Београд и Приштина: Колико је Србије на Косову 15 година од проглашења независности

„Ми, демократски одабране вође наших људи, овим објављујемо да Kосово буде независна и суверена држава".

Од ове декларације косовских представника до данас промењене политичке околности директно су утицале на живот Срба на Косову, у тој мери да неки имају двојно држављанство - српско и косовско - попут политичара Ненада Рашића.

Он је био министар у косовској Влади и 17. фебруара 2008. кад је Косово прогласило независност, а и данас је у кабинету премијера Аљбина Куртија.

„Ми смо увек били Срби и нема сумње шта је наша мајка, али ако смо већ усвојени, онда морамо да волимо и маћеху и мајку", каже Рашић за ББЦ на српском.

Прошло је пуних 15 година откако је Косово прогласило независност од Србије, а ту одлуку признало стотинак држава, међу њима и неке од најмоћнијих на свету.

„Србије данас има јако мало на Косову, јер је повучена одлукама београдских власти", каже Слободан Самарџић, који је у време проглашења био министар Владе Србије за Косово и Метохију.

Од почетка рата у Украјини процес који води ка признању Косова убрзао се, али није окончан, сматра професор Факултета политичких наука.

„Суверенитет фактички не постоји, он је предат, наш суверенитет је правни.

„Суверенитет де јуре постоји, зато што документа међународна то Србији признају", напомиње он и додаје да се „Србија држи на том концу".

Чекање проглашења независности као 'на пресуду'

Када су се посланици Скупштине Косова окупили и прогласили независност, то није било изненађење за власти у Београду.

Самарџић, тадашњи министар за Косово и Метохију у влади Војислава Коштунице, описује тај чин као „чекање тешке пресуде".

„Ма колико она била извесна, ви се надате да неће бити баш најгора", каже Самарџић.

Додаје да је ова одлука Приштине била очекивана још од 1999. године и доласка међународних мисија на Косово после оружаних сукоба и каснијег НАТО бомбардовања тадашње Југославије.

Док је у Приштини владала слављеничка атмосфера, Самарџић је 17. фебруара 2008. био у Косовској Митровици, где је и иначе у време мандата често боравио.

„Мене је највише дирнуло када су представници црногорских партија, просрпски оријентисаних, Андрија Мандић, Срђан Милић дошли да се солидаришу.

„То је било као да сте пред гиљотином, чекате да се гиљотина заглави, јер онда се ослобађате (...) тако смо и ми очекивали ту магију, али није било од тога ништа", сликовит је Самарџић.

И Срби на северу Косова су ту одлуку примили мирно, додаје.

Немира је било неколико дана касније у Београду, на митингу „Косово је Србија" када је на позив Владе Србије одржан и молебан Српске православне цркве, где се, према подацима МУП-а, окупило пола милиона људи.

Митинг се претворио у низ инцидената, паљење бакљи, бацање петарди, ломљење семафора и контејнера, да би кулминирао упадом у џамију на Дорћолу, крађом патика из продавница и паљењем амбасада Америке и Немачке, а оштећене су и зграде бројних других амбасада.

Самарџић је био на челу колоне и сећа се да су им јавили да се део окупљених одвојио.

„Кордон полицајаца који је штитио амбасаде се повукао у једном тренутку, мене занима та наредба - нисам сазнао ко је рекао 'повуци се'", каже Самарџић.

Дванаест година касније, почело је суђење петорици полицијских службеника за случај паљења амбасада.

Политички одговор званичног Београда биле су две одлуке Владе и Народне скупштине да се једнострано проглашена независност не признаје.

„Ако се они не повуку или не негирају потоњим актима, што може бити за овај француско-немачки предлог, оне важе за унутрашње право", напомиње Самарџић током разговора у његовом факултетском кабинету.

На другој страни, Ненаду Рашићу је прво сећање на 17. фебруар 2008. напуштање институција у које је тек био ушао.

Постао је министар у косовској влади децембра 2007. године, а два месеца касније, проглашена је независност.

