Дан сећања на жртве трансфобије: Ко је била српска Мерлинка - прва транс особа у јавности Балкана

„Гледано из угла обичног света, то је смешно, ружно, болесно... али гледано из нашег угла, било је нешто чему смо тежили целог свог живота".

Овако је Вјеран Миладиновић Мерлинка у књизи Терезин син описала зашто је решила да прва на Балкану јавно живи као транс особа још током 80-их година 20. века.

Револуционарна, храбра, спремна на брзе одговоре, интелигентна и талентована за уметност, али и топла особа која је изнутра јако патила - широк је и слојевит распон Мерлинкиних особина које су за ББЦ на српском предочили њени пријатељи, савременици и сарадници.

„Вјеран је био невероватно отворена и духовита особа, која се није либила да прихвати сваку увреду, али само ако може на њу одмах истом оштрином да одговори", каже Желимир Жилник, познати српски редитељ у чија је два филма Мерлинка глумила и из чега се родило специфично пријатељство.

„У том вртлогу трансфобије у Југославији, па онда и рату 1990-их, увек је говорио: У овом лудом времену, ми смо испали једини нормални у Србији".

Мерлинка је убијена у Београду 2003. године, а њен живот и смрт остали су показатељ једног времена и насиља према транс људима.

На 20. новембар, Светски дан сећања на жртве трансфобије, 17 година након њене трагичне судбине, транс особе у Србији и свету још нису безбедне.

У Србији је за три године било 20 напада на транс особе, подаци су Егала, организације која се бави подршком ЛГБТИ заједници, док је за годину дана у целом свету убијено 350 транс људи, наводи се у последњем извештају светске организације Трансџендер Европа.

Дугачак је и списак Мерлинкиних занимања - прва је особа која је јавно живела као сексуална радница у Југославији, била је жустра транс активисткиња, али и настојница Београдске опсерваторије.

О себи је говорила и у женском и у мушком роду, а вероватно је зато и саговорници ББЦ-ја различито ословљавају.

Охрабрила је десетине транс особа на Балкану да живе без стега.

„Мерлинка је шармом и храброшћу пробијала зидове и све нас је мотивисала да будемо снажније", каже за ББЦ Милан Агата Ђурић, прва српска дрег краљица.

„Срела бих је те 1989. године у Кнезу, она је носила упадљиве хаљине, а ја сам се јако плашила да ме неко не нападне. Годину дана касније, имала сам свој први наступ."

Футуристички распад Балкана и предавања о васиони

Београд 2041, прљави и распали футуристички град - била је идеја филма Лијепе жене пролазе кроз град редитеља Желимира Жилника 1984. године.

Тако је први пут видео Мерлинку, тада геј мушкарца, али још не и отворено транс особу.

„Снимали смо тај филм кроз идеју футуристичког распада Балкана, а тада још нисмо знали да ће тај распад тако брзо и доћи", каже Жилник.

У филму су главне улоге имала позната имена југословенске кинематографије, попут Љубе Тадића, Радета Марковића и Ракеле Ферари.

Ипак, Жилник је, као редитељ који се махом бави документарним филмом и угроженим групама, желео да се у филму појаве и „млади људи различитих интересовања, али и геј популација".

„Ту сам упознао Вјерана као геј мушкарца", каже Жилник.

„Видео сам да је образован и интелигентан и постали смо пријатељи док смо радили неколико месеци на филму."

Мерлинка је имала 26 година, а већ је преживела страшне догађаје.

Рођена је у Загребу, али је као беба једно време живела на улици у Максимирском парку, јер јој је мајка била избачена из школе због трудноће.

Затим је Мерлинка завршила у дому за децу без родитеља. Неколико година је живела и код очеве мајке у Прокупљу, а затим и код нове очеве породице.

После средње школе долази у Београд, али са оцем није била у добрим односима. Избацили су је из куће 1978, па је морала да се сналази сама.

Пролазиле су године, а Жилник је код Вјерана, каже, волео да одлази на кафу - у Београдску опсерваторију, где је радила као настојница.

„Вјеран је ту и живео, био је нека врста домара Опсерваторије, дозволили су му да код Небојшине куле направи станчић", прича Жилник.

