Петар Други Петровић Његош: Од тоталног уздизања до тоталног порицања

Милош Јовановић је завршио средњу школу пре 15 година, али и даље се сећа стихова Горског вијенца.

„Морали смо да га учимо напамет, одређени део за одређену оцену.

„Ја сам био штребер, научио сам за петицу, али морам да признам да ми нису сви делови били најјаснији, упркос труду професора да нам све то лепо пренесе", прича Милош.

Песник и владика који до данас изазива дивљење, али и својатања, порицања и расправе, Петар Други Петровић Његош рођен је 13. новембра 1813. у селу Његуши, близу Цетиња.

Од највећег јужнословенског песника и филозофа до мрзитеља муслимана - ставови о Петру Другом Петровићу Његошу на балканским просторима зависе од тога кога питате.

За многе у Црној Гори он је највећи песник, филозоф и владика ког је та земља имала, у Србији га често називају највећим српским песником, а а поједине бошњачке организације су својевремено захтевале забрану Његошевих дела у лектири.

Његошево књижевно дело

Луча микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали и Огледало српско најпознатија су Његошева дела.

Осим њих написао је и поеме Црногорац к свемогућему Богу, Ода на дан рођења сверусијског императора Николаја Првога, Заробљени Црногорац од виле, Пустињак цетински, Полазак Помпеје...

Његошев књижевни рад био је и остао инспирација многим каснијим ауторима, а постоје чак научни радови који се баве само једним Његошевим стихом, тврде саговорници ББЦ-ја.

„То је једна књижевна до краја неистражена област, без обзира на то колико је до сада објављено дјела о њему.

„Он ће бити неисцрпно врело за све научнике који се баве не само књижевном поетиком и лингвистиком, већ и правом, економијом, демографијом, ратовима, борбама...", каже професор књижевности подгоричког Филолошког факултета Драшко Дошљак.

На Његошевом делу заснивали су сопствени рад Иво Андрић, Милош Црњански, Станислав Винавер, Растко Петровић, Исидора Секулић, Васко Попа, Матија Бећковић и многи други, објашњава историчар књижевности и професор на Филолошком факултету у Београду Мило Ломпар, аутор бројних радова о Његошу.

Његош је „класични песник српске књижевности - оно што је у Енглеза Шекспир, у Немаца Гете, у Руса Пушкин, у Италијана Данте", каже историчар књижевности и професор на Филолошком факултету у Београду Мило Ломпар.

„То је песник у коме се спајају различите традиције једне књижевности и културе.

„Његош је то постао радом читавих генерација које су његове стихове знале наизуст и потврдом научника који су се њиме бавили. Представа о њему била је и остала део опште европске свести", каже Ломпар.

Његошево дело данас се изучава на европским универзитетима, а Горски вијенац је преведен на многе светске језике, чак и на кинески и јапански.

„Важност његовог књижевног дјела препознаје се и ван региона и сама чињеница да је преведен на ове језике, говори о високо вреднованом књижевном дјелу", сматра Дошљак.

Каже и да је важно споменути да је врло интересантан сваки превод Горског вијенца, нарочито с лексичке стране.

„На уму треба имати чињеницу да је он објављен 1847. и да се ти лексички слојеви могу тешко данас преводити на језике попут јапанског, кинеског, па чак и на словенске језике. Има неколико врло занимљивих података када су ти преводи у питању, да преводиоци нису ушли до краја у суштину и поимање онога што су мисли Његошеве и поруке из Горског вијенца."

Посетите београдски Музеј књиге кроз овај видео

Како би се разумела дела црногорског владике, написан је и речник Његошевих дела у ком су објашњене све речи и лексеме.

Саговорници ББЦ-ја кажу да треба подсетити да је Његош написао и једну од најлепших љубавних песама књижевности ових простора.

Реч је о песми Ноћ скупља вијека написаној 1845, али објављеној тек 1913. године.

Ломпар каже да је разлог за необјављивање песме за време Његошевог живота мотив који је у светској књижевности веома важан - хијерогамија - односно свето спајање.

„Моменат када полно спајање мушкарца и жене добија сакрални карактер. Његош је на маестралан начин у тој песми спојио две индивидуе, мушко и женско, те два космичка мотива - небо и земљу и успео да постигне изузетну синергију различитих ефеката.

