ЛГБТ и Балкан: Фото монографија Транс Балкан - 105 портрета, људских прича и судбина транс особа

Оно што је пре више од три године Александар Црногорац започео као документарну фотографску студију живота трансродних људи на Балкану и истоимену путујућу изложбу, временом се претворило у драгоцену збирку њихових визуелних личних сведочанстава.

Круну овог путовања, монографију Транс Балкан, чини 105 портрета и судбина транс особа различитих година и друштвеног статуса из 11 земаља Југоисточне Европе - од Словеније до Турске.

То је „прича о слободи и храбрости, прича о људским животима, борби за њихову егзистенцију и опстанак на маргинама друштва. У суштини, ово је прича о нама, људима", пише Црногорац у уводу књиге.

„Не бавим се активизмом, али волим да на миран и достојанствен начин људима око себе покажем да смо и ми људи од крви и меса и да имамо емоције као и сви остали", каже Нина Кожул за ББЦ на српском.

Ова Загрепчанка је једна од 105 људи чије су фотографија и лична прича постале део Транс Балкан пројекта.

Подручје Балкана је познато по конзервативним и неблагонаклоним ставовима према сексуалним и родним мањинама, али већина лакше прихвата непознато или необично када им се представи на њима близак и емпатичан начин, сматра аутор.

Збирка каква је Транс Балкан пружа управо то - блиски контакт са оним на шта друштво гледа као на „страно" и „другачије" и на људе који због родног идентитета трпе велику дискриминацију, насиље и одбацивање.

„Мотивација (да радим на овом пројекту) ми је била да дам скроман допринос како би транс људи на Балкану почели да добијају неку видљивост", каже Црногорац за ББЦ.

Уз биографске детаље, његове фотографије позивају посматраче да се повежу „један на један" и помажу им да се „приближе спознаји да је свака особа подједнако вредна као човек, али истовремено јединствена као појединац".

Транс Балкан - 105 људи иза портрета и 105 јединствених прича

Да би приказао колико различитости постоји и унутар саме транс заједнице Александар је желео да пронађе што више разноликих људи са читавог Балкана.

То је био и најзахтевнији део задатка, посебно на почетку када је обилазио земље као што су Албанија, Румунија и Грчка где је језик често био препрека у комуникацији.

Самим тим и сметња у повезивању и склапању поверења са људима које је упознавао.

„Хероји и хероине ове приче поседују моћ која превазилази географске и старосне границе", пише Црногорац у уводу монографије.

Поред трансродности, људи на фотографијама имају заједничко још нешто - „храброст и издржљивост, одлучност да живе верни себи и снагу да истрају".

Управо то је инспирисало овог фотографа да продре у њихове животне приче.

Испред његовог објектива нашла се и 25-годишња Нора Јанковић, студенткиња електротехнике на одсеку за биомедицинско инжењерство у Београду.

Поред студија, бави се и активизмом за права транс особа и других маргинализованих група и једна је од суоснивачица Таласа, прве овакве организације коју воде искључиво транс особе у Србији.

Од почетка је, каже, људима представљала трансродност као нешто најнормалније и такав став јој је помогао да избегне непријатности због властитог родног идентитета.

Додаје да јој је помогао и економски статус њене породице која је није одбацила и због чега није била принуђена да ради са колегама који би могли да је дискриминишу или да изгуби посао.

„Али, и даље ми није дозвољено да променим име и ознаку пола на документима и због тога морам да идем на посао обучена као мушкарац, као и да се аутујем кад год имам посла са институцијама", каже Нора за ББЦ.

Нори, која је транзицију започела 2019, није било лако да се креће у друштву.

Чула је довољно лоших искустава да зна да мора да се чува од трансфобичних људи, што је, каже, „нажалост већина".

Нина Кожул је родом из Хрватске, али скоро три године живи у Берлину и ради као професорка у школи шминкања већ 12 година.

„Волим овај посао и много ми је помогао у почетку транзиције", прича Нина у гласовној поруци на Воцапу.

У транзицију је кренула „касно", када је имала више од 41 године.

Сада има 48 и у потпуности је завршила транзицију.

Нина каже да живи „сасвим обичан, нормалан живот, какав вероватно води већина људи на свету".

Има посао, пријатеље ,„прекрасну обитељ" која је подржава у свему што је променила у свом животу.

„Не могу рећи да сам доживела непријатности због властитог родног идентитета, иако сам се на почетку транзиције тога ужасно плашила", каже Нина.

Истиче да последње године живота не би мењала низашта на свету и да је за то време научила много о толеранцији, емпатији, себи и другима.

„Врло сам задовољна и сретна особа и трудићу се да тако остане до краја живота", прича она топлим и мирним гласом.

Елени, најстаријој транс жени Сарајева, седма деценија живота је донела ново животно поглавље - почетак транзиције и наду да ће, после 60 година чекања, отићи на операцију корекције пола.

„Када сам била дјете, од најстаријих сјечања сам знала да нисам мушко. Моја осећања су била женска и патила сам цели живот због тога што немам женско тело", каже Елена за ББЦ.

Када је коначно почела да излази у јавност у женској одећи, доживљавала је увреде и претње, испричала је 2019. за ББЦ на српском, исте године када је у Сарајеву одржан „последњи први Прајд на Балкану".

Елена живи од скромне пензије са супругом, а женску одећу углавном добија на поклон, али је раније налазила у контејнерима.

У Босни није могуће извршити транзицију, па кроз медицинске процедуре пролази у Клиничком центру у Србији, где као припадница српске националности плаћа здравствено осигурање које покрива две трећине цене операције прилагођавања пола.