Жилник каже да је Вјеран „много знао о науци и интересовао се за интелектуални рад, иако није био у том смеру колоквијално образован" и често је држао предавања.

„Када би се неки професори разболели, они би му само јавили - данас ме ти мењаш. Тако би Вјеран држао предавања о васиони, сателитима. То је била поезија."

Мерлинка је, додаје, напамет знала и око 400 бројева телефона.

„Док би седео на тој кафи, професори би код њега долазили и тражили бројеве које је он из главе избацивао, то су биле нестварне сцене", описује Жилник.

Трибина за плакање

У другој половини 1980-их, Мерлинку је упознала и Милан Агата Ђурић, која ће неколико година касније постати прва српска дрег краљица и прва ауторка ЛГБТИ радијске емисије у Србији - Гејминг. Агата је сада већ дугогодишња квир активисткиња и оснивачица организације Гетен, која се бави подршком ЛБГТИ особама.

То су биле године када је Вјеран узео име Мерлинка, почео је о себи да говори и у женском роду, да се шминка и облачи хаљине.

„Сретала сам се са Мерлинком у Кнез Михаиловој улици (у Београду), увек је хранила псе луталице, спремна да и вама помогне", каже Агата.

„Била је невероватно слојевита особа - увек је деловала расположено, спремно да разговара.

„Изнутра је јако патила, али је подизала тај зид и није дозвољава да је прошлост уништи".

Један Мерлинкин наступ је Агати вероватно променио ток живота - 1986. године на трибини Љубе Стојића, прогресивног психолога и новинара, који је држао серију дискусија на тему сексуалности.

„Нисам била на трибини, али и дан данас тражим од пријатеља да ми од речи до речи препричавају Мерлинкин говор", каже Агата.

„Публика је била одушевљена, ја и сада плачем када се сетим тога."

Мерлинка је, у тренуцима велике тензије због самог одржавања трибине, говорила о праву на различитост и аутентичност.

„Говорила је о годинама ћутања и сакривања, показала је да људи попут нас постоје", додаје.

„Пробила је табу."

Весна Зорић, активисткиња организације Егал, каже да је Вјеран „утабао пут за све њих".

„Ја сам била млада лезбејка тада која је изгледала као дечак", прича она.

„Ушла бих у робну кућу да купим веш и увек би ми рекли - извините, ово је одељење за девојке."

Али од Мерлинке је, каже, научила „да није сама и да мора да се бори за себе".

„Био је генерација испред мене, старији, искуснији, од њега смо могли да учимо", каже Зорић.

'Бежиш од сукања у позним годинама'

Десет година након снимања првог филма са Вјераном, у вртлогу рата у бившој Југославији, када су код железничке станице у Београду више могли да се виде униформисани војници него путници, Желимир Жилник је ишао на воз.

Радио је те 1994. године филм Тито други пут међу Србима и добио идеју да припреми остварење о младима који су мобилисани у војне операције против њихове воље. Пробно снимање је било у Новом Саду.

„Трчим ја то вече на воз и стартује ме агресивна женска особа", прича Жилник.

„Каже ми: Је л' бежиш од сукања у позним годинама?"

Жилник јој одговори „мани се жено", а она ће на то „посебно си ми интересантан" и не одустаје и напада и даље, присећа се.

Редитељ је већ почео да прети полицијом, када је она скинула перику. Била је то Мерлинка.

„Питам га шта ради на железничкој станици, са периком и он ми објасни - да, иако је увек знао да је геј, имао је и тај осећај женствености у себи. Још ми каже како ради као сексуална радница на станици", сећа се редитељ.

„Ја ту, наравно, одустанем од воза и одем са њим."

Мерлинка је Жилника повела у бараке око железничке станице, где су сексуалне раднице радиле.

„Била је то скромна кафана, а транс особе су биле врло лепо обучене", додаје Жилник.

„Све су живеле од проституције."

Упознајте Елену - најстарију транс жена Сарајева:

Жилник је ту ноћ одлучио да направи нови филм - документарац о животу на станици, а одмах је у десет увече позвао сниматеља.

„Вјерану су долазиле муштерије, било је ту много људи у униформама", каже он.