„Тих два месеца смо стално инсистирали да се постигне договор, али десило се да проглашење Косова уз одлучност Албанаца и међународних представника буде обављено што пре.

„Као одговор на то, бојкотовали смо рад институција што је био одраз незадовољства јер није дошло до тог закључка неким компромисом", каже Рашић током разговора у ресторану помало симболичног назива „Европа," у једном сокаку Грачанице, близу Приштине.

Крах преговора у Бечу

Два месеца пре проглашења, у децембру 2007. прекинути су преговори српске и албанске стране уз посредовање три велике светске силе, такозване Тројке.

Три лица тројке били су немачки дипломата Волфганг Ишингер, актуелни амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко и представник Америке Френк Визнер.

Самарџић је био учесник ових преговора, као и претходних вођених у Бечу, где је био као Коштуничин саветник.

Током 2005. и 2006. у Бечу су за истим столом седели представници албанске и српске стране и Уједињених нација.

У јесен 2006. специјални изасланик генералног секретара УН Марти Ахтисари формира предлог за Косово који је, између осталог, подразумевао да Косово добије такозвану „надгледану независност".

Албанска страна га прихвата, а српска одбија у пролеће 2007.

План о две Немачке неприменљив

У албанској делегацији су били, између осталих, ветеран у политици Бљерим Шаља и новинар Ветон Сурој.

Како каже Самарџић, они су били комотни, јер су имали западне дипломате на њиховој страни, док је Србија руску подршку добила тек 2006.

„Путин је 2001. нама рекао у Београду 'ми не можемо на Косову ништа да урадимо, немојте од нас очекивати', што је био хладан туш.

„Онда смо се освестили, јер боље је што нам је тако рекао, него да нас је завлачио као Јељцин Милошевића", каже Самарџић.

Августа 2007. на дипломатску сцену ступа Тројка, али преговоре прекида нагло - већ после 120 дана.

„Тад је био подастрт Ишингеров план две Немачке, одмах се састала у Београду екипа које је то проучила и дошли су до становишта да су то специфични споразуми који важе само за тај случај.

„Као што не можете на Камчатки да гајите пшеницу, чак и кад имате добар хибрид, не иде", објашњава Самарџић, некадашњи високи функционер Демократске странке Србије.

Додаје да је у случају уједињења Источне и Западне Немачке био другачији међународни контекст, најпре јер се односио на исти народ, а обе државе су биле суверене и једна другу су имплицитно признавале.

Живот после проглашења 'најуспешнији период за Србе'

Рашић је у политику ушао годину дана пре те преломне 2008, како каже, „рекреативно".

„Са људске стране било је доба несигурности", каже, додајући да се и сам плашио „тихог егзодуса и напада".

Владу је водио Хашим Тачи, један од лидера Ослободилачке војске Косова која се крајем 1990-их борила са безбедносним снагама режима Слободана Милошевића.

„Испоставило се да део страхова 2008. није био оправдан, без обзира на незадовољство и бригу коју су Срби имали, ипак су били у знатно већем броју него што су сад.

„Ми тад јесмо били забринути, али није се десило ништа од тог егзодуса", каже Рашић, данас министар задужен за заједнице и повратак.

Од 2009. формиране су нове општине попут Партеша, Грачанице, Клокота, Новог Брда са српском већином, а јужно од реке Ибар.

„У новијој историји од 1999. па до данас, то је вероватно било најуспешније доба за Србе, ма како парадоксално звучало", каже он.

Напомиње и да тад почиње успон новонасталих српских општина на Косову.

„Свака општина је добила одређене капацитете у смислу извршне власти, почевши од радника у администрацији, затим болнице које спадају у сектор општина кроз косовске институције.

„Ви ту добијате, безмало, стотине радних места у различитим категоријама од здравства, просвете, општине су имале права да праве јавна предузећа, то је у једном моменту подигло наду за опстанак", описује Рашић, у то време министар за рад.

