Косово и годишњица проглашења независности: Шта је остало од Ахтисаријевог плана

За некога све, за сваког понешто.

Тако би се, у тренутку када је пре 15 година предочен јавности, могао описати Ахтисаријев план - документ којим је предложено решење статуса Косова.

„Од њега је остало све.

„Кад то кажем, мислим на све оно што је уграђено у устав и законе (Косова), док се један део тих ствари, нећу рећи много, нажалост не примењује", говори Горан Богдановић, потпредседник Социјалдемократске странке и бивши министар за Косово и Метохију у влади Мирка Цветковића, за ББЦ на српском.

Свеобухватни предлог за решење статуса Косова, како му гласи пуно име, специјалног изасланика Уједињених нација - Мартија Ахтисарија, требало је низом понуђених мера да расплете вишедеценијски српско-албански Гордијев чвор.

Званични Београд никада није прихватио овај план, док је за Косово он био основа за једнострано проглашење независности које се догодило 17. фебруара 2008. године.

ББЦ на српском је покушао да ступи у контакт са Мартијем Ахтисаријем преко његове мировне фондације, где нам је речено да се бивши фински председник и добитник Нобелове награде за мир због болести повукао из свих активности.

Шта је подразумевао Ахтисаријев план

Ахтисари, тадашњи специјални изасланик Уједињених нација, почетком 2007. године изнео је Свеобухватни предлог за решење статуса Косова.

Овим документом је, између осталог, предвиђена широка аутономија за српске општине, и такозвана надзирана независност за Косово.

„Свеобухватни предлог је био привремена мера усмерена на стабилизацију ратом разореног Западног Балкана.

„Представљао је почетак политичког дијалога између Србије и Косова, а не крај", наводи у писаној изјави за ББЦ на српском Дејвид Филипс, директор Програма за изградњу мира и права при Институту за људска права Универзитета Колумбија у Њујорку.

Споразум садржи читав низ одредби, чланова и анекса који се тичу уставних, правосудних, имовинских, безбедносних и других мера којима би се регулисао статус Косова.

Ахтисаријев план се помиње и у Декларацији о независности коју је Скупштина Косова усвојила 17. фебруара 2008. године, чиме је Приштина једнострано прогласила одвајање од Србије.

У њој пише да Косово прихвата „све међународне обавезе које садржи Ахтисаријев план", те да ће „Устав обухватити сва релевантна начела" из споразума.

И управо је после проглашења независности Косова споразум наставио да живи унутар Устава и његових закона.

„Ахтисаријев план је и даље у потпуности унутар Устава Kосова и до сада није било никаквих промена", наводи у писаној изјави за ББЦ на српском Фатмир Шехоли, директор Института за афирмацију међуетничких односа из Приштине.

„То значи да је он унутар устава и даље валидан и снажан као што је био када је спровођен".

Шехоли сматра да је овај документ Албанцима донео „независност и стварање мултиетничког друштва са европским стандардима".

Србима на Косову је, истиче, обезбедио „апсолутно сву могућност развоја и представљања у свим нивоима власти, као и употребу језика као званичног, образовање, медијско представљање преко јавног сервиса РТK 2 на српском језику".

Српској заједници је такође омогућио и „развој и унапређење људских права, децентрализацију, као и заштиту верског и културног наслеђа", оцењује политички аналитичар.

„На Kосову су манастири, цркве и све остало што се повезује са верским и културним наслеђем изузетно цењени и у том смислу, Kосово је доказало да цени европске стандарде", сматра Шехоли.

(Не)имплементиране тачке споразума

На шездесетак страна Ахтисаријевог плана наводе се бројни чланови, мере и одредбе, али и 12 анекса који се, између осталог, односе на права заједница и њихових припадника, оснивање нових општина, правосудни систем, спољни дуг, безбедност, међународно војно и цивилно присуство.

Тако су, на пример, Анексом I регулисане уставне одредбе и према његовом члану 3 - Срби имају десет загарантованих места у Скупштини Косова.

Та одредба је и данас на снази.

„Без обзира који број Срба излази на парламентарне изборе, српска заједница ће имати десет од укупно 120 посланика у Скупштини Kосова", наводи Шехоли.

У Решењу такође пише да Устав мора да обезбеди учешће Срба у Влади Косова.

„Без обзира да ли су у коалицији са владајућом већином или не, њима по Уставу припада једно министарско и два места заменика министра", истиче политички аналитичар из Приштине.

За српску заједницу најважније тачке програма, између осталих, тицале су се управо заштите људских и права заједнице, децентрализације и заштите и очувања културног-историјског и верског наслеђа.

Дејвид Филипс наглашава да је кључни принцип Ахтисаријевог плана управо био „очување и заштита културног наслеђа".

„Посебан акценат је такође стављен и на децентрализацију и контролу заједница над њиховим локалним самоуправама, економијом и културним праксама", сматра амерички аналитичар.

Горан Богдановић, некадашњи српски министар и посланик, као пример једне од одредби из Решења која је спроведена наводи формирање нових општина.

