Леон Штукељ: Тајна дугог живота најуспешнијег југословенског олимпијца и гимнастичара

Старији мушкарац у сивом сакоу, праћен овацијама, живахно корача ка центру стадиона у Атланти, где је у току церемонија отварања Олимпијских игара 1996. године.

„Част нам је да преставимо најстаријег освајача олимпијске златне медаље", чује се са разгласа.

Иако у том тренутку близу 98. године, чувени југословенски гимнастичар Леон Штукељ се окреће, дечачки поскакује и качкетом маше навијачима.

„Да, то је била та енергија која га је красила целог живота", каже уз осмех Миха Пауко из Словеније, унук Леона Штукеља, у разговору за ББЦ на српском.

Аплаузи не јењавају, међу њима и тадашњег америчког председника Била Клинтона, али и неколико најпознатијих олимпијаца у историји.

Грега Луганиса, чувеног америчка скакача у воду, Нађе Команечи, славне гимнастичарке, атлетичара Боба Бимона и Карла Луиса, као и кубанског боксера Теофила Стивенсона.

Сви прилазе Штукељу, пружају му руку и одају почаст.

„За нас који смо га познавали то је било нешто веома емотивно - понос и нашег града и наше државе и гимнастике као спорта", наводи Јасна Докл Осолник, коауторка изложбе о Штукељу у Долењском музеју у Новом Месту, за ББЦ на српском.

На Олимпијским играма 1924. у Паризу, Леон Штукељ освојио је два злата за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, да би олимпијске успехе наставио у Амстердаму 1928 - злато и две бронзе - као и у Берлину 1936, када је дошао до сребра.

Читав век касније, то га и даље чини најуспешнијим југословенским олимпијцем свих времена.

„Он је гимнастичарска легенда, пуно нам значи што смо га имали у Словенији", истиче Себастијан Пилетич из Гимнастичарског савеза Словеније за ББЦ на српском.

100 година, 11 месеци и 26 дана

„Младост није животно доба, већ стање ума и воље."

Тим речима америчка телевизија НБЦ почела је 1999. причу о стогодишњем Леону Штукељу.

„Колико нас ће сазнати како је то прославити 100 рођендан - Леон Штукељ, најстарији живи олимпијац, одједном је у центру пажње", додају у прилогу.

„Људи желе да чују његову једноставну поруку - да спорт побољшава живот."

Рођен је 12. новембра 1898. у Новом Месту, тачно између Загреба и Љубљане, али је већи део живота провео у Марибору.

Још док је био дете заинтересовала га је гимнастика, уз коју се бавио и атлетиком и пливањем, а уз то је био део и соколског покрета, који је за циљеве имао „здраво тело и здрав дух".

Читавог живота је свакодневно вежбао, па чак и када је зашао у дубоку старост, чему је сведочио његов унук Миха.

Дедини дани, истиче, били су исти „због велике дисциплине".

„Никада није устајао прерано и обавезно је два пута дневно ишао у шетњу градским парком у Марибору, удаљеним на око десетак минута пешака од његове куће", каже 59-годишњи Пауко.

Тамо је, додаје, на неколико места користио справе и радио вежбе за дисање - дубоки уздах, па издах и тако неколико пута.

Уз то је код куће имао гимнастичарске кругове, па је и тамо тренирао, а често се и тек тако „подизао док би седео на каучу или столици".

Током интервјуа за телевизију Загреб из 1985, када је већ имао 86 година, Штукељ је у кући, пред камерама, извео вежбу на карикама.

После вежбања би се затворио у његову собу, читао и писао.

Телевизија се није палила пре седам сати увече, истиче Пауко.

„Највећу улогу у свему томе играла је бака, његова жена Лидија, јер да ње није било, не би ни он могао тако да функционише", каже он.

„Доручак и ручак му је спремала тачно и минут, све како би имао мир."

Ипак, Штукељ каже да никада није много јео и да му је супруга често говорила: „Мени се не исплати да кувам за себе и за тебе".

Као кључ дедине дуговечности, Пауко пре свега види добру генетику, али и спортски живот и „готово аскетску дисциплину".

