Светски дан учитеља: Упознајте учитеље који ђаке образују, возе у школу и са њима играју фудбал

Учитељица Емина Реџовић Чокић живи у Пријепољу, запослена је у Основној школи „Светозар Марковић" у Бродареву, а ради у издвојеном одељењу у селу Ивезићи, на обронцима Јадовника.

Сваког дана од Пријепоља до овог планинског села Емина пређе 36 километара, али јој то не пада тешко, јер је горе чекају њених - четворо ученика. Они чине читаву школу.

„Деца буду срећна и весела. Кад видим на дечијим лицима да се нешто променило, то ме гура напред", каже за ББЦ на српском Чокић.

Поводом Светског дана учитеља и наставника, који се обележава 5. октобра, ББЦ је разговарао са троје учитеља који раде у забаченим школама, тачније, у издвојеним одељењима са мање од 10 ђака - њиховим изазовима и радостима.

Деца жељна дружења

Матична школа у Бродареву ових дана пуни сто година и понос је Златиборског округа.

Прослави се радује и издвојено одељење - Чокић и њено четворо ученика - предшколац, девојчица која похађа други разред и два дечака четвртака.

„Та деца не долазе из сиромашних породица, али су одсечени од света и ретко силазе у град.

„Скоро сам дала задатак да напишу шта све у ово време има на пијаци од сезонског воћа и поврћа, али та девојчица то не зна - она никад није била на пијаци", наводи Емина.

Деца са села су, каже, као и у граду, врло заинтересована за рачунаре и дигитализацију, али су највише жељни људи, дружења и прича.

„Ја се зато не одвајам од њих, једемо заједно, играмо се жмурке и фудбала - потпуно се саживимо", додаје учитељица.

О мањку људи, па и деце, доста говори податак да јој на родитељски некад дођу два родитеља, јер су у школи браћа и сестре.

Тешко је, наводи Чокић, радити са децом различитог узраста, јер је важно све ускладити и задржати пажњу ученика на њихово градиво.

Мада има и предности, каже, понекад деца подстичу једни друге.

„Деси се да ова два дечака кажу девојчици у другом разреду `како то не знаш, то је лако, шта ћеш кад дођеш у четврти`, а занимљиво је и када се она јави за њихов задатак, иако је две године млађа", истиче Чокић.

Зими прво гледате - има ли снега

Како је попети се до Ивезића?

Зими је - одговара учитељица - најтеже, јер нема обезбеђеног превоза. До школе не путује само она, већ и ђаци и по неколико километара.

„Зими ујутро прво гледате да ли има снега. Ако га има, онда су у ауту обавезни лопата, крамп, канта соли и ланци".

Тада је муж вози, а онда део пута морају да пређу и пешке.

Ова 31-годишња учитељица има искуства и у раду са по једним учеником, и то у неколико наврата.

„Имала сам ту једну девојчицу, али смо стигле на разна такмичења - и рецитатора и из математике. Ништа је није омело што је сама, баш је била дивна и вредна", каже Чокић.

Свако село је на измаку, одлазе људи, и то је изразит проблем, додаје она.

Учитељи у Србији у бројкама

Школа покретач за цело село

Тај проблем нема учитељ Марко Чикарић, који ради у сеоској школи ,,Светислав Мирковић-Ненад" у Товрљанима, селу на надморској висини од 600 метара на планини Соколовица.

Најудаљенија школа у општини Прокупље је, каже Чикарић, покретач читавом селу које броји свега 500 становника.

„Да није школе тај крај би замро, а ја се трудим да свако дете задржим. Поподне неће кући да оду и мени је то много лепо. Искрено, дао сам себе горе. Не бих сад отишао у град да кренем све од нуле", истиче учитељ.

Школа је отворена 2015, после 25 година паузе, и има укупно седам ученика. Једно предшколског узраста, три првака, два трећака и једног у четвртом разреду.

Марко има 29 година и откад се запослио ради у овој школи. Прве године су му друштво правила свега три ђака.

Учитељски голф

Ипак, уз помоћ „ђачког", а у ствари учитељског - голфа двојке готово целе зиме стижу до школе.

„Једно дете је релативно близу, остали живе шест или седам километара од школе. Зато их ујутро мојим аутом покупим и већ у колима креће песма, граја. Можда само недељу дана зими не успемо да одемо", описује Чикарић.

И овај учитељ дневно пређе 70-80 километара.

„Ја сам и покретна продавница и апотека. Мештани ми направе списак намирница, па их ја понесем из града, јер су они одсечени од света", каже он.

Захваљујући донацијама и помоћи локалне самоуправе, каже, школа је доста добро опремљена - обновили су столарију, имају белу таблу, лаптоп рачунар, пројектор, а у дворишту су им клацкалица и фудбалске голове.

„Школа је у приватној кући, човек нам је уступио без накнаде, све док постоји потреба за школом", поносан је Чикарић.

Децу доводи редовно на приредбе у матичну школу у Малој Плани. Често обилазе и цркве и манастире у околини, када је неки празник.

