Лука Дончић, кошарка и НБА: Како је настало словеначко кошаркашко чудо

Када је први пут дошао на тренинг, било му је потребно мање од полувремена кошаркашке утакмице да тренерима покаже таленат.

Лука Дончић имао је осам година када је у школи кошарке љубљанске Олимпије почео оно што ће га само деценију касније промовисати у једног од најбољих играча најјаче лиге на свету, америчке НБА.

„За тих 16 минута, видео сам друге димензије игре - висина, физичке предиспозиције, однос према лопти.

„Мени је исто, Лука тада и Лука сада. Он се кошарке - игра", присећа се Грега Брезовец, први Дончићев тренер.

После само 16 минута, Дончић је послат да тренира са школом кошарке за 12-годишњаке, да би убрзо потом одатле био прослеђен клупској селекцији најбољих 12-годишњака.

После година школовања у Олимпијином кошаркашком систему, међу бројним европским клубовима који су га желели, Дончић прелази у Реал из Мадрида где ће играти све до 2018.

Тада одлази у Сједињене Државе, где постаје узданица Далас Меверикса и у првој сезони добија титулу најбољег новајлије НБА лиге, док игра клуба постаје у потпуности ослоњена на кошаркашко умеће Словенца.

Са њим у тиму, репрезентација Словеније осваја златну медаљу на Европском првенству 2017. године и четврто место на Олимпијским играма у Пекингу 2020.

Кошарка у кући

Када се Лука родио, његов отац Саша играо је до тада најбољу кошарку у животу за клуб из Лашког који је носио име Пивоварна.

„Мислим да је Лука први пут на утакмицу ишао кад је имао два или три месеца.

„Плашио сам се како ће реаговати на људе и буку, али како је кренула галама, он се ућутао и гледао - то је било једино време кад је био миран", каже Дончић сениор уз осмех.

Сашина каријера тада је тек почела да се мења, иако тврди да није ни помишљао да би син могао бити кошаркаш.

„Апсолутна је истина да ти се живот промени кад добијеш дете - али на боље, добијеш виши циљ, одговорност.

„Било је непроспаваних ноћи, прехлада које први пут делују компликовано, али све то буде небитно."

Саша Дончић променио је девет клубова све док 2007. није дошао у екипу која је синоним за словеначку кошарку - љубљанску Олимпију.

„У првом разреду основне школе, Лука је већ био сигуран да жели да тренира кошарку.

„Увек је гледао моје утакмице, једва је чекао полувреме или загревање да би могао да уђе на терен да пуца на кош."

Одлазак на први тренинг у Олимпију био је логичан след догађаја јер се љубљански кошаркашки свет добро познаје.

Преостало је још да се савлада коначни изазов савремене кошарке: присуство родитеља на тренингу, а посебно оца-кошаркаша на терену.

„Возиш га на тренинг, немаш шта да радиш, па останеш ту, гледаш.

„Никад нисам викао са трибина, гледао сам да седнем дискретно и да уживам, гледам децу која су на игралишту, како немају калкулације, пожртвовани су, а не да седим са вечито незадовољним коментаторима", каже Дончић сениор, са чиме ће се сагласити и Лукини тренери.

Ипак, кошарка се није завршавала у хали - за оца и сина, она је постала тема која никада не престаје.

„Никад се нисмо посвађали због кошарке.

„Родитељи морају да буду подршка, а не да држе још једно предавање детету које то већ чује на терену од тренера, чији је то и посао."

Заједничко гледање утакмица било је породични ритуал.

„Био је темпераментан пред телевизором, баш као што је и данас.

„Прати и такмичења попут словеначког купа, али и све утакмице НБА - то ми је фасцинантно."

Због толике љубави, кошарка је служила и као средство дисциплине и васпитања.

„С тренинзима смо покушавали да га контролишемо и у школи - лоша оцена или неурађени домаћи задатак значили су да нема одласка на тренинг", каже Дончић, мада и сам признаје да је било тешко одолети Лукиним жељама да не пропусти ниједан тренинг.

