Филм: Матрикс и остале научно-фантастичне приче које су постале стварност

Када је људска цивилизација стигла до врхунца? Према агенту Смиту, озлоглашеном компјутерском програму из Матрикса, то је 1999. година.

У првом филму легендарног научно-фантастичног серијала, вештачка интелигенција је, 200 година у будућности, поробила човечанство, а оно за шта се веровало да је стварност, само је у ствари симулација.

Агент Смит објашњава да је виртуелна стварност за коју је био задужен - Матрикс из наслова филма - била створена крајем 20. века баш из тог разлога.

После тога, рекло би се, кола за нашу врсту крећу низбрдо.

Када се данас осврнемо на то време, чини се да је агент Смит био у праву.

Светска економија је цветала, 11. септембар (терористички напад на Америку) се још није десио.

Пандемије су биле само бледо сећање.

Био је то свакако врхунац филмске уметности.

У 1999. години смо видели холивудске филмове - поменимо површно само Борилачки клуб, Канцеларијски простор, Бити Џон Малкович и да, Матрикс - који су нас натерали да преиспитујемо наш свет, реалност, па чак и сопствено постојање.

Матрикс је био толико утицајан да је неке обожаваоце чак и убедио да је централна премиса филма стварна.

У овогодишњем документарцу под именом Грешка у Матриксу (приказаном на овогодишњем Beldocs фестивалу), редитељ Родни Ашер интервјуише људе који верују баш у то - да се ми у ствари налазимо у Матриксу.

Филм сестара Вачовски је био и дефинишуће дело сајберпанка, ноар поджанра научне фантастике у којем су технологије из будућности смештене у туробна, дистопијска друштва.

Филм је и дан данас обожаван, што потврђује и манија која прати најаву премијере новог наставка - Матрикс: Ускрснућа - заказане за крај овог месеца.

Чини се да су фанови изгледа заборавили два незанимљива наставка која су се појавила пре овог најновијег (оба су приказана 2003. године).

Што се тиче самог наслова наставка, четврти филм у серији обећава да ће три највољенија лика вратити из мртвих.

Подсетимо, романтично увезани хакери Нео (Киану Ривс) и Тринити (Кери Ен Мос) су умрли у трећем филму, док је револуционар са наочарима Морфеус (Лоренс Фишбурн) био убијен у канонском наративу серијала видео игара под називом Матрикс Онлајн.

Сво троје се враћају (иако Морфеус у својој млађој варијанти - глумиће га Јаја Абдул-Матен ИИ), све са елементима кунг-фу акционих секвенци и преиспитивања на тему „шта је стварно", који су и заштитни знак Матрикса.

Гледајући криптичне трејлере које смо до сада имали прилике да видимо, тешко је претпоставити којим ће путем ићи прича у овом наставку, али централне идеје Матрикса (виртуелна стварност, теорија симулације), данас су део наше стварности више него икада раније.

Штавише, у свету у којем је истина чуднија од научне фантастике, шта то нови Матрикс, па и цео сајберпанк жанр, могу да нам понуде?

Порекло сајберпанка

Термин сајберпанк је скован 1983. када је амерички писац Брус Бетке написао Сајберпанк, кратку причу у којој група одметнуте деце која живе у технолошки напредном друштву побегну из школе и опљачкају банку тако што хакују компјутерски систем банке.

Бетке је објашњавао да је желео термин који ће упарити технологију и „друштвено заблуделу омладину" и да је испробао различите комбинације све док није нашао праву.

Још један кључни аутор из фазе раног сајберпанка је Филип К. Дик: иако се његов роман Сањају ли андроиди електричне овце појавио пре самог жанра, филм који је 1982. године настао према њему, Блејд Ранер, постао је једно од бесмртних дела сајберпанка.

Друга чувена формативна дела сајберпанка су и јапанска манга серија Акира (1982), као и анима филм истог имена из 1988, затим роман Вилијама Гибсона Неуромансер (1984) и друштвена РПГ (Role Playing Game) игра Мајка Пондсмита - Сајберпанк 2020 (1988).

Када је током 80-тих година стигао, сајберпанк је за мејнстрим научну фантастику био исто оно што је панк био за прогресивну рок музику.

Тамо где су Х. Џ. Велс и Артур Кларк испаљивали ракете у свемир у потрази за ванземаљским животом, Гибсон и друштво су бауљали по мрачном и напуштеном свету који је остао иза њих.

Иако је пулсирао футуристичком технологијом, сајберпанк је осликавао урушено друштво са огромним класним разликама између богатих и сиромашних, подивљалим криминалом и тржиштем наркотика, корумпираним владама чија је моћ била потиснута од мегакорпорација и затрованом атмосфером оптерећеном климатским катастрофама.