Бриселски споразум „окренуо живот наопачке"

Период бољитка ће, по Рашићевим речима, трајати све до 2013. и потписивања Бриселског споразума који је ствари окренуо у другом смеру.

„Без обзира што то неко слави можда као неку победу, у ширем контексту, то је Србима на Косову окренуло живот наопачке.

„Од политичког представљања, које није било аутентично српско, него полтронско београдско, до запостављања интереса локалног нивоа", каже Рашић.

Напомиње да су после тога инструменте моћи добиле „испоставе ауторитарног режима из Београда", а да Срби с Косова ни за шта нису били питани наредних десет година.

„Приштина је сарађивала с Београдом, уз прећутну сагласност Брисела који је све то аминовао".

Бриселски споразум званично се зове Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа Београда и Приштине.

Споразум је написан на две куцане стране, има петнаест чланова, а на њиховом крају се налазе парафи тадашњег премијери Србије Ивице Дачића и Косова Хашима Тачија.

Више о документу прочитајте овде.

Да је Бриселски споразум био једна од прекретница ка све мањем институционалном присуству Србије на Косову, сматра и Самарџић.

Следеће године, јануара 2014. усвојен је још један важан документ - Преговарачки оквир Србије са Европском унијом где се у члану 23. посебно обрађује питање Косова, наглашава професор на предмету политички систем ЕУ.

„Овај процес ће обезбедити да обе стране могу да наставе својим европским путем, избегавајући да једна другу блокирају у овим напорима, и треба постепено, до краја приступних преговора са Србијом, да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума у намери да ће обе стране бити у стању да у потпуности остварују своја права и испуњавају своје обавезе", наводи се у документу.

„То је тај колонијални стил који имају 300 година већ, то је јасно из историје међународног права, једна ствар која значи признање они ће претворити у шест речи.

„То може да потпише неко ко нема појма о праву, што искључујемо, и неко ко то ради уз личних разлога, то је формула власти - ја теби покорност, ти мени заштиту", истиче Самарџић.

После таквих одлука Београда нема назад, додаје.

„Кад неко направи 99 корака, врло је вероватно да ће направити и стоти.

„Драматика стотог корака је што он осмишљава ових 99, позитивно - јер је циљ постигнут, а негативно што, ако га не уради, онда ни ових 99 не вреде", каже Самарџић, остављајући могућност да сплет околности или случајности то промене.

Удружено деловање

Пошто се већ деценијама преговара о њиховој судбини, Рашић тражи да се косовски Срби активно укључе у преговоре како би били „учесници своје судбине" или бар „посматрачи".

Међутим, није било слуха за то ни у Приштини, ни у Београду.

„Ово је удружено деловање против косовских Срба, невероватно је да могу толико да нас запоставе и да нашу улогу смање, да будемо малтене имагинарни", наводи Рашић.

Рашић није видео ни француско-немачки предлог за решење косовског питања о ком се увелико говори. Није му га ни показао премијер Владе чији је члан.

„Наравно да то није у реду, али видим да је то нека епидемија непоказивања, ако могу тако да кажем.

„Од три кривца, највеће разочарење је Европска унија, јер причају о демократији, слободи говора, они долазе и уваљују мачку у џаку, не знате шта, а кажу вам 'треба да прихватите'", истиче Рашић.

Срби с Косова су, каже, спремни да послушају Београд, али уз услов да буду консултовани и партнери у процесу преговора.

То готово никад није био случај, иако је стара политичка девиза била да „Србије има на Косову, колико има Срба".

„Вековима смо ми били послушници великих моћних партија из Београда, које не комуницирају обострано, већ је то једносмерно, они вам кажу шта треба да радите и то је то".

Везе Срба са Косова са Београдом су нераскидиве, у културолошком, верском, финансијском смислу, а ипак „што је већи утицај Београда" све је мање Срба на Косову последњих 10 година, каже.

„Београд је наша мајка и то ће тако остати.

