Корона вирус је донео главне улоге поново, али ко је измислио вакцине, заштитне маске и карантин

Вируси. Прање руку. Карантин. Заштитне маске. Вакцине.

Сваког дана, већ готово два месеца са свих страна чујете ове речи. Знате ли откад су међу нама?

Када су људи почели да перу руке редовно, ко је први видео невидљивог непријатеља и схватио да постоје вируси?

Због чега су Кинези први почели масовно да носе заштитне маске какве данас познајемо? И откад користимо вакцине?

ВАКЦИНЕ

Пре него што су настале вакцине, милиони људи умирали су сваке године од болести које данас могу да се спрече.

Кинези су први открили рани облик вакцинације у 10. веку: „вариолација" је представљала излагање здравих људи раницама и крастама узрокованих болешћу, како би се изградио имунитет.

Осамсто година касније, британски лекар Едвард Џенер приметио је да млекарке добијају кравље богиње, али да ретко обољевају од смртоносних - познатијих као велике богиње или вариола вера - од којих је умирао сваки трећи заражени.

Онима који су их преживели, често су на телу остајали ожиљци или су ослепели.

Ова болест искорењена је тек 1979, а током 20. века од ње је преминуло најмање 300 милиона људи.

Два века раније, 1796, британски доктор Едвард Џенер извео је експеримент на осмогодишњем Џејмсу Фипсу.

У дечакову крв је убризгао гној, па је његов организам убрзо развио симптоме.

Када се Фипс опоравио, Џенер му је убризгао вирус малих богиња, али је дечак остао здрав, јер је - изградио имунитет.

Резултати су објављени 1798. године, а скован је и назив вакцина - од латинске речи vacca, што значи крава - по извору заразе.

Ипак, Џенерова достигнућа нису дочекана са одобравањем, већ са подсмехом.

Критичари, посебно међу свештенством, тврдили су да је одбојно и нечасно људима убризгавати гној оболеле животиње.

Сатирични стрип из 1802. године приказивао је људе који су вакцинисани са крављим главама.

Ипак, очигледне предности и заштите коју пружа су победиле и вакцинација је убрзо постала широко распрострањена.

Карантин

Карантин се вековима уводи у заједнице да би се спречило ширења болести.

Сам термин потиче из доба првог познатог примера методе изолације.

Док је куга харала Европом у 14. веку, Венеција је примењивала правило по коме су бродови морали да се усидре најпре 30, а затим 40 дана пре него што би посади и путницима било дозвољено да изађу на обалу.

Први медитерански град који ово у пракси увео био је Дубровник, део тадашње Млетачке републике.

Период чекања је назван „карантин", према италијанској речи за број 40.

„Нејасно је одакле тачно концепт од 40 дана води порекло. Једна могућност је да је узет из Библије, у којој се каже да је Исус провео 40 дана и ноћи у пустињи", наводи Марк Херисон, професор историје медицине на Универзитету Оксфорд за ББЦ Њуз.

По Библији, и потоп је трајао толико дана.

Временом се дужина карантина скраћивала, али и даље је кључна за ограничавање избијања болести широм света.

Током Првог светског рата, око 30.000 сексуалних радница стављено је у карантин због страха од ширења полних болести.

Могле су да напусте тај простор тек када би се утврдило да више немају полно преносиве болести.

ПРАЊЕ РУКУ

Теорија о хигијени руку настала је средином 19. века када је мађарски гинеколог Игнац Земелвајс уочио високу стопу смртности породиља на одељењу бечке Опште болнице, где је почео да ради 1846.

Земелвајс је установио да је смртност знатно нижа на другом одељењу које су, уместо лекара, водиле бабице.

Насупрот тадашњем веровању да се заразе шире ваздухом, Земелвајс је увидео да постоји веза између хигијене руку и стопе смртности породиља.

У то време су исти лекари обављали аутопсије и порођаје, понекад једне за другим, а да између интервенција нису прали руке - не знајући да тако преносе мноштво бактерија.

У наредне две године, Земелвајс је спровео велико истраживање и, између осталог, медицинском особљу наредио да пре свих захвата опере руке и дезинфикује их раствором хлора.

Многи лекари нису желели да прихвате његове захтеве, па му није продужен уговор у болници у Бечу.

„Отац прања руку" преминуо је у психијатријској болници, за живота недовољно признат.

Значај хигијене и стерилизације током операција промовисао је „отац модерне хирургије" Џозеф Листер.

ВИРУСИ

Вирусе је открио 1892. године руски микробиолог Дмитриј Јосифович Ивановски док је испитивао мозаичну болест дувана, пише у енциклопедији Британика.

Сматрао је да ту болест изазивају бактерије. Иако је користио све тада познате методе филтрирања, никако није успевао да утврди о којој је реч.

Убрзо је схватио је да се ради о далеко мањим микроорганизмима који се не виде ни под тадашњим најбољим микроскопима.

„Другим речима, то је (био) организам који припада још неоткривеном царству", наводи имунолог Срђа Јанковић у тексту о Ивановском за РТС.

„Неколико година касније, холандски ботаничар Мартинус Вилем Бејеринк потврдио је резултате Ивановског и дао новој врсти микроорганизма назив вирус, одабравши латинску реч за отров биолошког порекла.

„Тиме је у исти мах посведочено да извештај који је Ивановски објавио 1892. године уистину представља први експериментални доказ постојања вируса", додаје Јанковић.

Вируси су инфективни агенси малих димензија и једноставног састава који се могу умножити само у живим ћелијама животиња, биљака или бактерија, пише у Британици.

Назив је од латинске речи која, осим отров, може значити и „слузава течност".

Данас су познате бројне врсте вируса, а најчешће се говори о вирусима прехладе, грипа и ХИВ-а, који изазива сиду.

МАСКЕ

Када је Европом у 17. веку по ко зна који пут завладала куга или црна смрт, појавиле су се помало застрашујуће маске, какве и данас виђамо на сликама или карневалима.

Лекари су почели да носе тамна одела и маске у облику птичје главе, у чијим су кљуновима биле натрпане биљке за које се сматрало да имају лековито дејство.

Ношење тих костима, није имало само заштитну, већ и магијску улогу, тврде стручњаци.

„Занимљиво је да су отвори за очи били заштићени стаклом, а да су ти лекари на главу стављали шешире са ободом и беле рукавице.

„Неизоставни део њиховог костима био је и штап који је требало да им омогући да без телесног контакта прегледају пацијента", објашњава историчарка уметности, Јована Миловановић за РТС.

Због мистичног изгледа, додаје се, одело за кугу временом је добило још једно значење, важно у социолошком контексту - онај ко их носи је моћан, јер има начин да заустави смрт.

Зато је и са престанком епидемије костим преживео.

Маске какве данас виђамо и у доба вируса корона неретко сами правимо, старе су тачно 110 година.

Када је 1910. епидемија куге која је изазивала упале плућа захватила североисточни део Кине, лекари су мислили да се болест преноси ваздухом.

То је подстакло кинеског доктора са дипломом Кембриџа, Ву Тенг Лија, да у домовини уведе обавезу лекарима, сестрама и медицинском особљу да на устима носе маске од газе, као што је видео у Енглеској.

Захваљујући њему, спашени су бројни животи. Француска лекарка која је радила са њим је, ипак, одбила је да носи маску. Преминула је за неколико дана, подсећа Асошијејтед прес.

Тако је почело ношење маски у медицинске и превентивне свхре, а пре Ковида-19, биле су свеприсутне и за време епидемије вируса Сарс 2003.

Тада је 90 одсто становника Хонгконга носило заштитне маске на јавним местима.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]