Најбоља дефиниција жанра је она најједноставнија - напредна технологија, назадни живот.

Још један мотив који се упорно понављао је био управо онај који је сајберпанку и обезбедио тај дух панка - моменат у којем су напредне технологије усвојили и почели да користе за своје потребе разни супкултурални побуњеници као што је Нео који у Матриксу користи симулациону технологију.

„Мислим да је један од кључних елемената сајберпанка спознаја да ће 'улица пронаћи сопствену примену за ствари'", каже сајберпанк аутор Нил Стивенсон, цитирајући вршњака Вилијама Гибсона и реплику из његове кратке приче Како смо попалили Хром (Burning Chrome) из 1982. године.

Он жели да каже да аутори у сајберпанку нису били заинтересовани само за предвиђање будућих технологија, него и за нагађање како ће те технологије користити отпадници од друштва.

„Када је струја постала широко доступна и када су многе ствари биле електрифициране, инжењери који су замишљали будућност су природно размишљали о електричним машинама за прање веша и тостерима, па можда чак и о аутомобилима.

„Али мислим да нико од њих није ни помислио на електричну гитару", каже Стивенсон за ББЦ Култура.

„Али чак и да јесу, вероватно никада нису ни претпоставили како ће она бити катализатор за енормно моћна гибања у популарној музици".

„Да сте све то предвидели у неком роману из, рецимо, 1920. године, људи би на то гледали као на прилично бизаран моменат", наставља он.

„Али управо се то и десило. Тако да су електричне гитаре, барем по мени, класичан сајберпанк феномен.

„Прави је изазов смислити нешто тако бизарно и тешко за предвидети и навести људе да верују да би нешто тако могло и да се оствари".

Стивенсон о сајберпанку зна више него већина других („Чуо сам за то", каже он типично незаинтересовано): његов роман Хистерични снег (Snow Crash), који се делом дешава у метасвету (о томе опширније нешто касније), још једно је од дела које се сматра утемељивачем жанра.

Док из свог Сијетла прича путем видео позива, веза је ометана надолазећом олујом која ће нешто касније опустошити горње делове америчке западне обале.

Те сметње, као и Стивенсонова тенденција да прави дугачке и обазриве паузе усред реченица, његовом гласу дају ефекат налик роботизованом говору.

Можда је сајберпанк већ неколико деценија стар, али он се и даље развија.

Редитов форум посвећен жанру (r/cyberpunk) има више од 620.000 претплатника, а тај број само расте.

Инспирисана Пондсмитовом РПГ игром, Сајберпанк 2077 - у којој играчи базају градом у којем влада безакоње, неких 50 година у будућности - једна је од најпопуларнијих видео игрица у скоријој прошлости, са више од 10 милиона продатих копија месечно, од премијере у децембру 2020.

Један од ликова из ове игре (Џони Силверхенд, којег игра Матриксов Кеану Ривс) је чак инспирисао непрофитну организацију Лимбитлес да направи 3Д принт верзију његове бионичке руке за људе који у стварном свету имају ампутиране органе.

У међувремену, последњих година, сајберпанк ТВ серије као што су Блејд Ранер: Црни лотус, Каубој бибап, Дигитални угљеник (Altered Carbon), Omniscient, 3% и Ad Vitam увелико постају присутне на стриминг сервисима.

Утицај сајберпанка је видљив и у музици: видео клипови за поп хитове као што су Панини Лил Наз Екса или Need to Know Дође Кет имају главне јунаке смештене у мрачне пролазе и отрцане мотеле, док им изнад глава промичу летећи аутомобили и холограми.

Будућност је овде - и изгледа као да смо у 1980-тим.

Шта то у ствари храни нашу опсесију сајберпанком?

Можда је наше друштво данас толико слично оним друштвима описаним у жанру, па смо постали опчињени сопственим одразом те нам сајберпанк дела изгледају мање као научна фантастика, а више као кристална кугла.

Занимљиво је да ми данас живимо баш у оној ери у коју су оригинални сајберпанк аутори смештали своје приче и јунаке.

Блејд Ранер и Акира се дешавају 2019. године, а Сајберпанк 2020 у години из назива. Џони Мнемоник, кратка прича Вилијама Гибсона из 1981, и филм из 1995. (опет са Киану Ривсом, главним лицем сајберпанка), дешавају се у 2021. години.

На нашем небу нема летећих аутомобила, а кибернетски организми би тек требало да се интегришу у наше друштво.