„Сваке године нам дође одељење из неке градске школе и дамо приредбу за село, а за Нову годину обавезно добију пакетиће", каже он.

Брига о деци, настави и дрвима

Ипак, када ће одржати приредбу некад зависи од временске прогнозе.

Са временским условима, посебно зими, боре се тако што ложе, а дрва набављају од једног мештана.

Тиме се Марко сам бави, јер немају помоћног радника. Једном недељно му прави друштво наставник енглеског Страхиња Арсић.

Током зиме, кад не могу напоље - деца у учионици гледају Бранка Коцкицу или бајке и цртане филмове.

„Значило би да имају телевизор, овако користимо пројектор, али се на њему слабо види кад угреје сунце."

И остале жеље су му скромне - још нека клацкалица или тобоган и љуљашка за школско двориште.

Како живе и раде остали учитељи у Србији?

Снежана Милојковић, председница Савеза учитеља Србије, каже да је положај учитеља далеко од ружичастог. Кад год крене реформа - први су на удару.

„Све креће од првог разреда и ми се стално усавршавамо и прилагођавамо. Деци су дата велика права и ми то подржавамо, али треба да им буду одређене и неке обавезе", наводи Милојковић.

Учитељи обављају врло одговоран посао, каже, за просечну плату од око 60.000 динара.

„Учитељ мора да буде и глумац, лекар, педагог и психолог, те би плате могле да буду веће, имајући у виду колико радимо", истиче Милојковић.

Овај посао у Србији може да се ради само из љубави, каже за ББЦ учитељица Биљана Марковић из Колубарског округа.

„Наравно да нисмо плаћени довољно. Полицајац са четвртим степеном има 64.000 плату, а наставник с факултетом има 50 и нешто".

Ипак, ни после 20 година радног стажа не жели да мења позив.

„Можда бих ја са трећим степеном могла да зарадим много више, али не желим, овај посао волим", истиче Марковић.

Она живи у Ваљеву, а ради у Основној школи „Милован Глишић Ваљевска Каменица" - у издвојеном одељењу Доња Каменица.

Школа стара 190 година

Ова школа постоји од 1829. године - прва је имала кухињу у Србији, као и тушеве још пре Другог светског рата, када у селу није било купатила.

„Долазила су ту деца за викенд да се среде, као и учитељи. И даље имамо пећ у којој се вода грејала за купање", наводи она.

Поред традиције, школа данас има троје ђака - предшколца и две ученице првог и четвртог разреда.

Пре почетка школске година Биљана направи план, тако да међусобно повеже наставе из различитих предмета и за различите узрасте, а често организује и тематске дане.

„Ако се ради Свети Сава, то радим и у првом и у четвртом, радимо текстове на српском. На ликовном цртамо, три, четири часа пре тога предајем о лику Светог Саве, само не оптерећујем млађе неким подацима и годинама".

Ученицима на селу су очигледна наставна средства и река и брдо и све што их окружује, додаје она.

„Често ученике водим на мини излете, Сабор народне традиције, а редовно држим часове под бором - направимо учионицу, изнесем и тепих и клупе. Трудим се да виде све оно о чему им причам", истиче Марковић.

Ова школа се налази уз магистрални пут Ваљево-Лозница и док је трајала изградња - учитељица је успела да убеди раднике да направе паркинг, степениште и кошаркашко игралиште.

Иако ово одељење, како она каже, ваљевске градске власти кошта 12.500 месечно, помињало се почетком 2019. да ће га затворити, управо због малог броја ђака.

Љубав у послу и посао с љубављу

Биљана се свим силама борила против тога и успела.

„Користим то што имам. Школа је функционална и опремљена, а од наше креативности зависи како ће настава изгледати", објашњава Марковић.

Највише наставних средстава је из осамдесетих година прошлог века - попут графоскопа, док пројектор учитељица доноси из матичне школе.

„Идем на посао радосна и насмејана, немам проблематичну децу. Дешавало се да мојих петоро буде боље од педесеторо из матичне школе на окружним такмичењима и смотрама.

„Ујутро ученице довезу родитељи јер имају старију децу, која чекају аутобус за матичну школу, а поподне их ја преведем преко улице на пешачком - ризично је да иду сами", наводи учитељица.

Кад је снег или пада киша, зове родитеље да дођу по њих или ако они не могу, домар их одвезе кући.

„Детету не сме да фали длака с главе и ја их, заиста гледам као своје.

Лепо ми је све што је везано за децу и за мој посао, јер ово не може да ради нико ко не воли децу", закључује Марковић.

Светски дан учитеља је установљен 1994. у знак сећања на усвајање Препоруке Унеска о статусу учитеља и наставника - документа који је поставио темеље о правима и одговорностима учитеља, њиховог запослења и образовања.

Ове године Светски дан учитеља посвећен је младима, који су „будућност професије" кроз бројне прославе широм света, а централна манифестација ће се одржати у седишту Унеска у Паризу 7. октобра.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]