Наука и нацизам: Језиви експерименти и открића која се и данас користе

У потрази за локалним углом током прославе педесетогодишњице слетања на Месец ове недеље, информативна станица WTOP из Вашингтона објавила је блиставу биографију „брилијантног" ракетног научника Вернера фон Брауна, који је 1977. сахрањен у оближњој Александрији.

Тај чланак је, међутим, дигао много прашине и убрзо је повучен. Због чега? У њему се нигде не помиње да је Фон Браун био нациста.

Мало који аспект научног напретка није у неком тренутку у својој историји умрљан неморалним или неетичким понашањем.

Физика, биологија, зоологија, медицина, психологија, развој вакцина, антропологија, генетика, човекова исхрана, инжењерство: све те гране су препуне открића до којих се дошло у околностима које би се могле назвати неетичким, чак и нелегалним.

Како би требало да се поставимо према употреби тог знања? Посебно када оно изврсно служи цивилизацији, па чак и спасава животе?

Присуство Фон Брауна у програму Аполо није изузетак.

Више од 120 немачких научника и инжењера придружило му се тамо, а међу њима су и његов колега, официр СС-а Курт Дебус (који је постао директор Насиног лансирног центра) и Бернхард Тесман (који је осмислио колосалну Зграду за вертикалну монтажу у данашњем Свемирском центру Кенеди).

Они су се нашли међу 1.600 нуачника које су шпијуни регрутовали на крају Другог светског рата, у оквиру операције Спајалица - ни против кога од њих није покренут кривични поступак, сви су безбедно пребачени у САД и омогућено им је да наставе рад.

Савезничке снаге су преотеле и друге нацистичке иновације.

Нервни агенси попут табуна и сарина (који ће подстаћи развој нових инсектицида, као и оружја за масовно уништење), хлорокин - лек против маларије, метадон, метамфентамини, као и медицинска истраживања хипотермије, хипоксије, дехидрације и тако даље, до свега тога се дошло путем експериментисања на људима у концентрационим логорима.

Иверицу, облике синтетичке гуме и безалкохолно пиће Фанту такође су измислили Немци под владавином нациста.

Али то свакако није био усамљени уплив неетичког истраживања у историју науке.

Током 40 година, почев од 1932, научници са Универзитета у Таскигију, у Алабами, пратили су развој сифилиса код више стотина сиромашних црнаца.

Ником од њих никад није постављена дијагноза нити одређено лечење, упркос томе што је антибиотик пеницилин, који би излечио болест, у то време био доступан.

У сличној студији, амерички лекари су током четрдесетих година прошлог века намерно заражавали пацијенте, који о томе ништа нису знали, полно преносивим инфекцијама како би проучавали те болести.

Свесни бунта који би то могло произвести, експерименте су вршили у Гватемали.

Амерички лекари су током четрдесетих година прошлог века намерно заражавали пацијенте који о томе ништа нису знали, полно преносивим инфекцијама.

Можда ће вас занимати и прича Ивана Ивањија о Аушвицу: „Добро је да сам био сам. Људима је најтеже био раздвајање"

Између 1955. и 1976, током нечега што ће постати познато као „Несрећни експеримент", стотинама жена са преканцерозним лезијама ускраћено је лечење, како би се видело да ли ће добити рак грлића материце.

Детаљи те студије избили су на светлост дана тек након што су их откриле адвокатице двеју од тих жена, Сандра Кони и Филида Банкл.

Студија са Новог Зеланда покушала је да провери теорије о важности раног интервенисања, али у каснијој истрази тог испитивања, коју је спровела судија Силвија Картрајт, критиковао се начин на који су лекари посвећени студији лечили пацијенте.

Полио вакцина - као и многа друга медицинска открића - своје постојање дугује људским ћелијама које су узете од Хенријете Лакс, без њеног знања и пристанка.

Она никад није добила накнаду за комерцијализацију те вакцине.