Остатак, око 900 евра, као и новац за постоперативну негу и трошкове и даље прикупља сама, у чему јој помажу солидарни појединци и организације.

„Овако можемо помоћи заједници да нас упозна и разуме"

Елена је одлучила да стане пред објектив Александра Црногорца да би се у јавности више чуло о животима транс жена.

Нора каже да је желела да учествује у Александровом пројекту од како је чула за њега, а испоставило се да и он жели да она учествује.

„После година скривања и од себе и од других желела сам не само да станем пред свет као отворено транс особа, већ и да захтевам да будем препозната и саслушана као вишедимензионално људско биће", објашњава Нора.

„Осећала сам да Александар не поједностављује наш идентитет и стога сам желела да станем пред његов објектив", каже она.

Нори је било важно да коначно не буде „само предмет нечије фасцинације", већ да испред своје слике говори својим речима и да пружи прилику другима да је кроз њих упознају тако разбију неке предрасуде.

„Намерно сам се сликала у оделу како бих показала да транс жена не мора да прати женски стереотип одевања да би била жена.

„Али такође тада сам јавности открила да ни изнутра нисам потпуно феминина и да ћу то носити са поносом", поручује она.

Нина је Александра је упознала преко Инстаграма и на препоруку пријатељице.

Дописивали су се, размењивали искуства, брзо повезали и родило се велико поверење.

Срели су се први пут у Београду у јулу 2019, неколико дана пред њену последњу корективну операцију код професора Милорада Ђорђевића, уролога признатог широм света по дугогодишњој стручној пракси у овој области хирургије.

„Провели смо диван дан заједно и тада сам схватила да сам заправо добила дивног пријатеља у животу", каже Нина.

Уз залазак сунца на крову Александрове зграде настао је Нинин портрет.

„Пошто смо провели толико времена заједно, била сам потпуно опуштена и једноставно сам уживала пред објективом", присећа се она.

Сматрала је да је битно да подели причу као неко ко гради каријеру 12 година, ради са студентима и стално је у контакту са стварним светом и људима који можда први пут упознају транс особу.

„То сам видела као неку мисију.

„Мислим да је потребно дати до знања да смо ми људи као и сви остали да се можемо савршено уклопити", каже Нина.

Додаје да јој много значи што је део пројекта Транс Балкан јер „тако можемо помоћи заједници да нас упозна и разуме".

„Људи које сам фотографисао имају већи капацитет да направе позитивну промену у друштву од било којих политичких актера, борећи се против стигме, предрасуда и стереотипа", пише Црногорац у монографији.

Шта се све променило од кад је настао портрет до сада

Од настанка портрета у лето 2019. до данас, много тога је данас другачије и у Норином и Нинином животу.

„Главна ствар која се променила је да сам успела у потпуности да прихватим себе и поново заволим сопствено тело", каже Нора.

Кроз терапију и прихватање њених „неуклапања у стереотипе и родне улоге", вратила са не студије, које много воли.

Поред последње операције и пандемије која је цели свет окренула наглавачке, Нина је последњих шест месеци имала много времена за размишљање о томе шта је све постигла у животу.

„Врло сам поносна на то", каже она.

Додаје да је кризу која је погодила свет и многе оставила без посла, искористила да ради на себи и развија се, каже, у бољу особу.

Тако је током пандемије почела је да на Јутјубу објављује снимке о трансродним људима, транзицији, операцијама и другим темама важним за ову заједницу.

„То ме испунило јер сам добила много љепих порука, што од мајки, очева, транс особа, што од људи који су случајно налетели.

„Радим на новим пословним плановима у индустрији шминке. Не знам шта ће то бити, али не треба никад одустати", каже она.

У међувремену, Елена још чека термин за операцију.

На одељењу урологије Клиничког центра, где ће једног дана лећи на операциони сто, речено јој је да је „због короне све засустављено".

Порука за млађу верзију себе пре транзиције

Портрети у књизи Транс Балкан садрже „више од пуких секунди које су камери потребне да направи фотографију; топлину људског контакта, нова познанства и пријатељства, огромно искуство стечено истраживањем".

„Свака бора, сваки ожиљак ухваћен објективом представља њихово бурно путовање, патњу коју су претрпели, одбацивање, изолацију и усамљеност, недостатак помоћи и подршке, да би на крају изашли као победници", пише Александар у уводу књиге.

Нина верује да се све ствари у животу дешавају по неком плану, како год га назвали, али да човек треба да пронађе прави тренутак где ће осетити зрелост, мудрост и стабилност када је способан да преокрене живот наглавачке.

Да би из тога створили уметност живљења потребна је довољна доза фрустрација, бола и патње - а Нина каже да би волела да је имала ову мудрост и храброст кад је била млађа.

„Можда бих си само рекла да сам се требала мање бојати, а више пробати", каже она.

Нора би млађој себи поручила да је са њом све у реду.

Да то што она свет види на другачији начин и што се не може пронаћи у очекивањима других је управо оно што је највише чини човеком и што је њена највећа снага.

„Ти ниси превише. Само зато што неки људи око тебе не могу да прихвате како се осећаш не значи да то мораш да потиснеш.

„Ти си обична девојка: ни налик и једној другој", каже Нора.

Монографија Транс Балкан у издању Службеног гласника биће доступна у књижарама широм Србије.

Изложба фотографија и промоција књиге планирани су за април 2021, у књижари Геца Кон и у Прајд Инфо центру у Београду.

Александар Црногорац је рођен у Бечу 1979. Детињство је провео у Београду, а школовао се у Европи и Америци.

Мастер из политичких наука добио је на Кингс колеџу у Лондону, а из фотографије у школи СПЕОС у Паризу.

Бави се документарном и комерцијалном фотографијом.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]