„Када би током шетњи по парку наилазио на групу младих који пуше, пришао би им и говорио 'немојте то да радите, није здраво', а они би му се смејали", наводи.

Преминуо је 8. новембра 1999. године, са 100 година, 11 месеци и 26 дана.

„Здрав је и умро. Сам је звао кола хитне помоћи и те ноћи издахнуо", каже Пауко.

Медаље

Штукељ је наступио на седам великих гимнастичарских такмичења, освојивши 20 медаља - осам златних, шест сребрних и шест бронзаних.

Те са Олимпијских игра у Паризу 1924, прве су у историји под заставом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), која ће касније постати Краљевина Југославија.

Спортисти Краљевине СХС претходно су учествовали на Олимпијади 1920. у Антверпену - и то у фудбалу - али медаља није било, док је Краљевина Србија учеснике имала и 1912. у Стохколму.

На тим играма медаље су освојили Момчило Тепавица, Милан Нералић и Рудолф Цветко, али под заставама Аустрије или Угарске.

За нову државу, медаљу први осваја Штукељ и то једну у вишебоју, а другу на вратилу.

Злата из Париза, Штукељ сматра за највећи успех у каријери, због тога што је на такмичење отишао повређен, после пада приликом извођења једне вежбе.

„Ишао сам само као посматрач и вече пред такмичење су ме питали да ли бих могао да наступим. Рекао сам само да ћу покушати", навео је у интервјуу из 1985.

Као један од разлога тог и свих каснијих успеха, пре свега је указао на конституцију.

Био је висок 161 центиметар, са свега 50 килограма, али и веома снажним горњим делом тела.

„Никада није размишљао да је он нешто изузетно", каже Докл Осолник из Долењског музеја, у ком се данас чува сва заоставштина Леона Штукеља.

„У интервјуима је причао да су му медаље биле велико изненађење, сматрао их је изузетним за читав национални понос и соколски покрет, не само њега", додаје бивша гимнастичарка и репрезентативка Југославије.

Кад се вратио из Париза био је звезда и убрзо је одликован Орденом Светог Саве.

„После тог успеха, био сам свестан да ће конкуренција у Амстердаму бити још већа, али сам био сигуран да могу да дођем до добрих резултата", изјавио је Штукељ 1999. за НБЦ.

„Тако да сам наставио вредно да тренирам."

На Играма 1928. у Амстердаму осваја злато на круговима, као и две бронзе у вишебоју, у екипној и појединачној конкуренцији, али га 1932. у далеком Лос Анђелесу није било.

У то доба на други крај света једноставно није било тако лако стићи.

„Имао је могућност да га финансијски подрже људи из Америке, али пошто није желео да иде сам, већ да са њим пође још неки спортиста, нису му одобрили помоћ", каже Докл Осолник.

„Да је отишао, сигурно би било бар још пар медаља."

У Берлину 1936, који је у том тренутку увелико био окићен нацистичким симболима, долази до сребра на круговима.

„Када сам стигао тамо, био сам веома узнемирен великим црвеним заставама са свастикама на зградама, сваку су чувала двојица војника", рекао је Штукељ.

„И у олимпијском селу, на око 40 километара од Берлина, видели смо много војске. Било је веома чудно."

Та Олимпијада у Берлину посебно се памти због Џесија Овенса, славног афроамеричког атлетичара који је пред државним врхом нацистичке Немачке дошао до четири злата, упркос њиховим расистичким теоријама о супериорности беле расе.

Двојица југословенских и америчких олимпијаца имали су и један кратак сусрет, овековечен фотоапаратом.

„Причали смо више рукама, него речима, пошто нисам знао енглески", каже Штукељ.

Живот у СФРЈ

После тог Берлина, Штукељ завршава гимнастичарску каријеру, али наставља да се бави правом, које је дипломирао 1927. године.

Био је судија, прво у родном Новом Месту, па у Марибору.

Живот му се знатно мења после Другог светског рата, из ког се рађа нека нова Југославија, када су га, према унуковим речима „због историјских ситуација некако сакрили".

