу да их у школи о томе нису довољно учили, већ су сазнања углавном „недавно прикупили с интернета".

„Знам да је био забрањен прилаз и да нико није могао ни да уђе ни да изађе, али кад је тачно било не знам. Слабо ја видим да неко том споменику посвећује пажњу, иако је то наше велико културно здање, и иришко и румско", каже Петар из Ирига.

Зашто се куга појавила баш у Срему и како се све преносила?

Током великих епидемија сремска места предњачила су у броју оболелих због близине границе са Турском, каже Мирјана Теодоровић из Архива Срем.

Други разлог су лоши услови у којима су људи живели - у земуницама су имали земљане подове, лоше су се хранили, а допринели су и поједини народни обичаји, додаје.

„Радивоје Симоновић, познати сомборски лекар, родом из Срема, записао је да је у нашим крајевима више војника помрло од заразних болести, него од оружја. Највише од куге и колере", говори Теодоровић.

Из извештаја лекара Хаса и лекара Селеа сазнаје се, наводи, да је због телесне и нечистоће у јелу међу Сремцима било много кожних болести, „пуно краставих и шугавих".

„Лекар Китл спомиње да неук народ против шуге ништа друго не употребљава, него своје нокте", сликовито описује архивисткиња.

Само у првој половини 18. века „најстрашнија болест прошлих времена - куга" задесила је Срем у три наврата.

Током једног, летописац је забележио да је на путу између Београда и Петроварадина било толико лешева људи и стоке да се од смрада није могло пролазити, наводи Теодоровић, која се овом темом бавила и у раду „Узроци, настанак и развој болести у Срему од 18. до почетка 20. века".

„На пример, кугу је у место Јазак пренела просјакиња Сара Гавриловић на марами коју је добила на даћи у Иригу.

„Она је ту мараму за ракију продала жени Тимотија Барјактаровића, а ова је од ње направила деци капице, па је за неколико дана умрло 10 од 12 укућана", каже Теодоровић.

Иако су постојале кужне болнице, људи су махом одбијали да иду, што из незнања, што из страха.

Покушавали су да се лече ракијом и сирћетом, а често су се обраћали и свештеницима за помоћ.

Куга - да ли постоји и данас?

Инфектолог Драган Делић каже за ББЦ да данас „куга припада историји", мада постоје појединачни случајеви у неким деловима света.

То су земље подсахарске Африке, острво Мадагаскар, југоисточна Кина, Вијетнам, а било је и случајева у Сједињеним Америчким Државама.

„Није нестала та инфекција, али нема више тај епидемиолошки и медицински значај, као што је имала у време Византије или у Средњем веку, где је преполовила становништво Европе", каже Делић.

Напомиње да је последњи случај у Европи доказан 1960-тих година у Марсеју, а донео га је морепловац из Индије.

Куга је пре свега зооноза - болест коју добијају глодари, али се могу заразити и пси и мачке. Пацовска бува најчешће уједом инфекцију преноси на човека.

„Инкубација је доста кратка - три до пет дана, код плућне куге може бити и до неколико сати. Праћена је малаксалошћу, високом температуром, конфузношћу", додаје Делић.

Поред најчешће, бубонске куге, постоји и други тип који се јавља када бактерија уђе у крвоток и изазове стање септикемије или сепсе, што може довести до оштећења ткива, отказивања рада органа и смрти.

„Трећи облик је плућни, када се искашљава сукрвица и тако се преноси на друге особе", напомиње Делић.

„Та болест се данас лечи терапијом и превентивним мерама".

Црна смрт је однела око 50 милиона живота у Африци, Азији и Европи у 14. веку.

У 19. веку дошло је до епидемије куге у Кини и Индији, када је умрло више од 12 милиона људи.

Последњи значајнији продор куге у Европу био је 1837, када је куга поново дошла на Балкан, али је захваљујући противепидемијским мерама у Србији у време књаза Милоша заустављена, наводи у књизи доктор Јован Максимовић.

Опомена за данас

Максимовић, румски лекар и професор на Медицинском факултету у Новом Саду у пензији, годинама се залагао за обнову споменика „Кипови".

Заједно са другим добротворима и државом, успео је - 2011. године.

На питање да упореди епидемију куге и корона вируса, Максимовић упућује на предговор своје књиге у којем покушава да укаже каква је, заправо, била ова пошаст у 18. веку:

„Та књижица би, кад би нас почела прогонити помисао како живимо у тешким временима, подсетила да је било и таквих времена у којима су живи завидели мртвима", написао је Максимовић, цитирајући наслов књиге Милорада Панића Сурепа.

„Можда бисмо тада садашње недаће лакше поднели", наводи Максимовић, који је књигу посветио свим жртвама куге, али и лекарима и свештеницима који су им помагали.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]