Вариола вера: страшна рођака малих богиња

Вирус морбила је опасан сам по себи, али делује скоро безазлено у односу на даљу рођаку вариолу веру, познату и као велике или црне богиње.

Вариола је данас званично искорењена болест, али је 1972. године походила бившу Југославију. Била је то последња забележена епидемија на европском тлу.

Само захваљујући срећи и ефикасном одговору државе број смртних случајева је стао на 40.

Не кривите народ

Епидемиолог Зоран Радовановић, један од главних учесника сузбијања епидемије из 1972. године и аутор књиге „Вариола вера" каже за ББЦ да је, и поред неких грешака, од пресудне важности била одлучна и свеобухватна реакција државних органа.

„Била је то озбиљна држава са озбиљним ресурсима. Нисам сигуран да бисмо данас били подједнако ефикасни", каже Радовановић.

Упитан да прокоментарише текућу епидемију малих богиња, која је између осталог проузрокована падом броја вакцинисаних због покрета против вакцина, он каже да не може да криви народ што не верује властима.

„Они и лекаре доживљавају као власт, а власт их је досад много пута изневерила", објашњава овај епидемиолог. „Ипак, вакцинација не би смела да буде ствар личног уверења, него општа обавеза", упозорава он.

Смртоносна и по династије

Вариола је истовремено смртоносна и веома заразна - преноси се додиром са оболелим или предметима које је додирнуо, па чак и сићушним капљицама из пликова или од кашљања које плове кроз ваздух.

Пре него што је почетком 19. века пронађена вакцина, велике богиње су биле један од главних узрочника смрти у Европи: рачуна се да је у 18. веку од њих страдало око 400.000 људи, односно, сваки десети Европљанин.

Угасила је и неколико династија, укључујући енглеску краљевску породицу Стјуарт.

Болест се манифестује високом температуром и променама на кожи које брзо прелазе у пликове и красте, унутрашње крварење, отказивање виталних органа и смрт.

Вариола у Србији

У Србији је обавезна вакцинација уведена 1839. године, у време кнеза Милоша, 14 година пре Британије, али знатно доцније него у већини европских земаља.

Милош је у програм вакцинације упрегао и Цркву и обавезао попове да опомињу народ да се вакцинише. Онима који су то одбијали, поручио је да ће „за небреженије то и самом Богу одговарати".

Захваљујући вакцини, вариола од тада у Србији није представљала озбиљан проблем, као уосталом ни у већем делу Европе. Случајева је било, али тифус и шпанска грозница однели су много више живота.

Југословенски случај

Баш зато што су велике богиње биле тако ретке, лекари нису одмах препознали вирус кад је почетком марта 1972. ушао у Југославију у телу Ибрахима Хотија, који га је покупио током хаџилука.

Пре него што је умро, Хоти је заразио 11 особа, укључујући и медицинске раднике који су покушавали да му помогну.

До половине месеца, када је проглашена епидемија, већ је било више од 140 оболелих у разним деловима Србије и Југославије.

У свим местима где су била жаришта, уведени су карантини. У Београду их је било четири: у Инфективној клиници, Клиници за дерматовенерологију и мотелима „Чарапићев брест" и „1000 ружа".

Цела општина Плав у Црној Гори је стављена у карантин који је трајао око месец дана.

Југославија је увезла велике количине вакцина, а у масовној вакцинацији учествовале су војска и полиција.

Упркос причама да вакцине могу да изазову упалу мозга, озбиљнијег отпора није било. Последњи преживели болесник напустио је болницу 19. маја. 1972. године.