Култура ћелија добијена од тих првих узорака коришћена је у безбројним истраживањима лекова, токсина, вируса, а коришћена је и за проучавање људског генома.

А током педесетих година прошлог века, Роберт Г. Хит први је осмислио употребу електрода имплантираних у мозак, у случају у ком се покушало с променом сексуалне оријентације.

Данас се слична технологија користи у лечењу епилепсије, Паркинсонове болести и развоју нервне чипке коју је недавно најавио Илон Маск.

Уопште није спорно то да ти експерименти никад није требало да се догоде. Али сада, пошто јесу, шта урадити с информацијама које су путем њих добијене?

„Основни порив нас наводи да закључимо да смо саучесници прошлости, ако ипак користимо информације до којих се дошло на неетички начин", тврди Дом Вилкинсон, медицински етичар са Универзитета у Оксфорду.

То је уобичајен став, чак и међу онима који се служе тим информацијама.

Пишући 1984. за часопис о биоетици Хејстингс сентер рипорт, Кристина Мо се присећа разговора са Џоном Хејвордом, водећим стручњаком за хипотермију на Универзитету Викторија, у Британској Колумбији, који се у својим проучавањима служио нацистичким подацима.

„Не допада ми се што морам да користим те податке, али не постоје други и других података, у етичком свету, неће ни бити", рекао јој је он.

„Мало сам ја то рационалисао. Али једнако лоше би било не искористити их."

Хејвордово искуство било је, међутим, неуобичајено.

„Мислим да је важно истаћи да ти подаци сами за себе врло ретко дају кључне информације", каже Вилкинсон.

„У већини случајева, научне информације су попут делића слагалице: уклапају се у општу загонетку."

Допринос Вернера фон Брауна свемирском програму Аполо можда јесте велик.

Али не можемо да знамо да ли је Наса могла да открије како да слети на Месец без његове помоћи и знања које је стекао радећи на нацистичком ракетном програму В-2.

Са друге стране, резултати Несрећног експеримента у Таскагију нису драстично променили наш поглед на сифилис или канцер: подаци нису толико корисни да морамо да стиснемо петљу и употребимо их како бисмо данас помогли пацијентима.

„Не постоји много других студија у којима се види шта се дешава ако не лечите рак грлића материце", каже Вилкинсон.

„Али чак и да кажете: 'нећемо се служити тим подацима', наше познавање рака грлића материце не би се променило."

Било би лепо помислити да су неетичке медицинске праксе ствар прошлости, да је сукоб савремене медицине са неморалношћу био тек аномалија из средине 20. века, те да ће, како то време буде остајало за нама, оно што је тада учињено избледети и постати научно неважно.

Од сада, могли бисмо рећи себи, сво прикупљање података биће сасвим легитимно и наша открића ће бити етички исправна.

Нажалост, ствари не стоје тако.

Један од проблема при коришћењу тих података јесте што се тако изражава став да је то истраживање било легитимно, чиме се подстичу будући истраживачи - Дом Вилкинсон

Можда ће вас занимати и прича о Еви Кор, жени које је преживела Холокауст и опростила нацистима

Настављајући традицију проучавања сифилиса у Гватемали, многе клиничке студије се и дан-данас изводе у земљама у развоју из, вероватно, истих разлога: регулативе су једноставније, а ризик од лошег публицитета у случају било каквих негативних исхода је мањи.

Извештај из 2008, ког је објавио Центар за истраживање мултинационалних корпорација, открио је детаље о многим таквим неетичким студијама, спроведеним у Индији, Нигерији, Русији, Аргентини, Непалу и другим земљама.

У њему се открила незабележена смрт 14 жена у Уганди, током тестирања лека Невирапин, који спечава преношење ХИВ-а.

Такође је откривено да је осам пацијената у Хајдерабаду, у Индији, умрло током тестирања Стрептокиназе, лека против згрушавања крви - те да нико од њих није знао да учествује у експерименту.

Лош пример

Порив да се подаци - чак и ако се до њих дошло на неетички начин - употребе за нешто добро има своје лоше стране.