„Песма је остала необјављена за његовог живота. Он је био православни владика и експлицитни садржај песме довео би га у извесну проблематичну ситуацију са становништа његовог чина", каже Ломпар.

Оригиналан рукопис песме чува се у Биљарди, некадашњој Његошевој резиденцији, заједно са другим рукописима и личним предметима.

Име је добила по омиљеној Његошевој игри - билијару.

Од тоталне глорификације до Хашког трибунала

Његошево дело сведочи о једном времену, уздизању црногорске нације, као и династије Петровић, али је прошло и велики пут на ком је оспоравано, злоупотребљавано, коришћено у различите сврхе и од различитих режима на овим просторима, каже историчар Вукота Вукотић.

Горски вијенац поменут је и пред Хашким трибуналом, током суђења Радовану Караџићу.

Тужилаштво Трибунала на суђењу Караџићу тврдило је 2014. да је Петар Други Петровић Његош у том делу „славио убијање Муслимана, односно потурица".

Тужитељка Катрина Густавсон цитирала је стихове током унакрсног испитивања сведока одбране Гојка Кличковића, који је у главном исказу поменуо да се Радован Караџић, током рата у БиХ, често позивао на тај Његошев спев.

Заступница оптужбе цитирала је дијалог владике Данила и Вука Мићуновића у којем се позива на „чишћење наше земље од неверника" и каже да „наша битка неће бити окончана док ми или Турци не будемо истребљени".

По тумачењу тужитељке Густавсон, то је био „позив на етничко чишћење земље од муслимана".

„Његош у Горском вијенцу слави убијање муслимана, уништавање њихових кућа и рушење њихових џамија", рекла је тада тужитељка.

Пре неколико година, пет бошњачких удружења и асоцијација из дијаспоре, упутило је апел бошњачким институцијама и владама бивших југословенских република да из школске лектире избаце Његошев Горски вијенац и Пешчаник Данила Киша, јер се „ради о националистичким делима према исламу и муслиманима".

Горски вијенацје првенствено критикован зако што наводно глорификује такозвану истрагу потурица, односно покољ муслиманског становништва старе Црне Горе почетком 18. века.

Према том тумачењу, „Горски вијенац је дело које слави и оправдава злочине етничког чишћења и братоубилачког рата".

Иницијатива до данас није заживела, а Његошево дело се и даље изучава на овим просторима.

Историчар Вукота Вукотић каже за ББЦ на српском да је важно проучавати Његошеву личност и дело у временском контексту, а свако истрзање је скрнављење дела.

„То је једини смјер у коме ваља нешто истраживати и у коме не може да дође до грешке. Када је о Његошу реч, најмање му се прилазило с те стране. Од њега су сви увијек покушавали да извуку одређену корист, а то није проучавање Његоша и његовог дијела", каже Вукотић.

Вукотић каже да коришћење Његошевог дела зарад личне користи почиње још од његових директних наследника, кнеза Данила и краља Николе.

„Користили су га за величање династије Петровић и учвршћивање власти у Црној Гори, као и за учвршћивање престижа Црне Горе на међународном плану. Самим тим, и у подизању улоге Црне Горе у југословенском питању и у питању уједињења Јужних Словена".

Утемељитељ модерне државе

Петар Други није био први избор за наследника владике, већ је то требало да буде Митар, син најстаријег брата Петра Првог. Међутим, Митар је преминуо.

Следећи кандидат био је син владикиног другог брата - Ђорђије Савов Петровић.

Пошто је био неписмен, Петар Први га је послао у Русију да се школује. Али Ђорђије је одлучио да тамо и остане.

Тако је Петар Први дошао на крају до Рада Томова Петровића, који ће променити име у Петар Други Петровић Његош 1831. године, када добија титулу архимандрита.

Завладичен је у Санкт Петербургу 6. августа 1833. године, у цркви Казански сабор, у присуству цара Николаја Првог.

Вук Караџић, који је путовао по Црној Гори 1834. и 1835. године, забележио је да је у првим годинама владавине Петра Другог османски Намик-паша покушао да покори Црну Гору.

„Стари владика, чувен у целој Европи, умро је 1830. у дубокој старости. За наследника оставио је синовца и било је сумњиво да ли ће се овај умети исто тако бранити, као што је стари умео", пише Караџић у књизи Црна Гора и Црногорци, цитирајући немачког историчара Леополда фон Ранкеа.