„После два сата смо схватили да је ситуација постала опасна, јер је било превише људи са пиштољима у кадру."

Али, Вјеран се, каже, није плашила.

„Он је имао увек спреман дрзак одговор на дрско понашање", каже Жилник.

Филм, који је на крају назвао Дупе од мрамора, је због мањка филмских остварења те године, имао промоцију у Сава центру, иако је био потпуно независно остварење.

Приказан је и на Берлинском фестивалу, а Мерлинка је постала звезда бројних наредних уметничких остварења других аутора, али и гласна активисткиња за права транс особа.

„Вјеран је експлодирао, сви су желели да чују нешто о њему, о људима који живе ту око нас, а о њима не знамо ништа", сећа се Жилник.

Убијена „транс легенда Балкана"

Марта 2003. године у Београду је зидарским чекићем убијена „транс легенда Балкана", како је Мерлинка названа у једном тексту редакције Б92.

Њено тело је пронађено месец дана касније, у стању распадања, а убица до данас није пронађен и кажњен.

Двојица осумњичених су на суђењу ослобођени због мањка доказа.

„Она је водила ризичан животни стил, јавно се декларисати као сексуална радница била је озбиљна ствар у држави у каквој смо ми живели, заправо у каквој и даље живимо", каже Агата.

„У то време, транс особе су имале далеко мањи степен организованости и друштвене моћи".

Мерлинкино убиство није било једини злочин такве врсте у Србији, али је у претходном периоду постојао проблем како се та убиства заводе па не постоји детаљна евиденција, каже Весна Зорић.

„Имали смо тај први Прајд 2001, који се завршио насиљем, а онда је Вјеран убијен", прича Зорић.

„Помислила сам - сада ће почети као глинене голубове да нас убијају."

Мерлинка фестивал

На ЛГБТИ заједницу и уметност, Вјеран Миладиновић је оставила дубок траг, а данас постоји и фестивал са њеним именом - Мерлинка.

У београдском кафе биоскопу Светлост Предраг Аздејковић, ЛГБТИ активиста, организовао је спорадичне пројекције и викенде ЛГБТИ филмова.

„Одатле се родила идеја за филмски фестивал на предлог Бобана Јевтића, тадашњег уредника филмског програма Дома омладине Београда", каже Аздејковић за ББЦ.

„Тако смо ушли у организовање Мерлинка фестивала 2009. године и из трећег пута успели."

Први Мерлинка фестивал је у септембру те године отказан због безбедносне ситуације око Параде поноса, те у новембру због проглашене жалости због смрти патријарха, да би се на крају одржао у децембру.

Од тада се одржава сваког децембра и до сада је организован у Београду, Новом Саду, Нишу, Сарајеву, Тузли и Подгорици.

„Развој Мерлинка фестивала највише волим да посматрам кроз број домаћих филмова које приказујемо", каже Аздејковић, који је директор фестивала.

„На почетку смо били срећни ако имамо један филм, да би ове 2021. године имали десет филмова од којих пет долази из наше Мерлинка продукције."

Фестивал је добио бројна светска признања, а посетили су га многи познати редитељи.

Траје четири дана, током којих се прикаже око 100 играних, документарних и кратких филмова и има око 3.000 посетилаца.

Током фестивала у Београду никада није било безбедносних проблема, али је сам Аздејковић на фестивалу у Сарајеву 2014. био нападнут и од тада не види на десно око.

Да ли се нешто променило

Претње бомбом, смрћу, клањем - све ово је Агата искусила током каријере дрег краљице, активисткиње и радијске водитељке.

„Прво вече моје емисије о ЛГБТИ популацији, јављено је да је постављена бомба, а водитељ са другог радија је позивао на мој линч", каже она.

Небројено пута је позивана на информативне разговоре, чак и током прелажења границе.

Од те прве емисије прошле су деценије, а Агата данашње време ипак назива „новим универзумом у односу на 1990-те".

„Много тога се променило, ситуација је неупоредиво боља, али не значи да је добра", каже она.

Агата ради као психолошка саветница на СОС телефону за жртве насиља, а каже да „транс људи масовно имају потребу да напусте државу".

