Србија, филм и историја: „Карађорђе” се враћа кући: Како је изгледала потрага за најстаријим домаћим играним филмом

Усамљен међу километрима филмских трака наслаганих на полицама у мрачним просторијама депоа Аустријског филмског архива, вишегодишњи сан сневао је Карађорђе.

Овај најстарији домаћи филм, пуног имена Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа, који је нетрагом нестао још крајем 1920-их, сасвим случајно је пронашао пут ка биоскопским платнима Србије.

„Увек сам имао осећај да, ако постоје неки филмови из раног периода везани за Србију, који се воде као изгубљени, а којих их много, да су највероватније у Бечу", говори за ББЦ на српском Александар Ердељановић, управник Архива Југословенске кинотеке и проналазач овог културног блага.

Он је 2003. године приликом разговора са директором Аустријског филмског архива Николаусом Востријем, прво у Будимпешти, а затим у Болоњи, дошао до сазнања да би у њиховом фундусу могао да буде и први српски играни филм.

Средином исте године посетио их је са тадашњим директором Кинотеке Радославом Зеленовићем, где су на лицу места идентификовали пионирско остварење српске кинематографије.

Тако је вишедеценијска претрага напокон окончана.

Повратничка пројекција организована је у Народном позоришту 14. фебруара 2004. поводом обележавања два века од Првог српског устанка.

Филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа прво приказивање за ширу публику имао је пре 110 година - 30. новембра 1911. године у београдском биоскопу „Гранд".

Радња филма прати живот Карађорђа Петровића, српског вожда и вође Првог српског устанка подигнутог против Турака у Орашцу на хришћански празник Сретење 15. фебруара 1804, од рођења до смрти.

Филмска авантура

Потрага за првим српским, али и балканским играним филмом, одвијала се, готово - филмски.

Управник Архива Југословенске кинотеке Александар Ердељановић, који је на то место ступио две године раније, отишао је у марту 2003. на прво службено путовање у Будимпешту, у Мађарској, на конференцију о рестаурацији старих филмова.

Тамо је упознао Николауса Вострија, директора Филмског архива Аустрије, са којим се, захваљујући заједничкој љубави према вестерн филмовима, упустио у дугачак разговор.

Теме су се низале, али је Београђанина све време копкала једна ствар - да ли негде у депоу ове институције лежи сакривен неки стари домаћи филм, снимљен пре Првог светског рата.

„Када сам га питао да ли се код њега чувају стари српски филмови, он је одговорио да имају неке на којима су војне параде, краљеви, али да не зна да их идентификује", истиче управник Архива Југословенске кинотеке.

Аустријанац га је потом позвао да дође у Беч и сам провери о чему се ради, али је због „недостатака финансијских средстава", ова могућност отпала.

Наредни сусрет двојице филмских стручњака догодио се почетком јула 2003. године у Болоњи, у Италији.

Поново су се дотакли раних радова српске кинематографије.

Востри је рекао да постоји могућност да „том корпусу документарних, припада и један играни филм".

„Скочио сам као опарен и питао да ли га је одгледао, на шта је он одговорио да јесте, на монтажном столу, да је доста оштећен, да се трака скупља, па га је тешко пуштати", описује Ердељановић ову узбудљиву ситуацију.

Атмосферу су додатно подгрејала два потврдна Востријева одговора - да се у филму појављује дечак који убија Турчина и да се глумци на крају поклањају публици.

„Рекао сам му да се изгледа код њега крије Карађорђе - најстарији српски и балкански играни филм.

„Претрчао сам као луд улицу, да дођем до говорнице, мало ми је фалило да погинем и одмах јавио директору Кинотеке Радославу Зеленовићу који је био у шоку", видно одушевљен Ердељановић препричава догодовштину.

Веровао је да га је коначно пронашао.

Десетак дана касније, обојица су се нашли у депоу у Лаксенбургу, недалеко од Беча, где се, између осталог, чувају и „запаљиве траке".

Гледајући „филм за филмом" у монтажној просторији без клима уређаја у једном тренутку, попут светла на крају тунела, појавио се Карађорђе.

„Осећај је био невероватан", описује Ердељановић.

Филм припада фонду Игњата Рајнталера - власника биоскопа у Осијеку с почетка 20. века, који је удовица његовог сина продала Аустријском филмском архиву пре више од 20 година.

На тај начин је српски филмски првенац завршио у Бечу, заједно са бројним оригиналним ролнама и копијама из периода од 1900. године, до краја Првог светског рата.

„Карађорђе" и други (не)пронађени филмови

Филм Живот и дела бесмртног вожда Карађорђа сниман је током лета 1911. у Београду и околини - на Калемегдану, Топчидеру и Бањичком пољу.

Премијерно приказивање само за новинаре догодило се 23. октобра 1911. године у „првом сталном биоскопу" у Србији - „Гранд", у склопу хотела „Париз" на београдским Теразијама, чији је власник био Светозар Боторић, уједно и продуцент филма.

Званична пројекција и дистрибуција почела је 30. новембра.

„Боторићеви филмски првенци, поред историјског значаја, имају у велику уметничку вредност.

„Драгоценост, пре свега Живот и дела бесмртнога вожда Kарађорђа стоји у уметничком и стваралачком приказу дела славне историје српског народа и идентитета нове српске државе", пише у књизи Редефинисање идентитета Александар Јанковић, професор на Факултету драмских уметности.

Примерак који је пронађен у Бечу састоји се од 16 таблоа, односно епизода карактеристичних за тадашњи неми, црно-бели филм, које прате важне догађаје и судбину главног јунака.