„Али ми морамо да будемо умерени, јер једини начин нашег опстанка је коегзистенција са Албанцима", каже Рашић.

Ово му је трећи мандат министра, а био је и посланик у неколико мандата у косовској Скупштини.

Када је Аљбин Курти први пут постао премијер, Рашић је у априлу 2020. именован за његовог саветника и директора Канцеларије за заједнице.

На функцији се задржао само неколико дана јер је морао да поднесе оставку пошто је Специјално тужилаштво против њега подигло оптужницу у случају приватизације Косовске електродистрибутивне мреже из 2013.

Из Београда је неретко добијао погрдне епитете да је „Тачијев Србин", данас „Куртијев Србин", али је посебно оштар био председник Александар Вучић.

Вучић је рекао да је Рашић „најгори српски олош, са дна каце и да не постоји гори Србин од њега".

Рашић на то одговара да „никад горег председника нисмо имали", сугеришући да је Вучић и његов шеф државе.

„Мени могу да буду председник и Александар Вучић и Вјоса Османи, што је по закону овде на Косову".

Како данас живе Срби на Косову?

Иду у школе и лече се у болницама по српском систему, али већину других послова обављају у косовским институцијама.

Срби који живе на Косову, а не долазе само на викенд, увек имају на уму заједнички живот, истиче Рашић.

„На улици вам полицајац каже мирдита, ви кажете мирдита - добар дан, и они људи који иду на север прелазе границу исто.

„Они су чињенично стање и не можете да кажете 'не признајем ја ништа', и порез мораш да платиш, а тамо пише Република Косово", описује.

Република Косово пише и на судским документима и гласачким листићима, сваки посланик и министар полажу заклетву тој републици, како на северу, тако и на југу.

„Нећу да будемо слепи и глуви, поред ушију и очију и да се правимо да то не радимо, тобож у корист Србије.

„Нема потребе за обмањивањем, нема потребе за лажима, нек се представи како јесте", напомиње он.

Једна од Вучићевих замерки била је и да Рашић „не представља никога" на Косову.

Рашић је био кандидат на изборима за председника општине Грачанице 2015. а 2017. није успео да дође до посланичког места.

У кампањи за изборе 2019. године, листа Ненада Рашића била је прва међу српским која је снимала политичке спотове и на албанском језику.

То им није донело ниједан мандат - Српска листа је и тада освојила свих десет, али је Рашић привукао пажњу јавности.

Тада је као лидер Прогресивно демократске странке био предводник коалиције Слобода, која је на ванредним парламентарним изборима 2019. на Косову освојила 0,08 одсто гласова, подаци су Централне изборне комисије.

Економски напредак

Економски гледано, каже Рашић, Косово се последњих 15 година развија, не само у инфраструктурном смислу - изградње путева, већ и културног развоја.

„То прераста у ланце организованих предузећа који су јаки и капиталистички моћни.

„Грађевинска индустрија на Косову годишње гради 40.000 стамбених јединица, у Београду је то 13-15.000 стамбених јединица, а сличан је број становника", напомиње Рашић.

Напредак илуструје и примером буџета из 2007. који је био 840 милиона евра, а 2023. 3,2 милијарде евра.

Локомотива тог развоја је албанска дијаспора и он ту види могући кључ успеха за српску заједницу убудуће.

„Наше комшије Албанци постају значајан фактор на Балкану, јер имају континуиран развој и лојалност и преданост, а ми имамо све супротно од тога".

Шта даље?

На питање може ли Косово у наредних 15 година да има Србина за премијера, Ненад Рашић се најпре насмеје, а затим застане.

„Најискреније, није да нисам некад помислио да може то да се деси.

„Можда није премијер могуће, јер је то први човек извршне власти, али ако косовски Срби направе политичко биће да значи да буду умерени како би опстали, стварно верујем да би могли да имају једну од три највише позиције - председника или председника парламента.

„Али не са оваквим, најчешће радикалним деловањем", закључује Рашић.

Петнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]