„Први локални избори на Косову 2009. организовани су и у општинама јужно од Ибра, тако да је тај део још тада примењен."

Међутим, он сматра да нису све одредбе из Ахтисаријевог плана спроведене и да ни данас део њих није заживео у пракси.

„Ако ви не поштујете основна људска права - језик, писмо, слободу кретања, заштиту цркава, манастира, културно-историјских споменика, онда ту нешто није у реду.

„А то је заправо круцијално да би Срби могли колико, толико да осете сигурност на простору Косова и Метохије", истиче он.

Званични Београд никада није прихватио Ахтисаријев план, а Богдановић сматра да је главна препрека био „став да Косово треба да добије надгледану независност".

„Спорна је била та независност Косова која се предвиђала целим планом, то јест, такозвана надгледана независност.

„Што се тиче осталих одредби, мислим да је био релативно добар и прихватљив за српску заједницу на Косову и Метохији", додаје бивши министар.

Богдановић каже да су српске власти потписивањем Бриселског споразума 2013. верификовале неке одредбе из Ахтисаријевог плана, попут „судства, полиције и других атрибута државности".

Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине, познатији као Бриселски споразум, потписали су априла 2013. тадашњи премијери Србије и Косова, Ивица Дачић и Хашим Тачи, уз посредовање Европске уније (ЕУ) оличене у високој представници Кетрин Ештон.

Једна од кључних одредби споразума је формирање Заједнице српских општина (ЗСО) на Косову, замишљене као механизам заштите српског становништва.

Самоопредељење против Ахтисаријевог плана

Решење о статусу Косова које је предлагао бивши фински председник није се допало свим косовским Албанцима.

Присталице покрета Самоопредељење садашњег премијера Косова Аљбина Куртија су због тога изашле на улице Приштине 10. фебруара 2007. године.

Сматрале су да план није обезбедио потпуну независност Косова.

У сукобима са румунском полицијом Унмика - Привремене административне мисије Уједињених нација на Косову - погинула су двојица активиста, Арбен Џеладини и Мон Баљај.

Покрет Самоопредељење је и овог 10. фебруара низом активности обележио 15. годишњицу од овог догађаја.

Међународна присуства

Ахтисаријев план је подразумевао међународно војно и цивилно присуство, као и формирање нових тела и функција.

Тако је основана Међународна управна група коју су чинили кључни страни актери који су уједно именовали Међународног цивилног представника, тражећи одобрење Савета безбедности УН.

Исти званичник - холандски дипломата Питер Фејт, обављао је и функцију Специјалног представника Европске уније, кога је именовао Савет ЕУ.

Његова улога је била да надгледа спровођење Ахтисаријевог плана и подржи напоре косовских власти.

„Надгледање независности је укинуто септембра 2012. и од тада је међународна заједница присутна само у облику Унмика, Еулекса и Кфора", објашњава Горан Богдановић.

Са радом је тада престала Међународна управна група, а до краја године и Међународни цивилни представник, док функција Специјалног представника ЕУ још постоји.

Фатмир Шехоли каже да је Еулекс - Европска мисија владавине права - и даље „веома важан фактор у саветовању косовских институција у спровођењу реформе у правосудном систему".

Ахтисаријевим планом дефинисано је и Међународно војно присуство које је успоставио НАТО „ради пружања подршке у спровођењу Решења".

„Главни фактор стабилности и главни механизам за очување суверенитета и интегритета Kосова је НАТО преко KФОР-а на Kосову, уз подршку војске Kосова", сматра Шехоли.

KФОР - међународне оружане мировне снаге под вођством НАТО (Организација Северноатлантског споразума) ушле су на Косово 12. јуна 1999. године.

Било је то три дана после потписивања Кумановског споразума којим је окончано НАТО бомбардовање тадашње Савезне Републике Југославије и два дана од усвајања Резолуције 1244 у Савету безбедности УН.

Резолуција 1244 уследила је пошто се тадашњи југословенски председник Слободан Милошевић сагласио са условима које су предложили управо Марти Ахтисари и бивши руски премијер Виктор Черномирдин, међу којима је најзначајније било повлачење тадашње Војске Југославије са Косова.

Каква се будућност смеши Ахтисаријевом плану?

Дејвид Филипс, некадашњи спољнополитички саветник бившег косовског председника Хашима Тачија, каже да је Ахтисаријев план трасирао Косову пут ка независности и утабао стазу ка одрживим решењима.

„Симетрија је неопходна за одржив мир. За моралну еквиваленцију нема места када постоје жртва и агресор.

„Потребне су мере за решавање културне заштите и промоције Албанаца и других мањина у Србији", наводи аналитичар.

Такође, сматра да и раширене предрасуде према етничким Албанцима представљају додатни изазов на путу ка помирењу.

Фатмир Шехоли сматра да је Ахтисаријев план био компромис за проглашење независности Косова које је „од тада у великој мери еволуирало".

„Сада је време да се озбиљно и поучно размишља да ли је дошло време промене Устава Kосова са циљем унапређења и још више усклађивања са европским вредностима", закључује политички аналитичар из Приштине.

Четрнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]