УН и свет: Уједињене нације обележиле 75. рођендан суочене с новим кризама и смањењем буџета

Уједињене нације су напуниле 75. година. Да ли славимо?

Рођене су 24. октобра 1945. године, из пепела Другог светског рата. Испочетка су имале 51 земљу чланицу, а многе су тек недавно престале да ратују једна против друге.

Данас се већина нас ни не сећа како је изгледао живот без Уједињених нација, тако да би одлука да се оснује тело које ће спречавати ратне сукобе и бавити се глобалним изазовима могла да делује нормално.

Али у оно време, у свету којим су доминирале националне државе и царства на заласку, био је то радикалан потез, каже Мухамед Махмуд Мухамеду, професор међународних односа на Дипломском институту у Женеви.

„Пре седамдесет пет година, логика оснивања једне међународне организације као што су Уједињене нације није нужно била баш толико очигледна", објашњава он.

„Свет је управо изашао из сукоба огромних размера, а динамика мултилатерализма, сам његов концепт, није баш био толико познат."

„Али дошло је до разумевања да је ово прави тренутак, ако икада буде постојао, да се замисли једна другачија врста света… да имате једно место на ком све земље са једним равноправним гласом могу да се састану и расправљају о питањима које тиште свет."

Мултилатерализам значи да земље раде заједно на борби против заједничких изазова или криза, као што су климатске промене или актуелна пандемија. То значи и заједничко деловање у областима као што су родна равноправност и универзално образовање.

Они који су били присутни на оснивању Уједињених нација полагали су огромне наде у то ново тело. Амерички председник Хари Труман описао их је као „победу против самог рата… чврсто здање на ком можемо да изградимо бољи свет."

Британски амбасадор у Вашингтону лорд Халифакс рекао је окупљеним земљама да је њихово прихватање нове повеље Уједињених нација „најважнија одлука коју ће донети за наших живота".

А данас?

Скочимо 75 година унапред и видећемо да се свет суочава управо с оном врстом изазова због које су УН и основане: пандемијом. Светска здравствена организација, здравствено тело Уједињених нација, требало би да је у савршеној прилици да нас спасе од Ковида-19.

Али напори СЗО-а да се избори са пандемијом ометани су огорченом критиком једне моћне чланице, Сједињених Америчких Држава.

Вашингтон тврди да СЗО није успео довољно брзо да предочи опасност од ове болести. СЗО то негира, истичући да је прогласила међународно ванредно стање јавног здравља још у јануару.

Али САД су, неуверене у то, отпочеле процес изласка из СЗО-а, повукавши са собом милионе долара доприноса.

То, уз излазак САД-а из Савета за људска права, из Париског климатског споразума, и њено напуштање иранског нуклеарног споразума, практично представља егзистенцијалну претњу по УН и њен мултилатерализам.

Како УН могу да одговоре на то? Оне ће увек зависити од својих 193 земаља чланица: за финансирање, као и за политичку и моралну подршку. Увек ће постојати тензија међу владама земаља којима се не допада УН-ова критика, посебно кад потекне од тимова УН-а за људска права.

Зеид Рад Ал Хусеин, бивши комесар УН за људска права, сматра да је питомост погрешан одговор. Човек који је славно назвао популистичке лидере Европе „демагозима" и сугерисао да би Доналд Трамп могао да буде опасан председник, сматра да УН морају поново да успоставе морални ауторитет.

„Проблем је што УН сувише покушавају да удовољи владама", каже он.

„Уместо да се УН брину како ће владе реаговати на саопштења УН-а, владе би требало да брину због тога шта би УН могле да кажу у њима. То је питање разговара са ауторитетима. Седамдесетпет година искуства на овом пољу - ви не смете да игноришете УН."

Да ли је потребна реформа?

Актуелни генерални секретар УН-а Антонио Гутереш такође признаје суштинску слабост УН-а.

Ове године он је покушао да издејствује да Савет безбедности УН-а изгласа резолуцију којом се тражи глобална обустава непријатељстава, како би медицинске особље могло неометано да се бави Ковидом-19.

Његове напоре месецима су осујећивале САД, које су се противиле помињању СЗО-а, и Кина, којој се није допао нагласак резолуције на „транспарентности".

„Кад погледамо мултилатералне установе, морамо да признамо да немају зубе", рекао је Гутереш уморно. „Или, кад их имају, не желе да гризу."

Структура УН-а допринела је тој безубости. Пет сталних чланица Савета безбедности УН-а, оне са моћи вета да блокирају шта год желе, исте су као што су биле 1945. године, победнице Другог светског рата: САД, Русија (бивши СССР), Француска, Кина и Велика Британија.

То је невероватно стање ствари: земље које су се ослободиле колонијалне власти да би стекле независност шездесетих никад нису имале такву моћ.

Штавише, систем не само да је застарео, већ је и редовито неефикасан. Сирија је главни пример за то.

Годинама Савет безбедности УН-а не успева да се сложи око начина за окончање овог сукоба, док се САД и Русија редовно не слажу, а Русија понекад чак ставља вето на виталне мере као што су приступ хуманитарној помоћи.

Али сви покушаји да се спроведе реформа Савета безбедности - Кофи Анан је покушао, Бан Ки Мун је покушао - нису уродили плодом. Реформу мора да одобри Савет безбедности - то је као кад би ћурке гласале за Божић.

Шта су УН уопште урадиле за мене?

Било би лако, узевши у обзир парализу око Сирије, неслагање са СЗО-ом (да не помињемо притужбе на бирократију, па чак и искоришћавање) сматрати да је УН-у одавно истекао рок трајања.

А опет оне имају успеха. Већина нас, ако их се уопште сећамо, деведесете доживљава као деценију рата у бившој Југославији и геноцида у Руанди - оба догађаја које би УН, да су функционисале како треба, требало да су могле да спрече.

Али професор Мухамеду истиче да су деведесете биле период и кад је УН навео свет да постави стандарде по разним крупним питањима, као што су самит УН-а о расизму, одрживом развоју, женама и људским правима, кулминирајући стварањем Међународног кривичног суда 1998. године.

„Током тих десет година, бавили су се низом водећих тема", каже он. „То је тренутак кад мислим да би УН требало да добије заслуге за постављање тих стандарда."

Само ове недеље, састанак УН-а у Женеви довео је за преговарачки сто зараћене стране у Либији и навео их да пристану на трајно примирје, што је потез од огромног значаја за цивиле у Либији који се већ предуго пате.

Почетком овог месеца, Светски програм за храну УН-а добио је Нобелову награду за мир, за оно што је Нобелов комитет назвао „напорима да се изборе са глађу и њиховим доприносом побољшању услова за мир у областима погођеним ратним сукобом".

А посебно се осврнувши на УН скептике, комитет је нагласио да је „потреба за међународном солидарношћу и мултилатералном сарадњом данас очигледнија него икад."

Штавише, мало је тога до чега нам је стало ових дана, од климатских промена, до миграција, људских права и родне равноправности, а да УН у томе не учестују.

Не, инсистирају њене дипломате, да би нам говориле шта и како да радимо, већ да би нас подстакле да сарађујемо на бољитку.

Лако је бити циничан према овој огромној, незграпној, прилично вредној институцији, али Зеид Рад Ал Хусеин, упркос својој забринутости због питомости, има веру да УН „уз бриљантне људе које имамо… могу да доживе препород и да покрену машту људи."

Или, као што чак и скептичне америчке дипломате морају да признају, „да УН не постоје, требало би их измислити."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]