Да ли употреба тих открића, поред тога што доноси терет саучесништва, садашњим и будућим научницима говори да је боље тражити опроштај него тражити дозволу?

„Знање има једну посевну особину: неповратно је. Не можете престати да знате нешто", каже Вилкинсон.

„Један од проблема при коришћењу тих података јесте што се тако изражава став да је то истраживање било легитимно, чиме се подстичу будући истраживачи - 'историја ће о мени судити позитивно'. Не желимо то да учинимо. Не желимо да промовишемо неетичка истраживања."

Вилкинсон посебно истиче скорашњи случај кинеског научника који је 2018. објавио да је створио прве генетски модификоване бебе.

„То је заиста потресан пример; чини се да га је потакла слава, јер је у томе био први", каже Вилкинсон.

Тај став је изнела и кинеска Здравствена комисија, која је, истрагом тог научног рада, закључила да је научник „нелегално вршио истраживање како би стекао личну славу и добитак".

Као и када је реч о другим појединцима који чине злочине како би привукли пажњу и стекли славу, каже Вилкинсон, не бисмо смели да подстичемо њихово понашање, нити да им посвећујемо пажњу коју траже.

Али чак и када бисмо раздвојили људска дела од научних открића до којих долазе, тако што ћемо осудити људе, а учинити нешто добро са открићима, и даље не бисмо изашли из моралног лавиринта.

Шта се дешава када до проблематичног истраживања још није дошло - али би могло да дође?

До те зачкољице је дошло током контроверзног прикупљања узорака крви од више од три милиона Шкота које тренутно спроводи Здравствени одбор националне здравствене службе Грејтер Глазгов енд Клајд.

Можда ће вас занимати и видео о томе како изгледа Аушвиц 75 година касније

Узорци се прикупљају у оквиру рутинског „убода пете", теста који се изводи на свој новорођеној деци како би се проверило више генетских стања. Али између 1965. и 2003. никад није тражена дозвола од родитеља за складиштење тих узорака крви, што значи да је комплетна картотека, правно гледано, под знаком питања.

Као најстарија и највећа колекција Гатријевих картица (како се тестови зову), та картотека нуди необично широк поглед на генетику нације, те представља јединствен извор података за медицинске истраживаче.

Али због дискутабилног начина на који су подаци прикупљени, тренутно је на снази мораторијум на истраживања која се служе тим картицама.

„Такве ситуације нису јасно 'етичне' или 'неетичне' - оне подразумевају различита етичка питања, која се сва морају узети у обзир", каже Ен Вилкинсон, директорка програма при Биоетичком савету компаније Нафилд, која је писала о шкотским Гатријевим картицама.

Она тврди да се употребом тих картица може остварити важан друштвени допринос.

„Али то неће просто засенити питања о пристанку, приватности, ризицима по људе, која су у вези са употребом њихових личних информација, као и о поштовању њиховог става о употреби тих података."

Надлежни за здравство у Шкотској сада почињу да се консултују са истраживачима, етичарима, пацијентима и грађанима о томе шта треба учинити са Гатријевим картицама.

Једна опција јесте да се онима који се томе противе омогући да не буду део никаквог истраживања у ком се користе картице - али није лако доказати да сте од три милиона људи ретроактивно затражили дозволу.

У људској је природи да покуша да извуче нешто добро из лоших ситуација.

Чак су и у Варшавском гету, примећује Мо, јеврејски лекари водили прецизне белешке о здравственом стању својих сународника, и ти подаци су прокријумчарени, те касније објављени као кључна студија о последицама изгладнелости.

„Одлуку да се користе подаци не би требало донети без жаљења и без признавања непојмљивих ужаса у којима су настали", пише она о нацистичким истраживачима.

„Не можемо никако оправдати њихове методе. Али не смемо ни допустити да због нехуманости експеримената занемаримо могућност да се нешто добро може спасти из пепела."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]