Да ли је Парада поноса 2010. у Србији била Пирова победа

Поруке мира, љубави и толеранције одзвањале су тог 10. октобра пре 11 година београдским парком Мањеж.

Непуних километар одатле, у једном другом парку, Пионирском, мушкарац је лежао у локви крви, каменице су летеле свуда около, мирис сузавца осећао се у ваздуху, а поједине зграде су запаљене.

„Туците се, браћо, ово је домаћинска Србија", говорила је једна жена која је мирно стајала поред хулигана који су покушавали да пробију кордон полиције, види се на видео снимку Слободне Европе.

Тог дана, одржана је Парада поноса, која ће бити упамћена по највећим нередима до сада, када се око 6.000 хулигана, који су покушали да упадну на догађај и нападну учеснике, сукобило са полицијом.

„Прајд се одржао, али била је то Пирова победа", каже за ББЦ Горан Милетић, директор за Европу Civil Rights Defenders, невладине организације из Стокхолма која се бави људским правима.

„Насиље смо могли да предвидимо, али не и чињеницу да је било толико добро организовано.

„Хулигани су долазили аутобусима из других градова, имали веспе, мотороле и јако брзо се окупљали."

Пирова победа је израз за тријумф који је остварен уз велике губитке или превисоку цену.

Управо та цена била је 142 повређених људи, 207 приведених, троје на болничком лечењу и милион евра направљене штете.

Од свих приведених, тринаесторо је осуђено за насиље тог дана, а био је то и први пут да је неко у Србији кажњен због дискриминације геј људи.

Активисти за људска права и тада су мислили да су казне биле - превише ниске.

„Стрепња и страх су били присутни у свима нама, али је наша одлучност превагнула", каже Борис Милићевић из Министарства за људска и мањинска права, који је тада био геј активиста.

ББЦ новинари су покушали да контактирају Ивицу Дачића, тадашњег министра полиције, Милорада Вељовића, некадашњег директора полиције и Драгана Шутановца, министра одбране у то време, али нису одговорили на позиве до објаве овог текста.

Чудно време

Од почетка демократских промена 2000. у Србији и пада режима Слободана Милошевића, разговарало се о организовању Прајда.

Те године, Горан Милетић описује као „чудно време" за ЛГБТ људе у Србији.

Јер, 2001. године био је покушај организовања првог Прајда у Србији, али је он завршен и пре него што је почео.

Чланови десничарских група, навијачи фудбалских клубова, па и свештеник Српске православне цркве, пристигли су на централни београдски трг са циљем да спрече параду.

У нападу на окупљене, повређено је осам полицајаца и шест цивила, а приведено је 32 људи, званични су подаци полиције.

Према подацима Центра за права ЛГБТ+ Гетен било је више од четрдесеторо повређених.

Нема, међутим, података да је неко од изгредника и осуђен због насиља.

„Три године касније, 2004. је било припрема Прајда, али на крају није било изласка на улицу будући да полиција није хтела да гарантује безбедност", каже Милетић.

„После усвајања Закона о забрани дискриминације 2009. године и догађаја током усвајања, мислили смо да је право време да тада организујемо Прајд, али је забрањен само дан пре одржавања."

Годину дана касније, атмосфера је, додаје, била иста, али су „тадашњи организатори пробали да до резултата дођу у сарадњи са државом".

Мањеж и атмосфера

Атмосфера у београдску парку Мањеж је Горану Милетићу „била добра".

Окупило се око 1.000 људи, а поруке које су желели да пошаљу биле су „Можемо заједно", „Не само у четири зида" и „Мир за све".

Организатори су од државе тражили конкретна права за ЛГБТ људе и на папиру, односно доношење закона којим ће и хомосексуалне заједнице моћи да постоје у Србији.

„Ми нисмо знали шта се дешава у граду", каже Милетић.

Пробијање кордона и патике

Први утисак Горана Милетића, када је улазио на Прајд био је да „хулигани уопште нису били заинтересовани за нас, већ очигледно за полицију са којом су кренули да се туку".

