Други светски рат, нацизам и филм: Како је Чарли Чаплин пре 80 година исмејао Хитлера у „Великом диктатору"

На данашњи дан, 15. октобра 1940. године у Њујорку je одржана премијера једне од најсјајнијих антинацистичких комедија у историји кинематографије - „Велики диктатор" (The Great Dictator) Чарлија Чаплина.

Чаплин не само да се подругивао Адолфу Хитлеру и његовој свити, већ се и заувек опростио од ере неме кинематографије и легендарног лика - малог скитнице.

Филм је постигао огроман успех у Сједињеним Државама и Европи, али совјетска публика је могла да га види тек крајем 1980-их, мало пре распада СССР-а.

На идеју о филму о Хитлеру Чаплин је дошао 1937. године, четири године после доласка нациста на власт у Немачкој и две године пре избијања Другог светског рата.

Идеју о снимању комедије о диктатору и његовом двојнику Чаплину је предложио британски режисер Александар Корда, који му је указао на то колико сличности има између британског комичара и вође нациста.

Обојица су били истих година (Чаплин је био само четири дана старији од Хитлера), започели су живот у сиромаштву и муњевито постали популарни.

Коначно, Чаплин је више пута иронично говорио како му је Хитлер украо имиџ - брчиће које су 1910-их постале заштитни знак његовог лика малог скитнице.

Један од Чаплинових синова - Чарлс Спенсер Чаплин Трећи - у књизи „Мој отац Чарли Чаплин" писао је да је његов отац често размишљао о необичним сличностима које има са Хитлером.

„Њихове судбине биле су попут супротних полова. Једна је расплакала милионе људи, док је друга насмејала читав свет. Мој отац никада није могао да мисли на Хитлера без дрхтаја, делом од ужаса, делом од чуђења.

„Замисли само", рекао би замишљено, „он је лудак, а ја сам комичар. Али све је могло да буде другачије", написао је Чаплин Јуниор.

Чаплинова идеја о снимању таквог филма је појачана после гледања пропагандног филма Тријумф воље (Triumph of Will) Лени Рифенштал посвећеног конгресу Национал-социјалдемократске партије Немачке у Нирнбергу 1934. године.

Немачки писац Јирген Тримборн је у биографији Рифенштал написао је да се Чаплин, док је гледао тај филм, смејао техникама нацистичке пропаганде и само распламсао властиту идеју да направи пародију на тему Хитлерових емотивних говора.

Претећа писма у Америци и невероватан успех

Снимање филма започело је у септембру 1939, недељу дана после избијања рата, а завршило се шест месеци касније, када су Француску окупирале нацистичке трупе.

Гледајући како расту напетости у Европи, Чаплин је већ током снимања филма одлучио да промени крај комедије и заврши је ватреним шестоминутним говором јеврејског фризера, кога замењују за диктатора по имену Хинкел.

„Војници, не борите се за ропство, борите се за слободу!" - каже, мислећи на трупе спремне за рат.

Филм се подсмева не само Хитлеру (диктатор Томанија Аденоид Хинкел), већ и Бениту Мусолинију (диктатор Бактерија Бензино Напалони), Јозефу Гебелсу (министар Гарбић) и Херману Герингу (министар Харинга).

У то време Сједињене Државе још нису ушле у рат, а Хитлер је имао много присталица у овој земљи, па и међу утицајним људима.

Чаплин је чак почео да добија претећа писма, а преплашени шефови филмских студија покушали су да га наговоре да престане да ради на филму.

Међутим, на крају се умешао амерички председник Френклин Рузвелт и заузео за филм - послао је саветника Харија Хопкинса код Чаплина, који га је убедио да настави да снима.

„Наравно, да сам тада знао за стварне страхоте немачких концентрационих логора, не бих могао да направим 'Диктатора', не бих могао да исмевам нацисте и њихову монструозну манију за уништавањем", признао је Чаплин после рата у аутобиографији.

Велики диктатор је постигао огроман успех у америчким биоскопима - филм је зарадио готово пет милиона долара и на крају је постао Чаплиново остварење са највећом зарадом.

У исто време, филм је забрањен у многим земљама: гледаоци у Шпанији, Јапану и одређеном броју латиноамеричких земаља, чије су власти гајиле наклоност ка нацистима, нису могли да га виде.

У Француској је филм први пут приказан 1945. године, после ослобађања Париза.

Прво приказивање филма у Немачкој организовала је америчка војна команда у лето 1946.

Берлинци који су дошли на пројекцију мислили су да ће им бити приказана холивудска мелодрама Кити Фојл, али је уместо из киноопројектора, на опште запрепашћење у сали, пуштен Велики диктатор.

Реакција на филм током премијерног приказивања била је контроверзна, а 12 година касније - 1958. године - „Велики диктатор" је кренуо у широку дистрибуцију у Немачкој.

У документарном филму Скитница и диктатор из 2002. наводи се да је Хитлер ипак успео да погледа комедију, али каква је била његова реакција није познато.

Чаплин је изјавио да би дао све само да сазна шта Хитлер мисли о филму.

Када се 1943. године још једна Хитлерова фотографија појавила у издању листа Њујорк Тајмс, скренута је пажња на чињеницу да је у позадини напете ситуације на фронтовима и унутар Рајха, Фирерово лице постало сличније Чаплиновом лику диктатора него раније.

„У њему има нечег кловнског... Спуштена вилица, кесице испод очију, изражена двострука брада - ово није самозадовољни победник, ово је портрет човека у очају", написано је у Њујорк Тајмсу.

Убрзо после премијере филма, мексички уметник Дијего Ривера осликао је неке сцене из филма на фресци „Панамеричка унија" (Pan American Unity) која се сада налази у Градском колеџу у Сан Франциску.

У једном делу гигантског платна приказан је Чаплин у лику јеврејског фризера, а изнад њега, као ослобођени духови из боце, представљено је „тројство тирана": Адолф Хитлер, Бенито Мусолини и Јосиф Стаљин.

Премијера у СССР

Према једној верзији, због Стаљинове забране Чаплинова антинацистичка комедија никада није доспела у совјетске биоскопе.

Совјетском лидеру се наводно није свидео завршни монолог који критикује диктаторске режиме, мада у филму нема алузија на самог Стаљина.

Истовремено, познато је да је Стаљин био велики поштовалац Чаплина и чак је плакао у последњем делу филма Градска светла (режисер Михаил Ром је о томе писао у мемоарима).

Међу ретким совјетским грађанима који су још тада успели да погледају комедију била је и легендарна совјетска снајперисткиња Људмила Павличенко, која је посетила САД у саставу делегације СССР-а 1942. године.

У интервјуу је за Чаплина рекла да јој се филм генерално свидео, али да је била помало раздражена тиме што је Хитлер приказан као обична будала.

Чаплин је одговорио да то и јесте био његов циљ - да ублажи страх од непобедивости нацистичких трупа и да покаже да је Хитлер, у ствари, јадна фигура опседнута мегаломанијом.

Велики диктатор није приказан у СССР-у ни после Стаљинове смрти, а комедија је до совјетске публике дошла тек 1989. године.

На стогодишњицу Чаплиновог рођења, његова удовица Она Чаплин, поклонила је једну од копија филма новоотвореном Музеју кинематографије, који се тада налазио у згради Кинематографског центра на Красној Пресњи у Москви.

Управо је „Велики диктатор" постао филм отварања велике сале Кино центра 31. марта 1989. године, а 30 година касније у истој сали је поново приказано Чаплиново дело.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]