Али у многим другим аспектима, сајберпанк, његове идеје и изуми, стварнији су него икада.

Много пре него што су ушли у главне токове наше свести, идеје као што су сајберспејс, проширена реалност, мегакорпорације, трансхуманизам и метасвет су били фиктивни изуми у сајберпанк литератури.

Концепти који су освојили свет

Гибсон је термин сајберспејс сковао за потребе свог романа Како смо попалили Хром, пре него што га је популаризовао у роману Неуромансер из 1984. године, који је био култни хит и у којем хакер Хенри Дорсет Кејс полази на сумњиву мисију у свет виртуелне стварности звани матрикс.

„Договорена халуцинација коју сваког дана доживљавају милијарде људи" - дефиниција која је део Гибсоновог толико пута цитираног пасажа, а који многи виде као претечу интернета.

Гибсон је популаризовао и термин мегакорп, позивајући се на конгломерате са монополистичком доминацијом на бројним тржиштима, толико великом да утичу на друштво више него било која влада.

Неко би чак рекао да су мегакорпорације данас стварност и да њима управљају могули моћнији и од председника. Најмоћнији човек у роману Хистерични снег је Ел Боб Рајф, медијски тајкун који „тргује информацијама" и контролише светске телевизије и мрежу кроз коју се простире метасвет.

Њега оптужују и да шпијунира своје запослене и да користи њихове личне податке у борби са њима.

Стивенсон каже да би стварни свет тек требало да створи некога ко је толико свемоћан као Рајф, „али некако смо дошли до тог стања у којем, као друштво, гледамо на милијардере као на људе који би требало да…решавају проблеме".

У Стивенсоновој биографији, иначе, пише и да је радио као „футуриста" у компанији за свемирске летове Блуе Оригин коју је основао Џеф Безос, са којим Стивенсон има повремене контакте.

Опрема за игре које се баве виртуелном стварношћу, какве смо могли да видимо у Матриксу, Џонију Мнемонику и многим другим сајберпанк делима, постала је нарочито популарна у време пандемије.

То је омогућило људима да иду на концерте, фестивале, часове вежбања, Black Lives Matter протесте, па чак и на трениге из хирургије, а да не напуштају своје домове.

Проширена стварност коју смо могли да упознамо још у краткој причи Сувишни извештај (Minority Report) Филипа К. Дика из 1956, али и у многим другим сајберпанк насловима као што су Неуромансер или филму Робокап Пола Верховена из 1987. године, једна је од технологија која се најбрже развија, а мејнстриму се приближава изумима као што су АР наочаре и АР сочива.

Принципи дипфејк технологије - дигитално мењање нечијег идентитета са циљем да се гледалац превари - могу да се виде у сајберпанк филму Тркач (Running Man) из 1987, у којем ТВ корпорација користи „дигитално праћење" не би ли оптужила Арнолда Шварценегера, одбеглог војника, за злочине које он није починио.

О криптовалутама се такође писало још у роману Нила Стивенсона Криптономикон из 1999, а аутор је чак иронично био разоткривен као стварна особа која стоји иза Сатошија Накамота, што је псеудоним изумитеља биткоина.

Али шта ако је, како то у предговору америчког издања Неуромансера из 2000. каже аутор спекулативне прозе Џек Вомак, „чин писања у ствари чин разоткривања"?

Многи мисле да је Гибсонов опус не само предвиђање сајберспејса, већ и утицање на његов развитак и „стварање иконографије за епоху интернета", као што је то рекао новинар Ендрју Леонард.

Џон Ханке, технолог и бивши директор Гуглове Гео продукције, наводи да је Земља, фиктивни софтвер у Хистеричном снегу који омогућује осматрање планете уз помоћ прецизне виртуалне реплике, у ствари инспирација за Earth Viewer, изум из 2001. године који је потом постао Google Earth.

Сергеј Брин, суоснивач Гугла је такође велики фан Хистеричног снега.

У скорашњој епизоди подкаста часописа Wired од именом Водич кроз Галаксију за штребере, водитељ Дејвид Бар Киртли каже да је почео да прави списак изумитеља и предузетника из Силиконске долине који су рекли да је Хистерични снег утицао на њих, али и да је „једног тренутка обуставио тај пројекат јер су на листи били практично сви".

У средишту романа је метасвет, хипнотички веран, 3Д, виртуелан - дакле измишљен, нестваран, измештен - стварност у којој људи могу да коегзистирају и да интервенишу, баш као матрикс у Матриксу.

Метасвет је последњих месеци постао веома стваран, пошто је Фејсбук најавио планове да изгради свој сопствени.

