Србија: Два Прајда, геј премијерка, а проблеми исти

Драган има 45 година. У главном граду Србије живи већ две деценије, али за себе наводи да је само „натурализовани Београђанин".

„Рођен сам у Зрењанину - Лала сам и тиме се дичим".

Живи сам, има маму, очуха, брата и више образовање, мали је предузетник и са другаром има фирму.

„Обичан сам човек који ради свој посао, има неку малу фирмицу и покушава да преживи. Стицајем околности сам и геј", наводи уз осмех.

„Држим се онога да сам сингл и фебјулус", додао је и почео да се смеје. Онако, од срца.

Уз смешак каже да не би дозволио да има проблеме зато што је геј.

„Никада ме нико није напао, искључивао ме, нити ме генерализовао. Е, сад, да ли су ме оговарали, то је друга ствар, али да ми неко нешто у лице каже и да осетим непријатност на личном нивоу, тога није било".

„Држава само декларативно уз Прајд"

У недељу ће бити одржана нова Парада поноса, а Драган за ББЦ на српском каже да неће бити њен део јер је „прилично амбивалентан према томе". Али није против.

„Такав догађај треба да постоји, али не машем рејнбоу заставом ни у једном тренутку у свом животу, не зато што се плашим, већ је то просто моја ствар која се никога живог не тиче."

„Нисам активиста и, што се каже, на сцени, али нисам ни противник активизма, он је неопходан".

На државном нивоу постоји много већи проблем од тога да ли ће бити Прајда, каже.

„Држава мора да размишља о инклузији свих група, ЛГБТ или других мањина и да се пре свега кроз образовање ради на неком системском решењу.

„Треба људима објаснити да различитост није нужно лоша, већ да обогаћује заједницу.

„Питање је колико ова држава декларативно подржава Параду поноса, а колико реално ради на томе да се нешто побољша у статусу и ЛГБТ и етничких група и разноразних других мањина".

Премијерка опет на челу

Пету годину заредом, београдским улицама ће проћи колона са заставама боје дуге.

Горан Милетић из Цивил рајтс дефендерса и организације Прајда каже за ББЦ на српском да се очекује око 2.000 учесника.

Кума параде биће новинарка Сузана Трнинић.

„Премијерка Брнабић свакако долази, а видећемо ко ће још од министара релевантних за ЛГБТ заједницу доћи са њом. Позваћемо и новог градоначелника свакако да дође, не знам да ли ће прихватити позив", каже он.

Полиција ради безбедносне процене, али „нема најава да нешто може да буде проблематично".

„Дискриминација укорењена"

Драгана Тодоровић из организације Иквл рајтс асосијејшн (ЕРА) каже да је положај ЛГБТ особа у региону свуда исти - лош - без обзира на то да ли је земља чланица Европске уније или не.

Њен колега Вук Раичевић истиче да „и даље велики број људи живи у страху и нерадо говори о томе, а нарочито о претрпљеном насиљу и дискриминацији".

„Низак је степен пријављивања насиља и дискриминације, што је константа у свим земљама бивше Југославије".

Парада поноса у Београду: Протест, а не слављe

Однос полиције и ЛГБТ заједнице: „понижавајући“

Лезбејска суперхеројка Бетвумен добија ТВ серију

Како каже, реформа законодавства се свуда у региону увек користи у дневнополитичке сврхе, док државне институције калкулишу када ће и на који начин имати сарадњу са ЛГБТ организацијама.

„Чест је говор мржње код јавних личности, међу којима су и представници највиших државних институција - то иде од певача до министара у Влади Србије".

„Дискриминација је широко распрострањена и дубоко укорењена. Људи из ЛГБТ заједнице теже налазе посао, приступ услугама је ограничен, повећан је степен ризика од насиља, а посебно су угрожене младе ЛГБТ особе", оцењује Раичевић.

Брнабић и „Пера педер"

Милетић истиче да се између 2014. и 2018. у Србији удвостручио број оних који знају неког припадника ЛГБТ заједнице - сада је то око 18 одсто грађана.

„Промене се дешавају, споро је, али не можемо рећи да Прајд није допринео неком побољшању. Полако, али се ствари мењају".

„Добили смо премијерку која је лезбејка, постоје лезбејски парови у ријалити емисијама, ми као активисти... Људи нас знају и то је корак напред".