Убрзо када је поворка окупљених на Прајду кренула у шетњу, хулигани су покушали да пробију кордон полиције која је штитила учеснике ЛГБТ манифестације.

Бацали су камење на полицију, бакље, док су органи реда узвраћали сузавцем.

Кордон је неколико пута умало био пробијен, а у извештајима полиције наводи се да је, од 142 повређених, 120 било припадника полиције.

Због велике опасности по живот окупљених, учесници Параде су блиндираним аутомобилима специјалних снага одвожени кући.

Прајд је завршен раније него што је планирано.

Хулигани су разбијали излоге, уништавали имовину града, пљачкали спортске радње и износили патике и тренерке.

Приликом сукоба с полицијом на Тргу Николе Пашића каменован је аутобус у којем се налази дигитални мамограф за рано откривање рака дојке.

Седиште тада владајуће Демократске странке је запаљено, а каменоване су зграда Социјалистичке партије Србије, која је такође била у влади и Либерално демократске партије, као и улазни хол зграде Радио-телевизије Србије.

Запаљени су многи контејнери и аутомобили.

„Прајд 2010. године је за мене један од најупечатљивијих животних догађаја", каже Милићевић.

„Сећам се јасно скоро сваког тренутка тог дана.

„Од поласка ка месту окупљања, преко пробијања кроз полицијске пунктове и кордоне до Мањежа, атмосфере на самом скупу, шетње, до утрчавања у Студентски културни центар, када нам је јављено да се хитно склањамо пошто су полицијски кордони били пред пуцањем."

Са гостима из иностранства из других ЛГБТ организација, и Милетић је евакуисан.

„Касније смо видели и прве снимке, интензитетом насиља су сви били изненађени", каже он.

„Памтим да су страни гости били запањени јер су могли да разумеју негативне реакције, па и насиље, али оно што се десило тог дана у Београду њима је било потпуно несхватљиво."

Шта је донео овај Прајд

Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, изјавио је на дан Параде поноса 2010. да ће се хапшења оних који су нападали полицију наставити и наредних дана, као и да им „прети казна од једне до осам година затвора".

„Па господо, ако сте то желели то ћете и да добијете!

„Овакво хулиганство превазилази све што смо могли да замислимо, али ја гарантујем да ће изгредници то запамтити јер ће одговор државе бити језив", рекао је Хомен.

Вођа екстремно десничарске организације Образ Младен Обрадовић, осуђен је у априлу 2011. на две године затвора због организовања нереда на београдским улицама током Параде поноса.

Оптужено је још 13 људи који су добили казне затвора од осам месеци до годину и по дана.

После изрицања пресуде, пуштени су на слободу до њене правоснажности.

„Битно што је први пут у Србији неко кажњен због дискриминације геј људи, али су казне мале", рекли су тада организатори Параде поноса.

Обрадовићева супруга Јелена осуђена је јер је, пошто је он приведен током трајања Параде, преузела координирање хулигана.

За то је добила годину дана кућног притвора, пошто је била у другом стању.

„Прајд је показао да је Србија насилно друштво и да око тога не треба имати никакве илузије", каже Милетић.

„Србија је учествовала у три рата (Хрватска, БиХ, Косово) и чак и ако се десио 5. октобар, насилној мањини у друштву је био потребан нови непријатељ".

Петог октобра 2000. године уједињена опозиција организовала је у Београду велике демонстрације против тадашњег режима Слободана Милошевића, оптужујући га за крађу на изборима 24. септембра.

Демонстрације су довеле до одласка Милошевића са места председника СР Југославије и успостављања нове власти у Србији.

У недостатку непријатеља у окружењу, мисли он, „ЛГБТ заједница је постала згодна мета и поред тога што они који су тада и касније вршили насиље готово по правилу не знају никог ко припада ЛГБТ заједници".

„Прајд 2010. је све то оголио.

„Поред тога, показао је да, без обзира ко је на власти у Србији, нема превише жеље да се спроведе закон према онима који врше насиље", додаје Милетић.