Марк Цукерберг је своју визију објаснио као ,,отелотворење интернета у којем ћете ви бити усред доживљаја, а не само посматрач".

У исто време је објавио и да ће преименовати компанију чији је Фејсбук део у - Мета.

„Биће вам могуће да урадите скоро све што можете да замислите: да будете са породицом и пријатељима, да радите, учите, играте се, да купујете и стварате", додаје Цукерберг, проглашавајући и то да ће метасвет у будућности бити Фејсбуков, пардон Метин, приоритет.

Ову објаву Фејсбука пратила су слична саопштења о намерама Дизнија и Мајкрософта.

Ту је још метасветова, као што је на пример платформа виртуелне стварности Decentraland која је је већ веома популарна у онлајн заједници.

„Ја немам ништа са било чиме што Фејсбук најављује у вези метасвета", твитовао је Стивенсон у октобру.

Можда он то није хтео, али према наводима Дина Еклса, Фејсбук научника, Цукерберг је једном приликом прогласио Хистерични снег као обавезно штиво за све менаџере у компанији.

Баш као и у Стивенсоновом роману, Цукербергов метасвет ће настањивати аватари (термин који је у западњачку свест такође увео Хистерични снег) који ће представљати праве људе који ће моћи да изграђују виртуелне домове, купују вештачке ствари, разговарају са другима и - што је по Цукербергу и најважније - да се осећају као да су заиста тамо.

Такође као у Хистеричном снегу, Метин виртуелни свет ће бити доступан за коришћење и са специјалним наочарима, али и на постојећим платформама као што су телефони и компјутери.

Да ли сајберпанк фанови негде греше?

Без обзира на то што су технолошки гиганти пригрлили метасвет, многи напомињу да Хистерични снег приказује једну дистопију, а не нацрт неког бољег света.

„Књига је дистопијска и опомиње на много различитих нивоа", слаже се Стивенсон.

„Покушај да се имплементрира технологија која је описана у тој књизи можда и не шаље поруку коју мислите да емитујете".

Ипак, он је уздржан у осуди метасвета као дистопијске идеје саме по себи.

„Метасвет сам по себи, онакав каквим је описан у књизи, представља неутрални комуникациони медијум који многи људи користе на различите начине.

„Неки од њих су свакако лоши људи који чине лоше ствари, али остали су сасвим обични људи који покушавају да одрже комуникацију једни са другима, онако како то данас радимо са Зумом.

„Вероватно постоје они који би да уз помоћ Зума опљачкају банку, али неко други ће га користити у креативне или хуманитарне сврхе".

У сваком случају, постоји забринутост да су они који преузимају идеје или естетику сајберпанка промашили поенту.

Вилијам Гибсон је недавно признао да је намерно цензурисао сопствене мисли и да је одлучио да неке од идеја које је имао не уврсти у своје књиге, плашећи се да би неко могао да их ископира и искористи.

„Сајберпанк је упозорење, а не тежња", каже Мајк Пондсмит у јеку популарности Сајберпанк 2077 игре, упозоравајући фанове на фетишистичку сајберпанк дистопијску визију у стварном животу.

Цитат се појављује у шестом издању CYBR-а, магазина лансираног 2018. године и посвећеног футуристичкој технологији.

У њему се комбинују прави интервјуи са рекламама за измишљене производе као што су ДНК симулирани смудији или путовања ван овог света.

Када одете на Инстаграм страну CYBR-а, имате могућност да одаберете филтер којим ћете, када камеру усмерите према насловној страници броја 6, његова звезда, киборг ружичасте косе Лизи Визи, створен по лику канадске музичарке Грајмс, лебдети изнад насловне странице у виду холограма.

Унутар магазина, пронаћи ћете и цитат Грајмс која каже да би желела да унапреди руке не би ли „избегла артритис и омогућила надмоћ у борбама".

Уредник магазина и његов оснивач, Џејмс Џозеф, каже да је „сајберпанк увек доживљавао као жанр сопственог живота".

Сада сматра да је сајберпанк жанр постао толико велики да се доживљава само као естетика, док је упозорење заборављено.

Али шта је то на шта нас сајберпанк није упозорио?

Климатска криза је присутна, а ваздух у Пекингу је толико загађен да небо изнад града изгледа као небо из Блејд Ранера.

Корпоративна моћ је по свему судећи засенила способности светских влада, а неки провокативни коментари чак предлажу места у Уједињеним нацијама за Фејсбук и Амазон.

У међувремену, свет се и даље бори са смртоносним вирусом - што такође можете да пронађете у књигама као што су Хистерични снег или Џони Мнемоник (иако у Матриксу агент Смит тврди да су људи у ствари „вирус… болест, карцином ове планете. Ви сте сви пошаст, а ми смо ваш лек").