„Чим изађемо из Београда, особе које живе ван урбаних центара и даље живе у паклу запањујућег насиља", додаје она.

„Без обзира на козметичке промене, ако сте транс особа, Ромкиња, сексуална радница, живите у мањој средини - степен ваше безбедности опада вртоглавом брзином."

Физички напад на транс жену, Сексуално узнемиравање транс младића, Вербално узнемиравање од породице - ово су наслови вести организације Да се зна, која годинама прати случајеве насиља над ЛБГТИ заједницом у Србији.

„Број напада се повећава сваке године", каже Весна Зорић.

„Делом и зато што се људи све више одважују да изађу у јавност, па су видљивији, а делом и зато што је Србија и даље трансфобично друштво".

Поред физичког и вербалног насиља, транс особе се суочавају и са злостављањем по основу докумената, јер она често не одговарају изгледу и родној експресији.

„Данас можда имамо боље механизме за одбрану и процесуирање насилника у односу на 1990-те", каже Зорић.

„Гласнији смо, али нисмо безбедни."

И директор Мерлинка фестивала, Предраг Аздејковић се слаже.

„Однос према транс људима се у исто време мења на боље и на горе", сматра.

„До пре коју годину већина људи није ни знало да транс људи постоје и самим тим што сазнају, мишљење о томе се ствара и поларизује."

Транс људи има све више у мејнстрим популарној култури, а Српска православна црква прихвата транс особе, напомиње он.

„Али, без обзира на то, велики број људи има проблем с тим (прихватањем транс особа)", каже Аздејковић.

Транс особе, додаје он, су пре свега економски угрожене.

„Многе транс особе, пре свега жене, су дискриминисане због свог изгледа, те су због тога осуђене на секс рад који је нелегалан, што отвара додатне проблеме", каже он.

„Такође, транс особе читавог живота морају да узимају хормоне, који за време пандемије нису константно доступни на нашем тржишту".

Транс особе су изложене много већем насиљу од стране породица и околине него ЛГБ заједница, додаје Аздејковић.

Већина убистава транс особа у свету, према последњим подацима светске организације Трансџендер Европа, догодила се у Бразилу (152), Мексику (57) и Сједињеним Америчким Државама (28).

Око 62 одсто убијених транс особа су били сексуалне раднице и радници, а чак 38 одсто убистава догодило се на улици.

У Европи су посебни били угрожене транс особе које су мигранти, док су у САД Афроамериканци чинили 79 одсто убијених транс особа.

Погледајте са чим се суочавају ЛБГТИ активисти:

„Покушаји да будем као сав нормалан свет"

Жилник се и данас често сети Вјерана.

„Упознао сам много различитих људи током снимања документараца, али Вјеран је био бескрајно талентован", каже редитељ.

„Знао је да насмеје човека и када говори о великој тузи."

Агата се Мерлинке сећа кроз сузе.

„Мало која особа ми је толико значила, а да ми заправо није била пријатељица већ само познаница", каже она.

„Она је пробијала зидове ћутања и очаја, не само за њу, већ за све нас".

Када је јавно рекла да је транс особа, Вјеран Миладиновић „више није морала да крије своја осећања од родитеља, браће, сестара, робине, комшија, школских другова", пише у својој књизи.

„Сазнање да нисмо сами, да је много оних попут нас, дало нам је моралну снагу, утеху", писала је она.

„Сви моји покушаји да будем као сав нормалан свет, били су узалудни. То ми је само изазивало додатну патњу, на већ постојећу".

Вјеран је остала верна себи. До краја.

ЛГБТИQ СОС телефон организације Гетен 065/2059725 ради радним даном од 11 до 15 часова.

Намењен је за пружање подршке лезбејкама, геј мушкарцима, бисексуалним и транс особама - трансродним, трансексуалним - кросдресерима, особама које се родно не одређују, интерсекс и квир особама, као и њиховим партнерима/кама, члановима/цама породице, пријатељима/цама.

Организација Да се зна пружа бесплатну психолошку подршку, за коју заинтересовани могу да се пријаве на линку.

Упознајте Александра, првог транс јутјубера у Србији

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]