Османлије су послале 7.000 војника против Црногораца, али овима је „пошло за руком да отерају Турке", пише Караџић.

Почетак Његошеве владавине обележен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом.

Уз помоћ Русије, успоставио је Правитељствујушчи сенат, који је увео неки вид реда у црногорску политику.

Сенат је имао законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе.

Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија.

После Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.

Његош је 1837. године увео и обавезно плаћање пореза.

Два пута је посетио Русију, путовао је у Беч, те у Италију.

Према речима историчара Вукоте Вукотића, Његош је успео да уједини црногорска племена и створи основу модерне државе.

„Све наредне власти овдије у Црној Гори покушавале су да са своје идеолошке стране узму нешто од Његоша и да га уподобе према својој идеологији.

„То је урадио и краљ Александар, то су радиле и социјалистичке власти. Свако је покушавао да на одређени начин Његоша уподоби себи и за своју корист", прича Вукотић.

Тако се, додаје, дошло до тоталног негирања Његоша крајем 1970-их и 1980-их, па до тоталне злоупотребе у ратовима 1990-их и суђења Радовану Караџићу.

„Чим истргнете Његоша и његово дјело из временског контекста, свака интерпретација постаје бесмислена", прича Вукотић.

„Његош је надишао све идеологије. Он и његово дјело не може да се укалупи у било шта и све остало су злоупотребе."

Употреба Његошевог дела види се и у данашњој политици, каже Вукотић.

Додаје да не треба заборавити да је Његош био поборник идеје о уједињењу јужнословенских народа, а његови стихови често су коришћени када се говорило како о уједињењу, тако и о распаду државе.

Србин или Црногорац

Деценијама се води и расправа на овој националној основи.

Коментаришући расправе о томе да ли је Његош српски или црногорски песник, професор Драшко Дошљак прави паралелу са расправом о томе да ли је Никола Тесла Србин или Хрват.

„Он заправо припада свијету. Тако је и са Његошем. Његово књижевно дјело припада европској култури, европској цивилизацији.

„Када припадате тој цивилизацији, онда вредите, а када вредите, онда свако жели да вас има", каже Дошљак.

Додаје да је Његошево књижевно темељна вредност црногорске културе.

Никоме ко се на озбиљан начин бави културом, науком или књижевношћу не смета да било ко својата Његошево књижевно дело, али је важно да га тумачи онако како треба да се тумачи, каже он.

За професора Ломпара, пак, Његош је симбол српске културе и у извесном смислу „сведочанство о дугом трајању српских традиција у Црној Гори".

Погледајте и видео о сукобу Тесле и Пупина

Како данас учимо о Његошу?

Милица Никић, ученица другог разреда гимназије, с Његошем се први пут срела у седмом разреду основне школе.

„Не сећам се много дела, много тога нисам разумела и није ми било јасно, али мислим да је за то била крива и наставница српског, која није баш била најзаинтересованија да ми нешто разумемо", каже Милица за ББЦ на српском.

Професор Драшко Дошљак каже да су млађе генерације у мањем обиму посвећене учењу напамет Његошевих стихова, али да се некада то подразумевало.

„Ти стихови су данас мото многих књига, разговора, есеја, текстова, студија, али и поштапалица у обичним разговорима", каже Дошљак.

Витеза Дабижљевић, професорка српског језика и књижевности у једној средњој школи у Србији, каже да су ученици данас веома мало заинтересовани за проучавање књижевности, а ако говоримо о делу као што је Горски вијенац, каже, наилазимо на низ препрека.

„Треба ученику приближити време, херојство и чојство које је сада далеко. Треба приближити језик који је поприлично неразумљив, да не говоримо о дубљем тумачењу.

„Не могу да кажем да свако треба да схвати то дело, али једноставно се све своди на тумачење одломака из читанке и тумачење гномских израза, као нешто што им буде занимљиво".

Професорка Дабижљевић каже да Горски вијенац не схватају чак ни ученици који га прочитају.

„Колико знам, требало би да радимо поново нешто у средњој. Можда ће ми сад бити мало јасније", каже ученица Милица Никић.

Биографија

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]