Сцене су углавном снимане у једном кадру и статично, осим код боја на Мишару, где је забележено „померање камере".

Бој на Мишару је битка на брду код Шапца из августа 1806. године и једна од највећих победа српских устаника против Турака.

У филму су играли еминентни глумци свог времена, углавном из Народног позоришта у Београду, који пре Боторићевих продукција нису имали филмског искуства.

Лик Карађорђа тумачи Милорад Петровић, његову супругу Јелену глуми Теодора Арсеновић, а ту су и Сава Тодоровић, Александар Милојевић, Добрица Милутиновић, па и сам редитељ - Чича Илија Станојевић.

„Чича Илија је имао унутрашњу динамику, глумци су се непрестано кретали и највећи број њих је играо реалистички, што је било изненађујуће за оно време.

„То је био додатни квалитет Карађорђа, па се он слободно може мерити са водећим европским и светским историјским филмовима тог времена", сматра Ердељановић.

Чича Илија је био први српски редитељ, један од водећих глумаца тог периода, сценариста, писац и познати боем из београдске Скадарлије.

Важна карика у креативном ланцу био је и сниматељ Луј де Бери, правог имена Лајош Золтан Арпад Питролф.

Ердељановић каже да су њега у ове крајеве наводно послали из француске компаније „Пате" чији је заступник за Србију и Бугарску био Светозар Боторић.

„Он и Чича Илија Станојевић су заједно осмислили филм и, захваљујући њима, тај филм је толико значајан и за Србију и Балкан."

Поред Карађорђа, Станојевић је режирао још два важна Боторићева остварења - Улрих Цељски и Владислав Хуњади и Циганска свадба, другачије Бибија.

Улрих Цељски и Владислав Хуњади је такође пронађен у Бечу, а до њега је, каже Ердељановић, дошао „безобразлуком".

Наиме, аустријске колеге нису испрва хтеле да му покажу филм јер су сматрали да припада „мађарском корпусу".

Када им је саопштио да је стручњак за мађарску кинематографију јер је претходно у Југословенској кинотеци пронашао неколико њихових филмова, допуштено му је да их погледа.

Испоставило се да је у питању српски филм који је такође режирао и у њему глумио - Чича Илија.

Овај кинематографски комад снимљен је пре Карађорђа, у првој половини јула 1911, али је приказан касније - средином децембра.

„Због тога се по архивистички правилима Карађорђе сматра првим српским, али и балканским играним филмом", објашњава Ердељановић.

Једини филм из Боторићевог опуса који се и даље води као изгубљен је Циганска свадба, који је, тврди Ердељановић, фирма „Пате" откупила и приказивала по целом свету.

Последња пројекција Карађорђау Београду, пре него што је у овом веку пронађен, била је 1925. године.

Три године касније однет је у Сједињене Америчке Државе како би се приказивао српским исељеницима и од тада му се губи сваки траг све до 2003. године.

„Карађорђе" поново међ' Србима

Пошто је првенац српске кинематографије напокон пронађен, одлучено је да његово прво приказивање буде 14. фебруара 2004. године поводом прославе двеста година од Првог српског устанка.

„Добио сам изразито кратак период да припремим Карађорђа и да то буде главни догађај за прославу", истиче Ердељановић.

Каже да се нашао у великом проблему јер је оригинал, односно нулта верзија филма остала у Аустрији, док је Кинотеци послата копија на видео касети (ВХС).

Ролне и поједини делови су, додаје, били потпуно измешани, али највећи проблем је представљао међунатпис - текст који иде између сваке целине.

Овај неизоставни сегмент тадашњег немог филма, у Србији је уведен од 1912. када је почела са радом прва лабораторија где су се „израђивали српски натписи".

„У то рано време у биоскопима, изашао би тумач пред сваку ролну и препричао шта ће се десити.

„Затим би она била пуштена и свирала музика која би пратила филм, па кад се заврши прва ролна, тумач би поново изашао и тако сваки пут", објашњава Ердељановић.

На тај начин је приказиван и Карађорђе.

Међутим, пре него што је саставио међунатписе, управник Архива Југословенске кинотеке бацио се у опсежно истраживање јер није са сигурношћу знао „на основу чега је прављен филм".

Испоставило се да се сценарио добрим делом ослањао на истоимену драму Милоша Цветића, али и народну песму „Почетак буне против дахија" и друге материјале.

На основу сакупљене грађе, Ердељановић је са сарадницима написао међунатписе, а потом и измонтирао филм „максимално се држећи свих архивистичких правила".

„То је била радна копија филма и трудили смо се да не избацимо ништа, иако је било стравично оштећених делова од влаге.

„Где год се видело макар нешто на филмској траци ми смо оставили, а тамо где је емулзија тотално отишла, чега је било врло мало, то смо морали да исечемо", наглашава педесетосмогодишњи Ердељановић.

Последња фаза је подразумевала копирање филма које је обављено у лабораторији у Риму, јануара 2004. године.

„Тамо смо сели и на монтажном столу преобележили филм како смо га измонтирали у Беораду, убацили српске и енглеске међунатписе и тако је добијена коначна верзија филма."

Коначна верзија у трајању од једног сата у Београд је стигла пар дана пре пројекције.

„Приказан је на свечаној прослави у Народном позоришту, 14. фебруара, али је била и посебна пројекција, мени интимно много дража, за филмске раднике у Музеју Југословенске кинотеке где је филм доживео овације", радосно закључује Ердељановић.

Дигитална копија је 2011. године рестаурирана поводом стогодишњице премијере.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]