Саша Дончић развео се од Лукине мајке Мирјам Потербин 2008, а словеначка јавност пажљиво је пратила овај бурни растанак и његов каснији утицај на каријеру садашњег НБА аса.

„Мислим да ту нема никаквих проблема, ја сам се трудио да Лука никад не осети тај развод", кратко каже Саша Дончић.

Напредовање кроз систем

Првих 16 минута првог тренинга Луке Дончића у зеленом дресу Олимпије само су делић мозаика система који је учествовао у стварању једног од најбољих кошаркаша данашњице.

Као ђак љубљанске основне школе „Миран Јарц", која име носи по словеначком песнику с почетка 20. века, Дончић је био под надзором тренера неколико селекција Олимпије, у чијој је орбити функционисала кошаркашка секција ове школе.

Љубљански клубови присутни су већ у основним школама - по близини или традицији, клуб отвара сопствену секцију у сарадњи са професорима физичког.

Талентовани дечаци добијају позив да се придруже школи кошарке при клубу, да би потом најбољи били послати у клупску селекцију вршњака.

„Тај систем даје увид у то ко се бави кошарком, где се добро или лоше ради, где има перспективе и где су најбољи играчи", каже Радослав Нестеровић, некада славни кошаркаш, а данас генерални секретар Кошаркашког савеза Словеније (КСС).

Кроз овај вишестепени систем прошао је и плавокоси дечачић кога је отац са осам година довео на први тренинг.

Прошао га је муњевитом брзином.

„После првих 16 минута на терену, рекао сам да нема смисла да буде са клинцима и пребацили смо га са две године старијим дечацима.

„И ту су тренери рекли да ни то нема смисла, одмах су га пребацили у клупску селекцију до 12 година, а код мене је долазио само петком, да се мало дружи и види са вршњацима и за викенд одигра колико год је утакмица могао", каже Дончићев први тренер Грега Брезовец, данас портпарол КСС.

Дончић је дошао до селекције дечака рођених 1996. године коју је предводио Јернеј Смолникар.

„Лука није имао главну улогу кад је дошао у моју екипу, а селекција је била веома јака.

„Он је добијао минуте кад можемо да му их дамо или кад видим да је на другој страни играч против кога може да игра - био је висок, али и даље није био довољно снажан", каже Смолникар, данас запослен као један од главних менаџера у љубљанској пивари, далеко од кошаркашке тренерске клупе.

Иако упадљиво млађи од саиграча, Дончић је добро осећао атмосферу.

„Брзо се уклопио, а и другари су га прихватили јер воли да се такмичи.

„Био је позитивац, понекад смо га осећали и као маскоту тима."

Иако је физички заостајао за момцима који су већ увелико водили пубертетске битке, на терену се разлика смањивала сваким даном.

„Ми смо већ тад пробали да ставимо клинце у неке оквире - да добију радне навике, да се сами организују за тренинге.

„Али његов таленат увек је био на страни игре, да баци екстра пас, види оно што други не виде и он је то покушавао и на тренинзима, бирао је прави моменат кад може да се игра, а када да буде део система", каже Смолникар.

Карактер победника

Биографије спортских победника веома лако претворе се у романсиране приче о праволинијском путу до успеха.

Ипак, Сречко Бестер, вишедеценијски координатор Олимпијине кошаркашке школе и својеврсни хроничар клуба, каже да се Дончићева каријера мора пажљивије посматрати.

„Сви виде Лукину причу као низ добрих ствари, а он је пре сваког успеха имао по један неуспех.

„Мора да направи корак назад, да би направио три корака напред и то је тако од школе кошарке, па до Евролиге."

Бестер је са селекцијама у којима је играо Лука путовао широм Словеније, али и Европе, па истиче важност међународних турнира на којима су дечаци могли да упореде своје кошаркашко знање са вршњацима.

Са нескривеним одушевљењем и благом сетом, Бестер ће се подсетити Дончићевих бравура у финалу турнира у италијанском Порденонеу 2011. године.

