Преговори о Косову: Од групе, преко Тројке и соло наступа, до дуета посредника

За више од две деценије од преговора српске и албанске делегације у Рамбујеу, међународна заједница је у дијалогу Београда и Приштине наступала у различитим форматима.

После Контакт групе, коју су чиниле Америка, Велика Британија, Немачка, Француска, Италија и Русија, направљена је такозвана Тројка - САД, Европска унија и Русија, која је водила преговоре током 2007. године.

Услед њиховог неуспеха протекле деценије прешло се на соло наступе Брисела оличене у шефицама дипломатије ЕУ, Кетрин Ештон и Федерики Могерини.

Њих је током 2020. са дипломатске бине накратко сменио Ричард Гренел, специјални изасланик америчког председника Доналда Трампа, да би променом власти у Америци поново дошло до сарадње Брисела и Вашингтона.

Двојац САД и ЕУ Метју Палмер и Мирослав Лајчак на балканској турнеји је са давно прокламованим циљем - да окончају дијалог Београда и Приштине о статусу Косова.

„Разговори су опет пребачени на сарадњу САД и ЕУ и ту постоји јединство воља да се посао заврши, а то значи да се приволи Србија да потпише и призна независно Косово", каже Слободан Самарџић, професор Факултета политичких наука.

„Са становишта Запада, где је највећи број земаља признао Косово, то је најбоље решење, са становишта албанских интереса то је добро, а са становишта Србије то је изразито лоше решење, јер се налази у неравноправном преговарачком положају", оцењује Самарџић.

Преговори у Бечу и Тројка

Самарџић је и учесник преговора Београда и Приштине који су се пре 15 година дешавали у Бечу где је учествовао као саветник српском премијера Војислава Коштунице.

Током 2005. и 2006. у Бечу су за истим столом седели представници албанске и српске стране и Уједињених нација.

У јесен 2006. специјални изасланик генералног секретара УН Марти Ахтисари формира предлог за Косово који је, између осталог, подразумевао да Косово добије такозвану „надгледану независност".

Албанска страна га прихвата, српска одбија већ у пролеће 2007.

Августа 2007. је направљен нов покушај и формирана посредничка Тројка - ЕУ, САД и Русија.

„Пошто смо именовани као представници тројке, одлучили смо да ниједан камен не остане непреврнут у потрази за договором који би био обострано прихваћен", наведено је у извештају преговарачке Tројке - Европске Уније, Сједињених Америчких Држава и Русије о Косову који је новембра 2007. предат генералном секретару Уједињених нација Бан Ки Муну.

Три лица тројке били су немачки дипломата Волфганг Ишингер, док су представници Русије и САД Александар Боцан-Харченко и Френк Визнер.

Врло брзо, у децембру 2007. године, после 120 дана преговора саопштавају да су окончали мисију.

Неколико месеци касније, 17. фебруара 2008. године, Приштина проглашава независност.

„Ти формати преговора су према странама били више фер (од данашњих), јер је Русија уравнотежавала то посредовање.

„Преговарачки је то било најплодније да се дође до компромиса, али се до њега није дошло јер су два западна представника Тројке били изричити да Србија призна Косово и прихвати Ахтисаријев план, које је подразумевало прво надгледану, па касније пуну независност, што је није долазило у обзир", оцењује Самарџић.

Само по један играч

У годинама које су уследиле, одлучено је да се дијалог Београда и Приштине не води више пред Уједињеним нацијама већ под окриљем Европске уније.

„Ту је направљен лош рез за српске интересе, јер се све пребацило на Запад", додаје некадашњи преговарач.

Најпре су то били преговори две стране у техничком мандату, а затим се од 2012. подижу на политички ниво и 2013. резултују потписивањем Бриселског споразума.

Амерички изасланици су често били присутни током тих преговора у Бриселу, али нису давали изјаве о томе.

„Америка се из практичних разлога повукла и препустила палицу ЕУ, а кад је било потребно давала подршку са стране", каже за ББЦ Милан Игрутиновић, сарадник Института за европске студије.

Откада се дијалог не води на нивоу УН, Русија је из преговора повлачи.

„Као чланица Савета безбедности УН она експлицитно и на ширем дипломатском плану, подржава Србију.

„Одавно су у београдско-приштинском дијалогу карте јасно подељене, у суштини од 1999. године, нема ту посебно места за неке новотарије", додаје Игрутиновић.

Искорак из традиције заједничког деловања Брисела и Вашингтона јесте краћи временски период за време владавине Доналда Трампа, када је прошле године Ричард Гренел био специјални изасланик за дијалог Београда и Приштине.

То је резултирало потписивањем Вашингтонског споразума у Белој кући.

Доласком америчког председника Бајдена на власт, у пракси се поново оформило слагање ставова САД и ЕУ по питању којим ритмом треба покренути преговоре о Косову, каже Игрутиновић.

„Ова симболика у којој Русије заправо нема, а Америке има само спорадично, то је резултат тих формалних и стратешких померања које су се десиле протеклих десет и више година", истиче Игрутиновић.

„Ово је сада покушај да се сигнализира Србији да постоји слагање две стране и да не постоји маневарски простор између те две стране - то је тактика.

„Изван тактике постоји стратегија, а ово (заједнички долазак Лајчака и Палмера) су њене оперативне последице", додаје он.

Зашто су сад дипломате на Балкану?

Управо да би се убрзао дијалог.

И Лајчак и Палмер имају велико дипломатско искуство и одлично познају Балкан.

Заменик помоћника америчког државног секретара Метју Палмер је током посете Приштини изјавио да дијалог о нормализацији односа између Kосова и Србије треба да се оконча узајамним признавањем.

Специјални изасланик Европске уније за дијалог београда и Приштине Мирослав Лајчак рекао да 2021. има потенцијал да буде добра година за односе између ЕУ и Западног Балкана.

Лајчак је, пред њихов долазак у Београд и састанак са председником Србије Александром Вучићем, најавио да ће за неколико дана бити одржан састанак Kосова и Србије у Бриселу и да је припрема за тај сусрет главна сврха њихових посета косовском премијеру Аљбину Куртију и Вучићу.

Шта даље?

Професор Самарџић сматра да формат са две светске силе које инсистирају на својим интересима не треба посматрати као посреднике у преговору.

„Они нису посредници, већ навијачи и креатори косовске независности", оцењује некадашњи функционер Демократске странке Србије.

У тим неравноправним преговорима, уверен је, на крају ће једна страна да добије све, а једна све да изгуби уколико се потпише правно обавезујући споразум о међусобном признању и одустане од Резолуције 1244 Савета безбедности и Устава Србије.

„Неко ће да добије 99, неко један, а тај један је штих, јер без тог једног нема ни ових 99, у томе је цела игра.

„Србија има јаку преговарачку позицију да ствар одлаже или да инсистира на неком компромисном решењу, а није компромис ако добијете заједницу општина коју Албанци уставом већ гарантују", оцењује Самарџић.

„Србија се одриче онога што јој је најјачи штих у рукама, а то је правно поседовање Косова, де јуре.

„Једина је игра да се нешто добије у томе и да се каже да није могло више", оцењује Самарџић.

Тринаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]