„Тешко је…", каже Стивенсон, да би се потом присетио надолазеће олује.

„Ја само проверавам прогнозу…тешко је не видети снажне дистопијске аспекте у ономе што се тренутно дешава са светом".

Он напомиње да је оно по чему се фикција, укључујући и ону из сајберпанк жанра, разликује од стварности, чињеница да она нуди неку врсту разрешења.

„Претпостављам да је то велика разлика, јер у литератури имате хероја који на крају побеђује. То се барем очекује. То је део обрасца.

„И наравно, увек се имплицира да када херој победи, да је све другачије и да ће свима бити много боље… Али то се ретко дешава у стварном свету".

А то овај наш свет чини још суморнијим од сајберпанк дистопије.

Куда даље иде овај жанр?

Иако многе сајберпанк приче кулминирају победама за хероје, нема пуно оних које и планети предвиђају срећан крај.

„Још нико није замислио излаз из класичне сајберпанк дистопије… што је сасвим сигурно класичан пример креативне блокаде", каже Пол Вокер-Емид у чланку из 2018. године објављеном у Гардијану, критикујући сам жанр.

За њега модерна дела жанра као што су Сајберпанк 2077 и Дигитални угљеник, нису донела ништа ново осим што су искористили ,,оне кул сајберпанк симболе", а да нису уопште преиспитали тренутни статус кво.

Зато он сугерише да се сајберпанк унапреди тако што ће понудити утопијску слику будућности и повести нас ка бољем животу.

Стивенсонов нови роман Termination Shock, објављен у октобру, игра се са решењима за најпрече ствари које брину данашњи свет.

У некој неодређеној години блиске будућности, климатске промене изазивају хаос на планети, а један лик тврди да се Земља може охладити испаљивањем сумпора у ваздух и рефлексијом сунчевих зрака натраг у свемир.

Али резултати нису обећавајући.

Кратак осврт на сајберпанк литературу у последњих десетак година нуди сличан осећај пропасти.

Аутори замишљају светове у којим људи беже од пакла стварности у виртуелну стварност (Ready Player One), комплетне градове који су затрпани електронским отпадом (Waste Tide), глобалну демократију коју покреће монополистичка корпорација (Infomocracy), људе који су овисници о кибернетичке импланте (The Body Scout) и земље у развоју из којих се експлоатише одржива енергија (Noor).

Препознатљиви сајберпанк мотиви - холограми, мегакорпорације, одметнуте поткултуре - поново су ту.

Оптимизам је и даље у великој мери одсутан.

Колико год да је суморан, популарност сајберпанка није угрожена.

Последњи број магазина ЦYБР, који замишља свет у 2070. години, читаоцима даје да сами изаберу насловну страну од две понуђене: једна је дистопијска и приказује мутан, загађени свет, док друга приказује сунчани, светли, утопијски свет.

„Овај број се бави климатским променама", каже уредник.

„Избор је наш, зар не? Како ће изгледати свет за 50 година? Идеја са две насловне стране је да сами изаберете свет у којем бисте желели да живите у будућности".

Џозеф каже да је дистописјка насловна страна смештена у сајберпанк будућност, док је она утопијска соларпанк - недавно скован термин који замишља свет у којем технологија помаже људима да превазиђу проблеме како што су климатске промене.

„Иронија је у томе да се дистопијска насловна продаје дупло брже од утопијске. Мислим да људи сматрају да је она кул".

У првом филму из Матрикс серије налазимо оштру критику наше фасцинације дистопијом.

Агент Смит нам открива да је оригинална симулација у коју су људи били смештени била рај, дизајниран тако да су у њему људи били срећни.

„Али то се испоставило као 'катастрофално' решење", каже он, објашњавајући да људи нису могли привате такав програм и да су упорно покушавали да се пробуде.

Додаје: „Сматрам да људска врста властиту стварност дефинише кроз беду и патњу".

С обзиром на утицај, могуће је да сајберпанк дела као што је Матрикс не само да предвиђају дистопијску будућност, већ и да нас маме ка таквом друштву.

Ако најновији наставак, Ускрснућа, жели да успе и да нам пружи нешто што нисмо већ добили у последњих 40 година сајберпанка, можда би требало да предложи нови правац за човечанство, слику света у којем ће људи радити заједно са машинама у циљу бекства од пропасти која нам је за вратом.

Или да нам једноставно понуди бег од стварности.

Баш као што Морфеус каже у оригиналном филму: „Чини се да судбина има смисао за иронију".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]