„Рођен сам 1965. и он тада више уопште није био познат", каже Пауко.

О узроцима тога на интернету се може пронаћи читав низ различитих верзија и сценарија.

Једни кажу да је био у немилости „зато што није хтео у партизане", други због тога што је „позивао официре да се придруже Белој гарди", која се борила против совјетске Црвене армије, док га београдске Новости називају монархистом и „словеначким четником".

Да ли је заиста то био?

„Ма не, ни случајно. Политички се никада није определио", тврди његов унук.

„Нова власт му је замерила и одликовање које је на језеру Блед добио од краља Александра Карађорђевића, све по принципу 'ко није са нам је против нас'."

Докл Осолник додаје да је Штукељ говорио да је „само теловадец" - вежбач.

„Избегао је да иде на фронт у Првом светском рату, рекавши да је мали и мршав, није био на фронту ни у Другом светском рату, па су многи то интерпретирали овако или онако", сматра она.

Ипак, против Штукеља се после Другог светског водио и судски процес - оптужен је за злочина против словеначке националне части.

„Био је затворен око две недеље и сам се бранио, а оптуживали су га људи са којима је некада био добар у Новом Месту. Када се промени власт ваљда се промене и људи", каже његов унук.

Ослобођен је свих оптужби, али више није могао да буде судија, што му је тешко пало, иако је наставио да ради у области права.

У пензију одлази 1965, а већ три године касније добија титулу почасног становника родног Новог Места, у које се увек радо враћао.

У то време, каже Докл Осолник, Штукељ „није био скроз заборављен, али знате како је у спорту - данас сте ви јунак, сутра је неко други, прекосутра трећи и иде тако брзо."

Дани су му нормално пролазили све док Југославија крајем 1980-их и почетком 1990-их није почела да се распада, а Словенија да иде својим путем, додаје Пауко.

„Одједном је постао веома популаран и спортским функционерима и политичарима.

„А да је умро као што је то било очекивано, негде око 80. године, мало ко би знао за њега... Био би само још једна прича из прошлости."

Штукељ данас

Једна од прекретница била је Универзијада 1987. у Загребу, када је одликован Олимпијским орденом.

Докл Осолник тај тренутак назива „повратком у олимпијску фамилију".

У Барселони 1992. био је део словеначке делегације, у Атланти 1996. су га милиони гледали како скакуће током отварања Игара, а 1997. уврштен је у Међународну кућу славних гимнастике.

Постхумно му је 1999. додељена медаља Пјер де Кубертен, по оснивачу модерних олимпијских игара, а 2000. и титула словеначког спортисте века.

Данас по њему име носи спортска дворана Универзитетског спортског центра у Марибору, где његов унук ради - „сасвим случајно", каже уз осмех - и у Новом Месту.

Прослава његовог 100. рођендана била је велики догађај у целој Словенији, где је често мишљење да је Штукељ највећи словеначки спортиста свих времена.

„Није само уважено мишљење, то су чињенице", изричита је Докл Осолник.

„Немамо ниједног другог спортисту са толико олимпијских медаља."

Ипак, убрзо додаје да све зависи од критеријума мерења, што каже и његов унук.

„Ако гледамо по заради, онда су га многи још давно престигли, јер од спорта није зарадио ништа", наводи Пауко.

Ипак, у свету НБА звезде Луке Дончића и бициклистичког суперстара Тадеја Погачара, колико млади у Словенији данас знају за Штукеља?

„Мислим да не баш много и не баш довољно. Знате како је то, знају оне који су актуелни", каже Пилетич из Гимнастичарског савеза Словеније.

„Тешко им је објаснити како је то било пре 100 година, за њих је и смрт Штукеља пре 25 година већ давна прошлост."

Управо је њима Штукељ те давне 1985. послао једну поруку - да се баве спортом.

„То је најлепше за младог човека, а и после се добро осећа и кад је стар", истакао је.

„Ви сте најбољи пример тога?", пита га новинар.

„Могли би да се воде по мени."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]