Он каже да су велики проблем и медији, који нису увек „савезник људских права".

„У својим насловима су навијали за крв на улицама Београда, одбијајући да организоване насилнике или власт означе као неког ко сноси одговорност", каже он.

Дете из Београдске и уништавање града

Као и Горан Милетић и Борис Милићевић, и ја сам тог дана била у парку Мањеж.

Насиље се у ваздуху осећало од јутра, пред почетак Прајда.Или сам га, барем, осећала ја.

Мојој новинарској процени тада се ипак није могло много веровати јер сам се новинарством бавила тек мало више од годину дана.

Радила сам као „дете из Београдске" што је био назив за новинаре-хонорарце у дневним новинама у Србији који су радили у Београдској рубрици.

Са неколико колега, такође почетника, и фоторепортером, послали су нас да пратимо Параду поноса, као било који догађај у Србији.

Ту и тамо, понегде смо могли да чујемо да се помињу потенцијални сукоби, а моји познаници из једне средње школе у Београду, увелико су позивали људе да изађу на улице против „тих педера" и да „их разбију".

Било нам је чудно што су нас из редакције пустили саме, али нисмо се много бунили јер смо волели да идемо на терен.

Тако сам са помешаним утисцима и ја кренула на задатак.

Договор међу колегама је био - ја идем у поворку у парку Мањеж у Београду, а њих тројица су на улици, ако се нешто догоди.

Јављамо се за радио, који је био део редакције, с времена на време.

Ја сам прошла три-четири сигурносна пункта, ушла у поворку.

Све је изгледало у реду.

Деловало је по мало тужно јер је учесника било јако мало, а када су кренули у шетњу, око њих је стајало много више полиције са свих страна.

Изгледало је то као да су вас прошетали у кавезу.

Ипак, ја сам се за радио јавила реченицом „активисти шаљу поруке мира и љубави, са жељом да добију иста права као и сви други грађани Србије".

Када сам завршила извештај, сачекала сам да чујем шта ће колега рећи, јер је линија са радијом остала отворена.

„Видим човека у локви крви, а ја једва гледам од сузавца", чула сам како говори колега који се налазио једва километар од места где сам ја била.

„Хулигани су покушали да пробију кордон, да упадну на Параду.

„Уништавају град, бацају камење."

Окренула сам се око себе, и остали су чули за насиље и били видно узнемирени.

Шта даље

Окупљени 2010. на Прајду од државе су тражили да усвоји Закон о истополним заједницама.

Ни 11 година касније, његово усвајање није на помолу, a председник Србије Александар Вучић рекао је да закон не може да потпише.

Два учесника тадашње Параде поноса ипак се не слажу око тога у ком правцу иде Србије у заштити права ЛГБТ људи.

Насиље од пре више од деценију на Прајду у Београду, мисли Борис Милићевић, ипак више не би могло да се понови.

„Морало би много тога у Србији да се деси да бисмо се вратили у ситуацију да се нешто тако понови", каже он.

„Тиха већина је прихватила Параду поноса као легитиман јавни скуп, а не постоји ни нека критична маса којој би то насиље било прихватљиво."

Док заменик министра мисли да је „највећи изазов ЛГБТ људи у Србији управо рад на јачању сопствених капацитета", директор шведске невладине организације каже да је „ситуација у Србији много компликованија".

„Власт не жели да се до краја обрачуна са организованим хулиганским групама које и даље имају капацитет за овакво насиље", каже Горан Милетић.

„Не могу да замислим овакву ситуацију поново, будући да наредне године имамо Еуро прајд у Београду и да се безбедносни сектор већ спрема за овај велики догађај."

Ипак, много већи проблем за надлежне је, мисли Милетић, да „ружне слике не оду у свет, а не да се заиста смањи насиље и дискриминација према ЛГБТ особама у Србији".

„Изненадно одустајање од Закона о истополним заједницама показује да је све могуће", додаје он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]