Међутим, и поред тих промена, нових закона и институционалних побољшања - нема.

Милетић истиче и да Ана Брнабић није први геј премијер у Србији, а да бисте више о томе сазнали само је потребно на интернету укуцати „Пера педер".

„Петар Живковић, био је завереник, прича је кренула кад је завео неког младића на фронту, онда се Степа Степановић жалио на њега, али га нису сменили јер је имао јаке везе на двору.

„Имао је каријеру, мењао је стране и био је превртљив и у једном тренутку је био премијер, а цео Београд је знао да је геј".

„Модна ревија без моде"

Међутим, председник Геј лезбејског инфо центра Предраг Аздејковић нема високо мишљење о Паради поноса.

Говорећи политичким речником, барем када је реч о Прајду и геј активизму - он је опозиција.

У једном ранијем тексту навео је да је Прајд заправо „модна ревија без моде".

„Од Прајда 2010. па до данас Парада поноса понавља исте захтеве који и даље нису испуњени, а ми се и даље смешимо представницима власти као да имамо све време овога света", наводи Аздејковић за ББЦ.

„Београдски Прајд нема политику и пре свега је дефиле од тачке А до тачке Б, где треба да видимо ко је дошао, ко је дао тежину Прајду, ко је кума и ко је певао.

Он каже да постоји видљив напредак у односу према ЛГБТ заједници, али не свуда.

„Живети у Београду као ЛГБТ особа је скроз ок, али ван Београда је још увек проблематично".

„Постоје организације, активности, фестивали, параде, нека основна заштита људских права, али још има још доста посла, а ми више енергије трошимо на међусобна неслагања, него на спољне претње".

„Прајд као протест"

Велики проблем је што не постоји жеља за заједничким ЛГБТ фронтом и док се то не догоди „нико нас неће узимати за озбиљно", каже.

Аздејковић у јуну организује још један Прајд, али, како наводи, у виду протеста.

„ЛГБТ популација нема пуно разлога да слави. Иако су Параде поноса шарене и веселе, оне морају да буду пре свега политички протест.

„Константно нас вуку за нос, да ли активисти, да ли политичари, да ли дипломате и ми им то дозвољавамо".

Он истиче да је Влада Србије донела Стратегију за смањење дискриминације и Акциони план за њено спровођење, али да није урадила ништа по питању ЛГБТ права.

„И шта ми на крају треба да радимо? Да ћутимо и климамо главом и будем срећни што нас више не вијају по улици да нас бију, већ нас посети и премијерка?"

„Било би горе без званичника"

Од како је Прајда у Србији, тако постоје и критике да на њему увек буде више политичара, представника медија и активиста од „обичних" геј грађана.

Ипак, према Милетићевим речима, уколико желите да мењате ствари - морате да таргетирате представнике власти.

„Мени је ово већ трећа гарнитура са којом радим. Имам јасне критике према свакој од њих, али када дође Прајд ви са њима морате да радите".

Геј секс легализован у Индији

Малежанке бичеване због лезбејског секса

Прва трансродна водитељка на пакистанској телевизији

Милетић каже да политичари „морају да дођу, баш морају."

„То је порука - ако на свим телевизијама буде да је била премијерка Брнабић, са градоначелником и двоје министара и они кажу 'ево, ово је супер градски догађај', а онда то види неки дечак у Куршумлији или Врању, Лесковцу који седи са родитељима и гледа, то је јасна порука да 'геј је ок'".

„Ма ту су ти они педери"

Као један од примера да се ситуација у Србији побољшала, Милетић наводи Прајд инфо центар у Београду.

„Пре десет година да смо направили такав локал вероватно би га олупали пет пута до сада".

„Стану, кажу 'ма ту су ти они педери', али прођу и сматрају да је то део Београда. Можда им се не свиђа, али ту је. То је неки корак напред, није превелики, али је корак напред".

Како наводи, то показује да „не бежимо".

„Не изађемо на Трг републике два сата и побегнемо. Центар ради сваког дана и викендом, долазе људи, добијају информације о ХИВ-у, азилу, где могу да се венчају..."

Бројке

Подаци ЕРА из више истраживања

Проблеми ЛГБТ заједнице

И данас су највећи проблеми ЛГБТ заједнице - насиље и дискриминација.