Будућа звезда постигла је 41 поен од укупно 46 његове екипе, док су противници из италијанског Леонћина убацили 43.

„Начин како је он постизао те кошеве... Могао си само да гледаш и уживаш.

„Разноврсност и размишљање, проналажење начина за постизање поена били су фасцинантни."

Док су се тренери у Олимпијином кошаркашком систему смењивали на тренинзима чији је редовни део био и Дончић, Бестер је младог кошаркаша посматрао и ван правоугаоника са кошевима.

„Био је не само део групе, него и њен вођа.

„Знао је да у шали спотакне играча, да се гуркају - био је позитивно дрзак, али никако безобразан."

За све који су радили са Дончићем док је тренирао у Љубљани, заједничка ће бити једна оцена: Лука је волео да се игра кошарке.

Ипак, Сречко Бестер каже да је у тој игри било и простора за напредак.

„Био је веома прилагодљив да си могао да му кажеш и да не игра на кош када је исход утакмице одлучен, већ да се усмери само на додавања.

„Он је и то схватао као нови циљ у игри, налазио је нову мотивацију."

Дончићев тренер Јернеј Смолникар каже и да успех није увек изазивао позитивне реакције.

„Било је много љубоморних на њега, а неки су то показивали на терену или на трибинама.

„Њему је то било тешко, емотивно је реаговао на неправде, али је увек био скроман - и када су му малтене као детету тражили аутограме."

Битку за сопствени мир водио је и Лукин отац Саша.

„Раније су ме нервирали коментари по интернету - људи који нису смели да се потпишу, а изражавали су своје фрустрације које се сигурно и даље могу наћи записане.

„Ја сам Луки рекао да такве ствари треба на једно уво да му уђу, а на друго изађу и он је то добро применио."

Следећи Лука Дончић

Дончићев отац каже да су озбиљна размишљања о синовљевој каријери почела кад је Лука напунио 12 година.

„У млађим категоријама, играло се на резултат, на тактику, а не на креативност.

„Ја сам видео да се он заљубио у кошарку и зато сам се запитао да ли је ово добра средина за њега."

У бици клубова широм Европе, Реал из Мадрида добио је прилику да потпише уговор са Луком.

„Ако мене питате, за клуб је отишао - прерано, али то кажем као човек који ради у клубу.

„Ипак, за њега и словеначку кошарку - мислим да је отишао на време", реално сагледава ситуацију Сречко Бестер.

Слично Бестер одговара и на питање нестрпљивих - има ли новог Дончића на видику.

Поручује им да „бар 50 година могу да буду мирни јер се бар толико неће поновити сличан играч".

„Синдром Луке Дончића, свакако не сам Лука Дончић, имао је и негативан ефекат на неку децу - сви сада виде њега као узор.

„Ја родитељима упорно говорим да деца нису машине, већ да треба да се играју, забављају, али и тренирају."

На претерани пораст амбиција упозорава и генерални секретар Кошаркашког савеза Словеније Радослав Нестеровић.

„Колико је он за нас супер, толико има и негативних ствари - сад би сви родитељи да им деца оду у Реал, у Шпанију.

„А он је један једини, који се роди са таквим талентом и размишљањем."

Он упозорава да се битка спортова да освоје школарце претвара у сурово прекидање детињства.

„Са осам или девет година, то су још деца - ја се залажем да деца до 12 или 14 година треба да тренирају све, атлетику, гимнастику, па да тек онда одаберу спорт.

„Овако се дешава и да породице кроз спорт покушавају да реше своју егзистенцију", упозорава Нестеровић.

Лукин отац Саша данас је тренер првог тима Илирије, љубљанског тима који се такмичи у Првој лиги Словеније.

На питање да ли би волео да се са сином нађе на истом терену, у улози тренера или селектора екипе коју предводи Лука, најпре ће се насмејати.

„Искрено, више волим да уживам у његовим играма него да му будем тренер.

„Не знам да ли је то добра комбинација, али не знам ни да ли би то било лоше."

Погледајте - Да ли се нови Лука Дончић можда крије у Дубаију

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]