„Ако сте као припадник ЛГБТ заједнице жртва насиља, готово је извесно да нећете имати приступ правди и да починиоци неће бити пронађени, осуђени или слично", тврди Милетић.

Потом иде неколико захтева држави - први је Закон о регистрованим партнерствима.

„Ако ја могу да наследим свог партнера, нико од грађана неће ништа изгубити, глупо је правити неку фаму од тога", оцењује Милетић и додаје да то „може да се уради брзо и једноставно".

Други захтев је Закон о родном идентитету, који штити права трансродних особа.

„Ту нема никаквог помака. Једино што се десило јесте да је измењен Закон о матичним књигама, чиме се први пут отворила законска могућност да се добије нови ЈМБГ, али само онима који заврше поступак промене пола, па је и то половично".

Последњи захтев је борба против насиља у школама, због чега се инсистира на доношењу Алексиног закона.

Према Милетићевим речима, истраживања показују да се насиље над геј особама најчешће дешава у школским клупама.

„Своју сексуалност први пут препознате на крају основне или у средњој школи и онда зато што сте другачији - а често не знате због чега - трпите насиље од школских другова".

„Највећи проблем - шминка"

Аздејковић је, међутим, доста оштрији.

„Тренутни највећи проблем ЛГБТ заједнице у Србији је шминка.

'Кажу 'имате геј премијерку и не једну, већ две параде годишње - будите задовољни и не тражите ништа више од тога'".

Једно је заједничко и Милетићу и Аздејковићу, сматрају да јасно и снажније треба захтевати „побољшање положаја ЛГБТ популације у Србији" - доношење закона о истополним партнерствима и веће ангажовање државе на смањењу хомофобије и заштите ЛГБТ особа од насиља и дискриминације.

Становање

Једно од истраживања организације ЕРА укључило је 160 станодаваца из Београда, Ниша, Новог Сада и Крагујевца. Парови, тридесетогодишњаци, стално запослени и са сталним приходом, распитивали су о изнајмљивању стана.

Другачија им је била само била сексуална оријентација.

Раичевић каже да сваком петом истополном пару није понуђен стан, док ниједан хетеросексуални пар није одбијен. Мушки станодавци су више одбијали геј парове од лезбејских, а женски подједнако и једне и друге.

Ево неких разлога за одбијање:

Школовање

У другом истраживању, „мајке" имагинарног „феминизираног" 14-годишњег дечака распитивале су се о његовом могућем упису у седми разред.

Раичевић каже да се радило о дискриминацији на основу претпостављене сексуалне оријентације.

„Убиј, убиј, педера"

Први "Прајд" у Београду, 2001. године, остао је упамћен по насиљу.

Група хулигана и присталица десничарских организација брутално је претукла све који су покушали да се шетају, без обзира да ли је реч о мушкарцима или женама.

„Убиј, убиј, педера", скандирала је гомила.

Парада поноса била је планирана и за 2004. годину, али је отказана због мартовских немира на Косову. Исто се догодило и пет година касније.

Онда је дошла 2010. година и велико насиље на улицама Београда, када је колона успела да прође уз велике полицијске снаге.

У наредне три године Параде поноса није било.

Од 2014. сваке године виђамо барем једну - а понекад и две параде годишње - без много помпе и претњи.

Добар човек на ролеркостеру

Током свих тих година, Драган живи у Србији, и то, каже, као на „ролеркостеру" - од осамдесетих када је „Београд био метропола, а Србија и Југославија прогресивне средине".

Деведесете, „такве какве јесу, са свим тим језивим ретроградним појавама", оставиле су трага.

„Двехиљадитих се оним демократским променама као нешто померило унапред и мрднуло са мртве тачке, али ретроградне снаге су такве какве јесу, па је хулиганима, навијачима и опозицији било лако да спопада и напада".

„Сад су дошли ови последњи, после пропасти тог политичког окружења базираном на (Зорану) Ђинђићу, који је био паметнији него што можемо да замислимо.

„Нажалост, његови наследници нису имали ни снаге, ни воље, ни морала, да наставе промене, па се цела та демократија разводнила".

Драган, за све то време, покушава да „као сваки други нормалан човек буде освешћен, а не онесвешћен грађанин", да ради за своју корист, али и за заједницу.

„Трудим се да је једноставно будем добар човек".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]